Mirjana Novaković: Strah i njegov sluga; Dramatizacija i režija: Kokan Mladenović; Igraju: Predrag Ejdus, Nataša Ninković, Nenad Jezdić, Mladen Andrejević i dr.; Produkcija: Belef i Atelje 212

Na ovogodišnjem Belefu ostvarena je dugogodišnja želja da se živopisni prostori Kalemegdana iskoriste kao lokacija za ambijentalne pozorišne projekte (što ne znači da takvih poduhvata nije bilo i ranije, ali su oni bili srazmerno retki). Reditelj Kokan Mladenović je shodno ambijentu beogradske tvrđave odabgao i odgovarajući tekst kao polazište za predstavu; radnja romana Strah i njegov sluga Mirjane Novaković odvija se upravo na Kalemegdanu, u Beogradu i njegovoj okolini, za vreme kratkotrajne austrijske vladavine u XVIII veku. Ova njegova sveprisutnost – s bedemima, tajnim prolazima, kapijama, palatama, čaršijom i okolnim selima – čini da je Beograd glavni junak knjige.

Međutim, posle ovog snažnog početnog impulsa, projekat dramatizacije romana Strah i njegov sluga nailazi na ozbiljne izazove. Glavni problem jeste kako da se dramaturški zgusne polifonična struktura romana, koja sadrži nekoliko pripovedačkih tokova, napetu i do paroksizma razuđenu pseudokriminalističku radnju, ironično preplitanje bogate istorijske, folklorne i književne građe. Kokan Mladenović, kao autor dramatizacije, nije uspeo da zaokruži razgovetnu dramsku priču, ali je zato ponudio više nego razgovetnu poantu. Za razliku od romana, u dramatizaciji je kraj vrlo izričit: vampiri za kojima svi tragaju ne postoje, oni su izmišljeni da bi se skrenula pažnja s političkih manipulacija, i sâm đavo ispada žrtva ove igre. Dakle, tamo gde caruju pokvareni političari (svejedno je da li su austrijski, turski ili srpski) i đavo je malo dete; ovo je i suviše jasna poruka, a uz to i banalna, za priču koja teško da nas je jasno vodila u bilo kom pravcu.

Dodatni problem predstave nalazi se u tretmanu humora koji je, inače, stalno prisutan u romanu, najčešće u vidu finog verbalnog paradoksa. U predstavi žanr nije bio dosledno postavljen, tako da su glumačka rešenja lutala u rasponu od preovlađujuće ozbiljnih, u slučaju Nataše Ninković (princeza Marija Avgusta) i, posebno, Srđana Timarova (Vuk Isakovič), do naglašeno parodičnih u slučaju Miodraga Krivokapića (princ Aleksandar) i, posebno, Nenada Jezdića (sluga Novak); u oba slučaja, bila je znatno narušena ta fina ironija kojom se roman odlikuje. Predrag Ejdus je igrao đavola koristeći se katalogom svojih davno isprobanih komičarskih sredstava za dočaravanje dijaboličnih kreatura, dok je jedno od retkih, žanrovski i dramski zaokruženih ostvarenja ponudio Mladen Andrejević u komičnoj ulozi otmenog, nadobudnog i kukavnog barona Šmidlina.

Ova izrazita neusklađenost je, prevashodno, rediteljev propust; čini se da se i ovog puta, kao i mnogo puta do sada, Kokan Mladenović više posvetio spektakularno-ludičkim aspektima predstave, nego temeljnom dramskom i žanrovskom uobličavanju glumačke igre. Zato predstava Strah i njegov sluga, nastala u koprodukciji Ateleja 212 i Belefa, možda može da šarmira autentičnim ambijentom (prostor ispod Zindan kapije) i scenama jahanja, maskenbala i vatrometa, ali ostaje nedorečena i na planu teatarske forme i na planu značenja.