Susret s knjigama španskog pisca Havijera Serkasa čini se manje dramatičnim nego što zapravo jeste. Već roman Salaminski vojnici (2001), koji ga je proslavio, sadrži u zametku sve ono što će eksplodirati u knjigama koje slede, ali čak i kada čitalac osvesti da se susreo s nesvakidašnjom konstrukcijom, kada shvati da se ono što je upravo pročitao razlikuje od svega drugog što je do tada imao u rukama, Serkasova pripovedačka nenametljivost – ili, možda, igra skrivanja koja njegove romane čini nalik kutijama koje u sebi sadrže manje kutije, pa u tim manjim kutijama još manje kutije, a zatim još manje, sve do one najmanje koja u sebi, opet, sadrži razlog zbog kojeg je uopšte započela ta igra kutija – neće nam dopustiti da odmah pronađemo mesto njegovim delima u savremenoj književnosti. A to mesto je, nema u to nikakve sumnje, na samom vrhu. Poslednja dva Serkasova romana – a Fraktura i prevoditeljka Silvana Roglić sistematski i pomno prevode sve što Serkas napiše (kod nas su prevedeni Salaminski vojnici, Hohštapler i Kralj senki u odličnom prevodu Biljane Isailović i izdanju Arhipelaga, dok je Serkasovo remek-delo Aanatomija jedne pobune prevodilački i izdavački uništeno) – koja se smeštaju u kriminalistički žanr, odnosno detektivski roman, zapravo su očekivana posledica svega onoga što je Serkas do tada napisao: Serkasovi romani imaju strukturu kriminalističkih romana, a da, osim dva poslednja, ne pripadaju žanru. To je jedan od elemenata, premda nipošto ne i jedini, koji Serkasa čini nesvakidašnjim piscem.
ISTINA I LAŽ
Počev, dakle, od Salaminskih vojnika i Hohštaplera, sve do Kralja senki, Serkasovo pripovedačko ja koje ponekad nosi ime samog Havijera Serkasa, a ponekad je, kao u Anatomiji jedne pobune, bezlično, to ja, dakle, uvek traga za nekim ili nečim i dok to radi, dok prevrće štampu, pronalazi dokumenta, priča sa svedocima, ili putuje po Španiji kako bi na licu mesta pokušao nešto da sazna, sve vreme, dakle, govori i o samome sebi, o tome kako se oseća, zbog čega radi to što radi, te navodi razloge za odlazak u neko mesto ili za susret s određenom osobom. Lanac uzročnosti se, utoliko, ne prekida, a čitaocu se, barem se tako čini, sve pruža na tanjiru. U Salaminskim vojnicima, recimo, središnji deo romana posvećen je susretu s Robertom Bolanjom i dugom razgovoru s tim velikim piscem, a da čitalac zapravo ne zna da li sve to istina ili je Serkasova izmišljotina, da li se sve to stvarno dogodilo ili nije, jer oba se pisca pojavljuju pod svojim imenima, a susret se događa u stvarnom kafeu kraj Barselone. I upravo to, upravo ta igra između stvarnosti i fikcije, koja se kod velikih pisaca oduvek podrazumevala, ali se nije tako često u samom romanu i tematizovala, čini drugi ključni element u Serkasovom pisanju. Pisci su, naime, radije posezali za esejom u kojem bi govorili o tome kako razumeju odnos fikcije i stvarnosti, a čitaocu su ostavljali da se sam dovija – naročito ako bi na samom početku romana napisali da je knjiga zasnovana na istinitim događajima, ili ako bi, tome nasuprot, napisali da je sve izmišljeno iako je svima jasno da stvar stoji upravo suprotno – šta je u svemu tome izmišljeno, a šta stvarno. Serkasovi junaci, međutim, ne prestaju da komentarišu to što rade i da neprestano (ali i savršeno nenametljivo i neopterećujuće), prave razliku između izmišljotina i stvarnosti. Najeksplicitnije poigravanje tim motivima događa se upravo u romanu Neovisnost kada glavni lik, policajac Melčor Marin, saznaje da je izvesni Havijer Serkas napisao roman koji se zove Terra Alta i da je to roman o njemu, Melčoru. Na završnim