Među izdavačima koji su u skorašnje vreme obradovali entuzijaste zainteresovane za strip je i novosadski "Komiko". Ova izdavačka kuća je svom prilično šarolikom katalogu priključila dva izdanja – jedno je reprint stripa Vladimira Žedrinskog iz 1938, a drugo je kolekcija stripova o Mačku Fricu, čiji je autor Robert Kramb (Robert Crumb), legenda američkog andergraund stripa. Kada bismo želeli da donosimo anegdotske zaključke, mogli bismo da kažemo da to dokazuje da stripom mogu na zanimljiv način da se bave i Rusi i Amerikanci, ali to svakako nije poenta. Ono što je bitno jeste da je ovdašnjem čitalaštvu postao dostupan jedan delić strip istorije. Doduše, Flavio Rigonat je još početkom devedesetih objavio srpske prevode storija o Mačku Fricu, ali je najnovije izdanje, u tvrdim koricama, ponudilo i opširniji izbor koji uključuje storije koje nikada ranije nisu prevedene na naš jezik. Međutim, krenimo redom.

RUSLAN I LJUDMILA: Kada je o Žedrinski reč, njegov strip Ruslan i Ljudmila nastao je prema literarnom predlošku, tačnije kao obrada istoimene Puškinove poeme. Vladimir Žedrinski (1889–1974) bio je jedan od ruskih emigranata koji su u svojoj novoj domovini bili u potrazi za poslom – iako slikar, koji se školovao u zahtevnim ruskim školama, prispevši u Sombor 1920. godine, izdržavao se crtajući karikature prolaznika i izrađujući igračke. Biva primećen od slikara Jovana Bijelića, koji mu pomaže da se zaposli u beogradskom Narodnom pozorištu, nakon čega postaje jedan od najistaknutijih naših scenografa i kostimografa. Žedrinski, koji je bio aktivan i na polju ilustracije i karikature, krajem tridesetih nakratko se bavio i stripom, o čemu upravo svedoči reprint koji imamo pred sobom.

U jednom prisećanju, Žedrinski je zapisao: "Jednog dana u Moskvi roditelji odlučiše da me povedu u pozorište. Tada sam imao šest ili sedam godina. Davao se Glinkin Ruslan i Ljudmila, opera bazirana na Puškinovoj fantastičnoj priči. Ta me je predstava toliko impresionirala da se čak i danas sećam sa kakvom sam grozničavošću pratio dijalog koji su pevali Mrtva glava i Ruslan, ili leta čarobnjaka Černomora uz ritam slavnog Glinkinog marša." Vladimir Žedrinski je, dakle, bio inspirisan ovim davnim uspomenama, kada je kreirao strip Ruslan i Ljudmila, koji je originalno bio objavljen u nastavcima, od jula do novembra 1938, u Politikinom četvrtkovom dodatku – "Politika za decu". Iako je strip živeo u uspomenama mnogih koji su tokom tridesetih odrastali čitajući dodatak tada najtiražnijih dnevnih novina, i premda je delo primećeno od strane strip istoričara, praktično tek izdanje koje je objavio "Komiko" prvi put donosi ovaj strip objavljen u celini. To nam takođe omogućava da zaključimo da je prava šteta da se Žedrinski nije više bavio stripom – njegov rad i danas deluje sveže, njegova likovnost je smela i nešablonska. Ne treba zaboraviti da je on imao slikarsko obrazovanje, dok je većina drugih autora u to vreme tek pokušavala da se prilagodi stripovskoj stilizaciji, ponekad jednostavno kopirajući neki strani uzor. Jasno je da je Žedrinski očaran bajkom koju pripoveda, svet vitezova i fantastičnih stvorenja je oslikan elegantnim i teškim crnim površinama, koje deluju vanvremeno, ali i dekorativno. Uprkos literarnom predlošku, ovaj strip danas funkcioniše pre svega kao kolekcija očaravajućih crteža. Ali to je takođe i nezaobilazna beleška iz istorije domaćeg stripa.

MAČAK FRIC: U jednom drugom vremenu, i na drugim geografskim koordinatama, nastao je strip o Mačku Fricu, najpre iz skica koje je još kao dečak kreirao Robert Kramb. Mačak Fric je raskalašan, uspešan u društvu devojaka i lik bez mnogo skrupula, sasvim obratno od knjiških moljaca i umetničkih tipova kao što je bio Kramb. Iako crtan u stilu koji je bio pod velikim uticajem populanih dečijih stripova o očovečenim životinjama, strip je uključivao mnoge seksualno eksplicitne scene i poigravao se svim onim čega nikada nije bilo u puritanskoj popularnoj literaturi. Reklo bi se da strip zapravo nije imao nikakvih pravila, crtač je uživao smišljajući svaki naredni prizor bez ikakvog pripremljenog scenarija. Kramb je tokom šezdesetih nastavio da crta ove – raznovrsne po dužini i stilu – storije o Mačku Fricu, i ne sanjajući da će upravo ti radovi, koje je nacrtao nekako sebi u bradu, i tek sporadično objavljivao, biti idealan podtekst i simbol dekade koja se okitila "letom ljubavi" i koja je nastojala da se oslobodi okoštalih društvenih normi. To nije prošlo bez problema – Kramb je bio brži, mudriji i samosvesniji od kulture koja je pokušala da apsorbuje njegov intimni umetnički eksperiment. Što će reći, kada je njegovo delo počelo odlično da se prodaje, on nije postao manje ljut i ciničan, kao većina pop muzičara tog vremena, koji su u početku pevali buntovne pesme, a kad je novac počeo da stiže preorijentisali se na šlagere. Animator Ralf Bakši (Ralph Bakshi) namirisao je da bi Mačak Fric mogao da postane junak velikog platna, i ponudio je da kreira celovečernji crtani film. Kramb se žalio da je izgubio kontrolu nad projektom koji su, prema holivudskim pravilima, počeli da oblikuju producenti, i to je bilo jasno iz krajnjeg produkta – stvoren je crtani film koji je zaradio silne milione, ali u kojem je figurirao lik Mačka Frica lišen svih kreativnih sokova koje mu je dodelio autor.

Seks, nasilje i slično su bili u tom filmu spljošteni na razinu u kojoj je individualna razigranost trebalo da bude zamenjena korporativnom. Ubrzo nakon toga, Kramb je načinio potez koji je sada već deo mitologije popularne kulture – nacrtao je strip Fritz the Cat Superstar, u kojem jedna od bivših Fricovih ljubavnica, prikazana kao žena-noj, ubija ovog sada slavnog mačora zabadajući mu šilo za led u leđa. Bio je to simboličan rastanak od Mačka Frica kojem se Kramb više nije vraćao, i tim stripom se i završava knjiga Život i smrt Mačka Frica, koju, razume se, preporučujemo vašoj pažnji.