Noć veštica (engl. Halloween), poznata i kao Noć svih svetih, tradicionalno se u zapadnom delu sveta obeležava svakog 31. oktobra. Već decenijama unazad, ovaj praznik se u zapadnoj Evropi, Severnoj Americi (a i drugde) proslavlja uz maskiranje i slatkiše, dok je u novije vreme postao veoma popularan i u Srbiji. Tokom “sezone Noći veštica”, od poznog septembra pa do sredine novembra, u bioskope i na striming platforme stižu brojni horor filmovi i serije – tako je i ove godine. Na repertoru naših bioskopa nalaze se (ili će uskoro stići) horori Osmeh, Đavolji plen, Terrifier 2 i Meni, a tu je i bogata TV/striming ponuda u kojoj su novi filmovi i serije prigodnog sadržaja, od čak jedanaeste (!) sezone Američke horor priče Rajana Marfija, preko Kabineta kurioziteta Giljerma del Tora i novog, u formu serije pretočenog, Intervjua sa vampirom, sve do horor-komedije Munsters u režiji ozloglašenog Roba Zombija. U tekstu koji sledi osvrnuću se na tri naslova iz ove bogate (neki bi rekli: prebogate) horor ponude.

NEVALJALI LUTAK

Za početak ovog horor triptiha – favorit. Druga sezona serije Čaki (Chucky) još je bolja od prve, a Don Mansini, tvorac ovog filmsko-serijskog serijala, dobio je priliku da fantazmagorični svet crvenokosog lutka-ubice produbi i nadogradi, istovremeno ga učinivši primamljivim i mlađim generacijama. Čaki je debitovao 1988. godine u filmu Dečija igra, nakon čega je usledilo šest nastavaka i rimejk, a onda, prošle godine, i prva sezona televizijske serije od osam epizoda, u kojoj se Mansini narativno nadovezao na izvorni serijal, očekivano ignorišući rimejk. Serija Čaki i u drugoj, baš kao i u prethodnoj sezoni, donosi spoj mladosti i iskustva. Nevaljalom lutku glas ponovo pozajmljuje veteran Bred Durif, a tu su i dobro poznata lica iz prethodnih filmova: Dženifer Tili, Aleks Vinsent, Kristin Eliz i Fiona Durif, kao i podmladak koji predvode Zakari Artur, Alivija Alin Lind i Bjergvin Anarson. Do sada je prikazana prva polovina druge sezone (četiri od osam epizoda) i na ovom uzorku Mansini je u izvanrednoj formi, nadahnut i rešen da dobro zabavi svoje gledaoce. Da li je Čaki strašan? Pa, i ne baš. Ali zato jeste veoma poletan i (makar povremeno) uzbudljiv. A ima i krvi, često i poprilično. Iako u produkcionom pogledu ne pripada američkoj A ligi, u pitanju je serija čija atraktivnost i maštovitost pleni, posebno ako ste dugogodišnji poklonik Čakijevih nestašluka. Serijal je od petog filma nadalje postajao sve više meta, mada je prava razmera horora i satire odmerena tek kada je Čaki promenio format i postao, u dvostukom smislu te sintagme, “serijski ubica”. Četvrta epizoda druge sezone je posebno zanimljiva zato što se u njoj jače nego ikada spajaju filmski i stvarni životi, fikcija i realno. Dženifer Tili od Čakijevog semena, kontroverznog petog dela serijala, zapravo glumi samu sebe (tj. varijantu Dženifer Tili koju je zaposeo duh Tifani Valentajn, Čakijeve neveste), što je otvorilo mogućnost da se u ovoj epizodi pojave i njena sestra Meg Tili (koja takođe glumi “samu sebe”), kao i Tilini partneri iz čuvenog erotskog trilera Skok (Bound, 1996) – Džina Geršon i Džo Pantolijano. Ovakvi postmoderni “ukrasi” su veoma duhoviti i inovativni, tako da je Čaki trenutno jedna od najzanimljivijih serija u sveukupnoj televizijskoj ponudi, a ujedno i serija koja veoma hrabro integriše LGBT narativne elemente u svoje tkivo pomerajući granice sa stilom i humorom.