stranicama Neovisnosti policajac najzad dolazi do romana, uzima ga u ruke i pita prijateljicu “Jesi li ga pročitala?” “Nisam”, odgovara prijateljica, “a ti?” Potom dodaje: “Čula sam da govori o tebi.” “I ja sam to čuo”, odvrati Melčor. “Poznaješ li autora?”, pita žena. “Nisam ga nikad vidio.” “Navodno je sve što pripovijeda istina”, kaže žena. “Ja sam”, odgovara Melčor, “naprotiv čuo da je sve laž.” I sve, doslovno sve u Serkasovim romanima, počev od likova, dilema, epizoda, dokumenata, svedočenja, lebdi između te dve veličine, istine i laži, i to ne zbog toga što se ne bi mogla utvrditi “istina” – barem ona sudska istina, na primer, do koje se dolazi poređenjem stvarnosti i onoga što kažu svedoci i dokumenta – ili zbog toga što pisac nešto skriva, već zbog toga što odnosi između stvarnosti i fikcije nikada, ali nikada – računajući i sudsku istinu – nisu čisti, jasni, nedvosmisleni, kao što, najzad, Serkas nikada ne pristaje olako ni na istinu ni na laž. (Fascinantni glavni lik Hohštaplera, na primer, Enrik Marko, falsifikovao je sopstveni život (“Vreme”, br. 1441). Ništa u njegovom životu nije istina, doslovno ništa. Kada odluči da napiše knjigu o njemu Serkas je rešen da ga razotkrije u ime istine. I to uradi. Jedino što, kada zaklopimo roman, više nismo sasvim sigurni šta je istina, a šta laž. Jer, nije li i roman izmišljotina čak i kada se zasniva na stvarnom događaju, svedočenjima i dokumentima?
Glavni lik Serkasovog krimi-ciklusa, dakle, zove se Melčor Marin. Da bi se žanr ispoštovao Melčor mora da ima nepromenljive osobine, jasne opsesije i lako prepoznatljive mane. Recimo, Melčor je tvrd momak koji ne podnosi nasilje nad ženama, pa kad čuje za takav slučaj on najpre, pre nego što policija privede nasilnika, poseti tipa i ubije boga u njemu. Razume se da kolege policajci, manje ili više, znaju za tu njegovu opsesiju, ali se uopšte ne trude da ga u svemu tome obeshrabre, još manje spreče. I eto zametka jedne od velikih linija Serkasovog dvoknjižja: na kojim se mestima preklapaju pravda i pravo, a na kojima razilaze, gde počinje a gde se završava nasilje, šta je to što dobre momke i đevojke razlikuje od loših momaka i loših đevojaka? Svaki red ovih romana natopljen je tim dilemama. Odgovori koje Serkas daje s jedne strane su čisti, da bi se, s druge strane, pokazali veoma magloviti, pa je na samom čitaocu da presudi (ako može). Melčor je, pak, u mladosti bio i više nego loš momak: značajan šraf u narko-kartelu isticao se pouzdanošću i surovošću, sve dok nije dopao zatvora. Tamo se, spletom čudnih, ali ne i neverovatnih okolnosti, susreće s književnošću, naročito s Jadnicima Viktora Igoa, ali ne hvata se, kako bismo očekivali, za lik Žana Valžana, pravednika, već ga potpuno fascinira lik policajca Žavera koji je više negativac nego pozitivac. Uvođenje književnosti kao “lika” u romane još jedna je poslastica Havijera Serkasa. Možda bi za ovu priliku valjalo reći da je Serkas cenjeni profesor književnosti na Univerzitetu u Barseloni, ali kad uvede književnost u svoje romane nema tu savršeno ničeg profesorskog, već je književnost čvrsta i uzbudljiva funkcija. (U Kralju senki, recimo, priča Danila Kiša “Slavno je za otadžbinu mreti” jedan je od najvažnijih pripovedačkih stubova. Vreme, br. 1571.) Kada dopadne zatvora Melčor je neobrazovana cepanica koja jedva da zna šta je to knjiga, ali kad u zatvoru sazna za majčinu smrt i kada upozna ogromnog zatvorenika Žila, bibliotekara, susret s književnošću promeniće mu život upravo zbog toga što književnost za njega, za Melčora, nije fikcija, već odsečak stvarnosti sabijen u naročitu formu.
