Džoana Sternberg (1991) originalna je pojava na folk sceni Istočne obale. Poput svojih prethodnika – Boba Dilana i Džeka Keruaka – njena potraga za apsolutom savršeno je prirodna i služi se dečjom naivnošću kao glavnim oruđem za ispitivanje sopstvenih emotivnih nemira. No, to uopšte ne znači da je Sternbergova još jedan mučenik u autsajderskom panteonu neshvaćenih genija Novog sveta. Njena emocija delikatna je ali žilava, a njena psihička preosetljivost toliko bliska svakom stanovniku velikog grada, gde god da se na planeti Zemlji zatekao, te vam nema druge do da pred njenim pesmama zastanete i oslušnete ih iskreno potreseni. U stilu: Hej, i meni se baš ovo isto desilo!

Kada pustite sebi njen skroz novi, drugi album I’ve Got Me, to je kao da ste ošinuti munjom, pardon strunom. Kao da vas golica i zafrkava vaš takozvani život lično, a nije isključeno da vam niz obraz klizne i poneka suza. Zato što je glas Sternbergove jedan od onih naših, ako razumete. Jer, ova njujorška poetesa ne udovoljava sebi – samo svojim neostvarenim snovima o ljubavi. I to u sopstvenoj dobrodušnosti smatra isključivo svojom krivicom (“And all my faults and flaws and lies/Are no one’s fault but mine”), svojim porokom, pa i svojim zločinom (“My crime is love”).

Potekla sa Menhetna, Džoana Sternberg nije međutim bila jedna od srećnih malih bogatašica, kako bi se to po ovom toponimu moglo pomisliti. Njen otac – slikar i folk/klezmer muzičar, od kog je očigledno nasledila likovni i muzički dar, kao i majka – glumica u obližnjem pozorištu, živeli su i još uvek žive sa Džoanom u Menhetn Plazi, džinovskom soliteru sa subvencionisanim stanovima za umetnike. Okružena inspirativnim svetom izvođača – no svejedno neprilagođena od malena – sledeći svoj podosta specijalan muzički kurs, baziran na klasici, gospelu i džezu, Sternbergova je u mladosti često rizikovala batine na srednjoškolskim žurkama, upadljivo se mršteći na ništavan ukus generacije koji obično nije sezao dalje od Maroon 5.

Ali, godinama kasnije, trpeći u međuvremenu svoj pretežno usamljenički status, Džoana Sternberg naglo je izrasla u verovatno najduševniji glas postkovid čovečanstva, učtivo nas podsetivši svojim valjanim rimama kako je humana dimenzija kod homo sapiensa današnjice u vrtoglavom padu. Imajući na umu kako ova nova autentična zvezda bitiše u društvu gde Vrhovni sud ugrožava ženska i LGBTQ+ prava, a uz sve to poništava i plan demokratske vlasti za ublažavanje dugova studenata i sprovođenje afirmativnog pristupa pri upisu na fakultet – jasno je da njeno stvaralaštvo ima težinu onog poslednjeg trzaja ljudskog istinoljublja pred sobom i drugima u možda najpoučnijoj pesmarici aktuelne muzičke istorije.

Džoana Sternberg, ukratko, sjajan je lik.

Njeno infantilno pevušenje uz jednako nevine rime čine je nekakvom izgubljenom sestrom onog smušenog dečaka Danijela Džonstona, rastresenog frkama u sopstvenoj glavi. Sternbergova je upoznala Džonstonovu patnju na svoj dostojanstveni način, ne zakoračivši toliko daleko. Ali, njena životna iskustva i nanizane povrede doveli su je do prepisanog antidepresiva zolofta, o čemu peva u bitlsovski intoniranoj Drifting on a Cloud. Njen ljubavni gospel I’ll Make You Mine pleni svojim optimistički čulnim zamišljanjem ljubavne prisnosti, dok je People Are Toys to You redak ljubazni prekor onome koji nanosi bol, uz dirljivu zahvalnost za važan životni nauk.

Kroz svaku pesmu Džoane Sternberg plamti začaranost ljubavlju kojoj se ona uvek preda bez zadrške, satirući se od jada, neprestano nadajući se povoljnom ishodu, ali uvek dosežući svoj jedinstveni zen srca. Dok je slušate kako ljupko secka reči na slogove kotrljajući ih sa usana ka nama, shvatate koliko ste poraženi njenim opraštanjem svakog nanesenog udarca. Jer, kad kaže: “But when I look back, look back on the years/I see all of the time that I wasted on tears”, pomislite i sami – ma, dođavola sa suzama, odoh da napišem pesmu! ¶