Kako pisati o sovjetskim koncentracionim logorima posle Solženjicina, Sinjavskog, Štajnera, V. Bukovskog i, naročito, Šalamova, a da to ne bude zamorno dejà vu, evidentiranje strave, otupljujuće odmotavanje klupka užasa u kojem se, kao i u pornografiji, menjaju samo akteri, dok radnja, dinamika i događaji ostaju isti uprkos začudnim uzletima zločinačke mašte? Šalamov ne samo da je Pričama iz Kolime i Četvrtom Vologdom dostigao vrhunac inače bogate ruske "logorološke" književnosti, već je ispunio i onaj borhesovski zahtev za napuštanje psiholoških sadržaja i prebacivanje težišta na samu priču, pri čemu za Borhesa najverovatnije nije ni znao. (Čehov mu je, međutim, u tom pogledu mogao biti – i bio mu je – veliki učitelj.) Da bi se na izazov "logorološke" književnosti odgovorilo, trebalo je sačekati sredinu sedamdesetih godina i remek-delo Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča: o GULAGU se moralo progovoriti novim jezikom. Otprilike u isto vreme na istu temu piše i jedan bivši nadzornik iz sovjetske kažnjeničke kolonije, Sergej Dovlatov: poput Kiša, i on smišlja novi jezik i njime ispisuje Robijašku zonu (Stylos, Novi Sad 2002, prevod sa ruskog Radmila Mečanin), knjigu sa podnaslovom "Nadzornikovi zapisi".

Ovdašnja publika upoznala je Sergeja Dovlatova pre svega kroz kratke prozne forme (duže nije ni pisao): Filijala, Kofer, Strankinja i Naši. Robijaška zona, međutim, uprkos svim prepoznatljivim odlikama Dovlatovljevog stila (ekonomija izraza, kratka rečenica, humor, nadmoć zdravog razuma, snažna pripovedačka samosvest, samoironija), bitno je različita od svega što se u njegovim drugim knjigama može pronaći. Ne samo što umesto atmosfere ruskog geta u Njujorku (Strankinja) ulazimo u svet sovjetske kažnjeničke kolonije; što se umesto prizora iz lenjingradskog života, u kojem promiču studenti, boemi, umetnici, šverceri, radnici (Kofer), sada susrećemo s kriminalcima i njihovim nadzornicima u ledenoj sovjetskoj nedođiji gde seku šumu i, za državni praznik, spremaju "politički korektan" pozorišni komad sa revolucionarnim motivima; ne samo što umesto priče o umornim ljubavnicima iščupanim iz sovjetske Rusije i presađenim u neki od bezličnih američkih gradova (Filijala) sada čitamo priče o nemogućim logorskim ljubavima. Ne samo, dakle, da je izmenjena sredina koju Dovlatov poznaje, u kojoj se koliko-toliko snalazi i o kojoj, najzad, piše, nego je u "zapisima iz mrtvog doma" ton smireniji, tamniji, još uronjeniji u raskošne nabore ljudske pogani i, ako je za Dovlatova to uopšte moguće reći, još svedeniji. Svoj naizgled krhki, odmereni jezik Dovlatov podastire pod najtežu moguću stvarnost, izlaže ga pritisku prejakih mesta, suočava ga sa silinom jedva pojmljivih događaja, skače po njemu kako bi isprobao njegovu nosivost i sve vreme kao da piše jednu veliku pesmu u prozi. Zato je Josif Brodski, na vest o smrti svog prijatelja Serjože Dovlatova, napisao da su Dovlatovljeve priče "pisane kao pesme", da su one "više pevanje nego pripovedanje". Gotovo na svakoj stranici može se videti kako se ono molijerovsko razlikovanje poezije i proze tanji, kako ta ionako nejasna granica još više bledi, postaje poroznija i nestaje. "Prvi put sam shvatio šta su sloboda, okrutnost i nasilje", zapisao je Dovlatov. "Ugledao sam slobodu iza rešetaka. Okrutnost, besmislenu kao poezija. Nasilje, uobičajeno kao vlaga."

