Urnebesna tragedija Dušana Kovačevića u režiji Jagoša Markovića je nova predstava Narodnog pozorišta. O tome se nije dovoljno govorilo, ali važno je naglasiti da Dušan Kovačević ove godine ima značajan jubilej – 50 godina aktivnog rada na našoj sceni. Ovako značajan jubilej svakako treba obeležiti predstavom na glavnoj sceni jedne od najstarijih i najznačajnijih pozorišnih institucija u zemlji – velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Istini za volju, Urnebesna tragedija ne dolazi u red ni najpoznatijih niti najznačajnijih pozorišnih komada ovog pisca i stoga nije očekivani izbor za ovakvu priliku. S druge strane, aktivan odnos prema sopstvenoj tradiciji se ogleda u njenom stalnom preispitivanju, pronalaženju novih tumačenja i otkrivanju zanemarenih vrednosti.

Urnebesna tragedija je prvi put izvedena u martu 1991. godine na sceni Zvezdara teatra u režiji samog pisca. To je bilo izuzetno turbulentno vreme kada su događaji (pre)stizali jedan drugi, a ticali su se raspada socijalističke Jugoslavije i otvorenog sukoba opozicije i građana sa Slobodanom Miloševićem (prve velike demonstracije protiv Miloševića, tzv. Devetomartovske demonstracije i demonstracije na Terazijama). Čitav društveni i politički sistem zemlje se ljuljao iz temelja i građani su zaista imali osećaj da žive urnebesnu tragediju – urnebesnu jer se sve dešava urnebesno brzo, a tragediju jer je sve očigledno vodilo ka tragičnom raspletu. Dušan Kovačević je tada izašao pred publiku sa komadom u kome je postavio bar tri značajna pitanja za aktuelni trenutak: šta se dešava sa porodicom i pojedincem u turbulentnom vremenu, u kakvom su međusobnom odnosu društvena katastrofa i porodični odnosi i šta će biti sa generacijom koja odrasta u tom vremenu i takvoj porodici. Urnebesna tragedija je formom odgovarala urnebesno tragičnom vremenu u kome je nastala – jedan zaokret u radnji smenjuje drugi, a paradoksi se gomilaju. Sve se dešava tako vodviljski brzo da publika jedva uspeva da pohvata šta se kada i kome dešava. Šta se stvarno zbiva manje je važno od osećanja da dramska radnja melje junake. Najdramatičnija i najupečatljivija scena predstave Zvezdara teatra bila je ona kada se Neven (Anica Dobra) snažno ljulja u ljuljaški pitajući se ko je on. Ljuljaška leti preko polovine partera i svi osećamo užasnu nelagodu – s jedne strane, žao nam je junaka, s druge strane, zaziremo od ljuljaške koja leti tik iznad naših glava. Neven koga je sjajno igrala Anica Dobra bio je metafora naše bolno neizvesne i opasne budućnosti te 1991. godine. A šta je danas za nas Urnebesna tragedija?

Prvo i osnovno pitanje je da li naš sadašnji trenutak doživljavamo kao urnebesnu tragediju? Drugo, osnova sukoba u komadu je sukob između generacije Nevenovih dedova, od kojih je jedan komunista, a drugi ugledni predratni građanin. Ovaj sukob je za pisca temelj socijalističke Jugoslavije i zla karma porodice. Na kom sukobu naše društvo danas počiva i kako on utiče na savremenu porodicu? Treće, u komadu je za (skoro) sve kriv senilni otac bivši komunista, koji je u svoje vreme voleo da puca u “živi zid”. Za ovih trideset godina, način na koji se sagledava jugoslovenski komunistički pokret veoma je evoluirao – od otvorenog prezira do nostalgičnog sećanja. Šta su nama danas komunisti i ima li nekog ko je nama kriv za (skoro) sve, da li je taj pucao u “živi zid” i kako je profitirao od toga? Četvrto, mali Neven je u vreme kada se radnja komada dešava imao 12 godina. Danas bi on mogao biti otac nekog novog Nevena. U kakvog čoveka je porastao Neven i kakvog Nevena je on dobio? Peto, imajući u vidu sve što se dešavalo u našim školama, čemu se mi možemo nadati od novih generacija?

