Prometej, Novi Sad, 2002

U kužinici
dime se četiri pršuta
vijenac kobasica

Da li je ovo što ste pročitali pesma? O, svakako. Kakva pesma? Haiku pesma… Njen je nevoljni autor stanoviti Stanislav, stihoklepac, "katolički intelektualac", aktivista turbodomoljubne stranke, etnolog-amater i, uopšte, rasna seoska zamlata iz Smiljeva, mestašceta u Dalmatinskoj Zagori koje je Ante Tomić "stvorio" ne bi li u njega smestio svoju šarmantnu i neodoljivo duhovitu priču, recimo, "češkog" literarnog senzibiliteta, ali kojom frcaju strasti dostojne balkanskog podneblja i gromke dinarske teatralnosti, kombinovane sa bezbrojnim spletkama i zabunama mediteranskog ugođaja, kao da je neko preneo kalem italijanske renesansne komedije na škrto, kamenito tlo pod užarenim zvizdanom koji i "normalnim" meštanima – a takvih zapravo i nema: ta, kakva bi to Priča bila da njome takvi paradiraju? – pomućuje pamet, tlo na kojem Vlaji, kao u kakvom etnoparku, u paralelnom, "arhaičnom" svetu o kojem Blaziranost ništa ne sluti, negde potkraj devedesetih pretrajavaju svoje dane… Uhvaćen u stupicu, Stanislav – koji osvaja svoju naivnu draganu Juliju recitujući joj stihove iz Ne daj se, Ines, samo što je Ines zamenjena Julijinim imenom kao da se radi o njegovoj pesmi… – improvizuje onaj dinarski haiku ne bi li dokazao opasnom nevernom Tomi da je Poeta, što mu bezmalo i uspeva. Ovakvih urnebesnih i nadrealnih situacija, neretko na granici endemskog ruralnog montipajtonizma, ima u izobilju u romanu Što je muškarac bez brkova, kojeg Tomić podnaslovljuje pomalo "staromodnom" odrednicom "humoristički roman", držeći se uporno, a sasvim lako i više nego umešno tog samonametnutog žanrovskog okvira, tako da se zapravo ni u jednom trenutku spisateljeva duhovitost ne prometne u grčevito paradiranje forama & fazonima, ili već kakvo drugo nametljivo kerebečenje kakvo lukavo računa s glupošću ili duhovnom lenjošću potencijalnog čitaoca. Naprotiv, kako je primetio Nenad Rizvanović, Ante Tomić "unatoč populističkom tonu niti u jednom momentu nije odsklizao u ‘trivijalu’. Dapače!". I zaista, Tomić je ovim romanom učinio najnetrivijalniju moguću stvar: portretirajući, sa surovom "insajderskom" ljubavlju u kojoj ima tako mnogo dobrohotne podrugljivosti prema onom "odviše ljudskom", jedan bez sumnje pritiskajuće Skučeni Svet čiji se kodeksi, rituali i verovanja nisu mnogo promenili još otkad su Napoleonovi vojnici harali Dalmacijom, pisac je uspeo da se superiorno poigra svojim junacima – ali ne da bi dokazao da je "bolji" od njih; naprotiv, ne bi li pokazao kako svi delimo iste strasti, dok je sve drugo tek oholost! – i da naizgled prpošno i bez muke, kao za kafanskim stolom u Smiljevu, isprede priču "savremeniju" od mnogih Pompezno Urbanih Žvaka, upravo zato što je Što je muškarac bez brkova možda ponad svega priča o laganom izumiranju – ali i žilavom batrganju i džilitanju – jednog Muškog Sveta, koji je valjda baš u dinarskim predelima "brdovitog Balkana" doživeo apoteozu. Ako Zoran Ćirić za svoj Hobo kaže da su njegovi junaci žrtve (popkulturnih, podzemnih i nekih drugih) kodeksa kojih se pridržavaju ne pitajući za cenu, onda su Tomićevi Smiljevčani – seoski župnik u opasnom "putenom" iskušenju, raspusna udovica kao Iskušenje in person, bogati gastarbajter iliti "hrvatski emigrant" koji je, jelte, krvario da bi se u slobodnoj domovini slobodno naždrao vruće jagnjetine, lokalni bakalin "Miguel", zablesavljen meksičkim TV-sapunicama, gostioničar koji je "navučen" na novinsku crnu hroniku, etc. – žarki zagovornici, pokolebani sprovodioci, "progledale" žrtve i(li) nezgrapni buntovnici protiv kodeksa koji su im zadani rođenjem, gušećih Pravila Igre jednog sveta koji je zapravo prestao da postoji, ali svi i dalje moraju da se pretvaraju kako on bitiše i funkcioniše, i kako nikako drugačije ne bi ni moglo ni smelo biti. Čuvajući svu svoju gotovo detinje iskrenu, ali i te kako promišljenu pakosnost za briljantne novinske kolumne, romanopisac Tomić ne trsi se posebno da svojoj knjizi podari navalentni "satiričarski" i "društvenokritički" štih; naprotiv, on isuviše voli svoje junake da bi od njih napravio nekakve vrištave lutke koje bi imale pokorno služiti ilustrovanju piščevih veleumnih Teza, njegovog, mož’ misliti, "stava prema svetu"… Ipak, Što je muškarac bez brkova između ostalog je i naizgled vedri karusel u kojem se ogleda grotesknost, represivna "lažnost" jednog Polutanskog Sveta, urakljenog između patrijarhata, kulta ja(g)njetine, popovskih pridika, pregrejanog "domoljublja" i ostalih kerefeka jedne Mrtve Kulture, odavno izopačene usled "rodoskvrne" samoreprodukcije, te preteće koliko i zamamne vizije Velikog Sveta koji postoji Tamo Negde, sa druge strane brda, a koji Smiljevčani mahom gledaju na televiziji sve cokćući od zgroženosti, a od čijih im je vrednosti nekako najdraži i najrazumljiviji – mercedes… I banknota od već mitskih sto maraka, jakako.

Najduhovitiji FAK-ovac izabrao je da se baš ovim romanom – megahitom u Hrvatskoj – predstavi srpskoj publici, mada su Tomićeve pripovetke možda bliže ukusu njegove potencijalne publike; ipak, ovaj izbor ima rezona utoliko što na najbolji mogući način demonstrira raskošni, hedonistički pripovedački dar ovog Splićanina, njegovu na momente upravo urnebesnu i raskalašnu duhovitost, i istovremeno tako dragu, tako nesnobovsku toplinu koja nijednog trenutka ne proklijava, ne prelazi u gnjecavost. A sve će ovo reći da je Muškarac pravo rešenje za osveženje u ovdašnjoj knjigoprodukciji: ko proba, moliće za još!