"Nadzornikovi zapisi" polaze od sledećeg iskustva: "Otkrio sam zapanjujuću sličnost između logora i slobode. Između zatvorenika i nadzornika. (…) Sa obe strane prostirao se isti beznadežni svet. (…) Bili smo veoma slični, pa čak i – uzajamno zamenljivi. Gotovo svaki zatvorenik je bio pogodan za ulogu stražara. Gotovo svaki nadzornik je zasluživao robiju. Ponavljam – ovo je najvažnije u logorskom životu. Ostalo je manje bitno." Na toj premisi Dovlatov dosledno gradi svoju knjigu. Upečatljivi likovi okorelih lopova, povratnika, ubica, manijaka, homoseksualaca, čedomoraca, narkomana, pedofila, konzumenata pasa, silovatelja ovaca, ponosnih robijaša, doušnika, bistrih protuva, smenjuju se sa primercima iz nadzorničke ergele: sa nesrećnicima koji u ledenoj pustinji pokušavaju da pronađu smirenje za svoje neuspele živote, razočaranim oficirima, sadistima, kukavicama, ćutljivim tipovima koji pse više vole od ljudi, alkoholičarima, mračnim usamljenicima, karijeristima i prezrenja dostojnim čovekolikim insektima. No, u toj vrevi likova izdvaja se pripovedač kao nenametljiva nit koja na okupu drži sav taj svet naizgled slučajno spojenih čestica. Pripovedač varira faustovski motiv u kojem je svesno i dobrovoljno izabrani posao nadzornika u kažnjeničkoj koloniji, dakle pakao, tek zalog za buduće pisanje. "Kada su pred mojim očima (…) udavili logorskog lopova, svest mi je besprekorno fiksirala detalje. (…) Kada sam se smrzavao, svest mi je registrovala tu činjenicu. I to u umetničkoj formi. (…) Ma koliko sam se mučio, ma koliko proklinjao život, svest mi je funkconisala besprekorno. Kada mi je predstojalo surovo iskušenje, svest mi se tiho radovala. Na raspolaganju joj je bio novi materijal." Naravno, faustovski bi motiv bio samo još jedno prejako mesto, samo još jedan umetnički fol da Sergej Dovlatov nije veliki majstor samorefleksije: "Odlučio sam da izostavim najdivljačkije i najčudovišnije epizode iz logorskog života. Čini mi se da bi one izgledale spektakularno. Efekat ne bi bio u umetničkom tkivu, nego u samom materijalu." Već u sledećem koraku, međutim, pokazuje se da je reč o dobro postavljenoj zamci – sledi spisak onoga o čemu pripovedač neće da piše: logoraš koji je zašio sopstveno oko, jedan drugi koji je sopstvenu mošnicu zakovao za pričnu, treći koga su skalpirali, masovne orgije lezbejki, silovanje ovce ("da bi mu bilo udobnije, recidivist Šušanja joj je zadnje noge gurnuo u čojane čizme").

Dovlatov nas u Robijaškoj zoni ne ostavlja baš bez ikakve nade, ali ta nada je ravna onoj neuporedivoj ljubavnoj priči između iznurenog starog kriminalca Makajeva i seoske učiteljice, mršave žene sa metalnim zubima i mrenom na oku. Makajev čak nikada nije mogao uistinu da vidi crte njenog lica, niti ona njegove – logorskom žicom odvojeni, nikada nisu mogli da priđu jedno drugom. Ali jednoga dana, samo na nekoliko trenutaka, njih će se dvoje sresti. Sve i da je napisana samo da bi došlo do tog susreta bez susreta, do tog vrhunca bez olakšanja, Dovlatovljeva bi knjiga bila remek-delo. No, ona je još i više.