Ovo su samo neka od pitanja koja se javljaju pri čitanju Urnebesne tragedije, ali ta pitanja kao da se uopšte nisu ticala reditelja Jagoša Markovića. On nije intervenisao na tekstu drame – nije ga skraćivao ni menjao, ali nije ulazio ni dublje u njegove izazove već je sledio autopoetiku iz svojih prethodnih predstava. Sasvim je legitimno da reditelj ima svoj stil, ali nije dobro kada se rediteljev stil sudari sa strukturom komada, a to se ovde desilo. Urnebesna tragedija je vodviljski brz komad, a Jagoš Marković ga je usporio često zaustavljajući tok radnje dugim muzičkim delovima. Ovo je radio uporno i sistematično od početka do kraja predstave, a to je veoma loše za ovakav komad jer umesto da nas zanese njegova brzina, mi postavljamo pitanje o (ne)logici priče. Situacija je dodatno otežana gomilanjem postupaka koji su na prvi pogled možda efektni, ali stvaraju zabunu u načinu na koji razumemo likove. Zašto Rajna (Sandra Bugarski) doleće na biciklu, a Vasilije (Branko Vidaković) ide peške, ako njih dvoje dolaze zajedno? Zašto se Milan (Željko Erkić) istovremeno brije i vozi sobni trenažer?

Čemu punjeni tigar na proscenijumu i zašto gomila zidnih satova i drvo okrenuto naopačke vise iznad glava likova (scenograf Matija Vučićević)? Zašto nešto stalno pada odozgo na pozornicu? Predstava obiluje lepim, poetskim, melanholičnim i nostalgičnim slikama koje prate Jagoša Markovića iz jedne u drugu predstavu, ali one nemaju nikakve veze sa stilom u kome je napisana Urnebesna tragedija.

Glumci Narodnog pozorišta (Nikolina Friganović, Željko Erkić, Nela Mihailović, Aleksandar Vučković, Sandra Bugarski, Branko Vidaković, Ljubiša Savanović i Marija Nedeljkov) imali su više osećaja za način na koji je pisan komad. Između dugih muzičkih deonica igrali su brzo i uz veliku količinu persiflaže. Naročito efektni su bili Nela Mihailović (Julka) i Branko Vidaković (Vasilije). Ona je igrala jednostavnu ženu iz naroda koja kroz život ide balansirajući na štakama i koja je nerazumno vezana za pijanog i agresivnog muža. Zbog toga nam je bila čas smešna, čas smo je žalili, a čas se divili njenoj sposobnosti da i bukvalno i metaforično balansira u nemogućoj situaciji. Branko Vidaković je igrao dedu (tj. senilnog oca) Vasilija kao čoveka koji je naizgled spor i naivan, ali sa kojim u stvari nikada niste načisto da li je lud ili sve oko sebe pravi ludima. Potpuno je nejasno zašto je reditelj u predstavi u kojoj nema baš ničeg realističnog odlučio da Nevena igra dečak (Petar Vasiljević). Deca glumci su često jako dobri i uverljivi na filmu jer se tamo glumi “na parče”, ali pozorište zahteva kontinuitet igre. Staviti dečaka da glumački parira profesionalcima tokom čitave predstave naprosto nije fer.

Možda će se nekome u publici dopasti ovo barokno razigrano i razuđeno pozorište slika. Ali, propuštena je prilika da se kroz postavku komada, koji daje jasan otisak društvene atmosfere početka devedesetih, otvori pitanje relevantnosti samog komada i zaključi nešto o našem odnosu prema vremenu u kome je komad nastao, a čije posledice i dan-danas živimo. Toga nam je u svemu najviše žao jer samo odgovori na ova pitanja dramsku tradiciju čine živom i značajnom. Jubileji su tu tek jagoda na šlagu.