BEOGRAD I OSEĆAJ PAKLA

Filmski serijal Gospodari pakla (Hellraiser) nalazi se trenutno tamo gde se četiri godine ranije nalazio serijal Noć veštica – na svom novom početku. Prvi film iz niza je 1987. godine, po vlastitoj noveli, režirao pisac Klajv Barker, postigavši neočekivani uspeh. Nakon toga su usledila još tri koliko-toliko pristojna nastavka (od kojih je prvi posebno dobar i vredan pažnje – uz izvornik svakako najbolji film ove franšize), da bi nakon toga serijal skliznuo u nenadahnutu B (pa čak i C) produkciju i izrodio još šest filmova namenjenih DVD tržištu koji po kvalitetu variraju od problematičnih do katastrofalnih. Jedanaesti Gospodari pakla, iako ne bez mana, predstavljaju “povratak u formu” i svakako su najbolji film iz ovog univezuma nastao u ovom veku. Rađen za prestižni striming servis Hulu, novi film je nastao uz Barkerov blagoslov, te kreativni input reditelja Dejvida Bruknera (Signal, Ritual, Noćna kuća) i scenariste Dejvida S. Gojera (trilogija Blejd, Čovek od čelika, Betmen počinje). Zanimljivost novih Gospodara pakla je što glavnog negativca, predvodnika krvožednih cenobita iz Pakla (poznatog pod imenom Sveštenik i nadimkom Pinhed, u slovodnom prevodu – Čiodoglavi), prvi put glumi žena – i to trans glumica Džejmi Klejton. Uz to, treba istaći, film je gotovo u celini sniman u Srbiji koja, osim u kratkoj uvodnoj beogradskoj sceni (u kojoj se pojavljuje Predrag Bjelac), iznenađujuće uspešno “glumi” Ameriku, tj. Masačusets. Brukner zna da izgradi atmosferu, ukleti svet Gospodara pakla se lepo kombinuje sa srpskim lokacijama (reditelj je u jednom intervjuu izjavio da arhitektura Beograda “budi osećaj Pakla”, a završnica filma je, eto još jedne trivije, snimana u Belom dvoru na Dedinju). Rutinski scenario kvari ugođaj tokom prve polovine filma, s tim što narednih šezdeset minuta vraćaju veru u Bruknera i njegovu viziju. Cenobiti su groteskno efektni, a među njima je i jedan koga tumači mladi srpski glumac Vukašin Jovanović, sin našeg poznatog glumca Dubravka Jovanovića, što je još jedan kuriozitet ovog filma. Imajući sve navedeno u vidu, Gospodari pakla su uspešno “pronašli svoj novi dom u Srbiji”, a naši filmski profesionalci su dokazali da mogu da obezbede sve što je potrebno za snimanje jednog ambicioznog holivudskog ostvarenja. Već je to samo po sebi uspeh, dok sam film, ako ništa drugo, pokazuje da je serijal još uvek živ i potentan, te da se produbljivanje priče može nastaviti u narednim filmovima.

BESPLODAN POKUŠAJ

Za kraj… razočaranje. Reditelj Dejvid Gordon Grin i njegova ekipa su se 2018. proslavili novom verzijom Noći veštica, filmom koji je ignorisao sve nastavke nakon Karpenterovog klasika iz 1978. (a bilo ih je poprilično) i nastavio priču o sukobu nezaustavljivog ubice Majkla Majersa i “preživele bebisiterke” Lori Stroud. Nije ni ta prva Grinova Noć veštica bila preterano dobra, ali je bar sačuvala kakvo-takvo dostojanstvo i ponudila četiri decenije okasneli “konačni obračun” u oblandi holivudske A produkcije (film-izvornik bio je produkciono veoma skroman i nedostatak novca je nadomestio talentom i trudom – ali i besprekornim osećajem za jezu i šok). Ogroman komercijalni uspeh Grinovog filma je doveo do toga da budu odobrena još dva nastavka – jedan je u bioskope stigao prošlog oktobra, a drugi ovog. Noć veštica ubija (Halloween Kills, 2021) i Noć veštica: Kraj (Halloween Ends, 2022) jesu ostvarili lep uspeh na blagajnama iako su u kreativnom smislu predstavljali tek unovčavanje stare slave. Novi film je trinaesti u serijalu (računajući sve filmove, uključujući tu rimejk i nastavak rimejka u režiji Roba Zombija) u kome je već odavno već rečeno, a pokušaj da se “razbije narativna modla” tako što će u centar priče biti postavljen posve novi lik nije urodio valjanim plodom. Grin je pokazao da ne razume elegantnu jednostavnost izvornika i ponudio filmove koji nemaju mnogo smisla ni kao nastavci, ni kao zasebna trilogija. Noć veštica ubija je krvava zbrka puna lažne melodrame, dok je završnica, koja upravo igra u bioskopima, konačni dokaz da Grin definitivno nije znao kuda i šta dalje nakon filma iz 2018. i da je bilo bolje da je tu i stao. Učinkovita formula koji su pre skoro četiri i po decenije patentirali Džon Karpenter i Debra Hil bačena je u vodu, a publici je ponuđena do kraja neosmišljena priča o imitatoru koji je “nateran” da nastavi krvavi Majersov pokolj u Hadersfildu. Horor poklonici su želeli da vide duel do smrti između Majkla i Lori – i to su i dobili – ali tek na samom kraju, tokom poslednjih petnaestak minuta novog filma. Džejmi Li Kertis se u potpunosti uložila u ulogu Lori, i nju ne treba kriviti, greh ide na dušu Grina i njegovih scenarista što su gledaocima ponudili dvosatnu papazjaniju koja je vatrene poklonike ovog dugovečnog serijala toliko razbesnela da je pokrenuta peticija da se snimi novi film koji bi na pravi način zaokružio priču. Iako je Noć veštica: Kraj najavljen kao definitivni kraj sage, sasvim je izvesno da će se Majkl Majers, u ovom ili onim obliku, vratiti pre ili kasnije na velike (ili male) ekrane jer, kako je to u prvom filmu već lepo rečeno, “You can’t kill the boogeyman!”