Prelazak iz redova kriminalaca u policijske redove i nije tako iznenađujuća stvar. Mnogo je veće iznenađenje što će Melčor, posle događaja koje će čitalac morati da otkrije sam, završiti u policijskoj postaji gradića Terra Alta, bogu iza nogu, zabiti u kojoj se ne događa ništa osim kad se dogodi. A to što se dogodilo – višestruko ubistvo praćeno zapanjujućim nasiljem – Melčor će, sa svojom policijskom ekipom, pokušati da reši. Valja reći da se i na ovom mestu upliće Serkasova opsesija španskim građanskim ratom, te da čitav zaplet neće proći bez uranjanja u taj užasni period savremene istorije Španije. No, ono što Serkasa čini ne samo velikim piscem, nego i velikim piscem kriminalističkih romana, jeste svest o tome da žanr ne sme da sputa pisanje, već samo da ga, recimo to tako, učini strožim, možda funkcionalnijim. Zbog toga se, uz glavnu pripovedačku nit koja, razume se, prati rad na rešavanju zločina, romanom širi i nekoliko bočnih priča koje uranjaju u sudbine likova, pre svega u život samog Melčora, njegov odnos sa suprugom Olgom i s kćeri Kozet. Nenametljivim intervencijama koje naizgled nisu u funkciji glavne radnje, Serkas podgrađuje priču opisujući sedimente španskog društva, klasne razlike i antropološke konstante (ide u dubinu, dakle), ali i život u malom mestu koji se suprotstavlja životu u velikom gradu, bivanje u svakodnevnici sa svim prednostima i manama provincije (život po horizontali). Zbog toga se Serkasova krimi-epizoda, bez ikakve sumnje, upisuje u ono najbolje što je ostvareno u ovom žanru, recimo Milenijum Stiga Lašona. Ili, drugim rečima: zločin i kazna, zločinac i policajac, nikada nisu oblikovani tek tako, nekakvim prirodnim silama (urođeni ubica… nije nego), već su uvek proizvod sredine, nesrećnih okolnosti, uzroka do kojih se može doći.
Neće se roman Terra Alta završiti dobro (ako pod dobrim ne podrazumevamo samo rešenje zločina). Uz to, posejao je Serkas po romanu, izrazito vešto, motive i zamke koji će da prorade u narednom romanu, Neovisnosti. Ovoga puta radnja se iz malog grada premešta u Barselonu, a Melčor se pridužuje prekaljenoj policijskoj ekipi koja nastoji da uđe u trag ucenjivačima gradonačelnice Barselone: gradonačelnica je, sva je prilika, kao mlada žena možda malo preterala u seksualnom eksperimentisanju, jednom je prilikom bila snimljena i eto nevolje. Ovoga puta, dakle, u priču se upliće politika, što je još jedna važna Serkasova opsesija koja najviši književni izraz dobija u čudesnom romanu Anatomija jedne pobune. Ovoga puta u igru ulazi politički krem Barselone. Kako su glavni akteri veoma bogati ljudi, ulog je pre svega politička moć. No, kao i uvek, Serkas ne propušta priliku da u zapanjujuće ekonomičnim odlomcima krimi-žanr prevede u drugu i drugačiju vrstu govora. Njegovi sagovornici – i, dabome, osumnjičene njuške – prevejani su političari, uz to odvratno bogati tipovi koji nemaju potrebe da lažu kada je reč o moralnim dilemama, na primer. Zbog toga su brutalno iskreni. Jedan od njih, govoreći o tome kako stvari stoje u visokoj politici, objašnjava da je katalonski separatizam samo mamac za naivne, te da od otcepljenja nema ništa jer igru vode bogati i moćni koje ne zanimaju ni političke ideje poput samostalnosti (jer je glupo otcepiti se od bogate Španije zarad nekakve samostalnosti) ni idealizam (koji je, kao potpuno beskoristan, zapravo glup). Kada dobije potpitanje na koga misli kada kaže “mi”, on hladno, preko gutljaja viskija s ledom, nastavlja: “A na koga mislim? Na nas. Na nas koji vladamo. Na nas koji imamo novac i moć, pod uvjetom da su to dvije različite stvari. Ideje su za intelektualce, a ideali za one skromna porijekla; u našem slučaju to bi bila neodgovornost”. Neodgovorno bi, dakle, bilo prema novcu i moći prikloniti se bilo kakvim političkim idejama, još manje nekakvom idealizmu. Ništa se drugo ne računa nego pare i moć. Zbog toga se građevina satkana od moći i novca čini iz perspektive običnog čoveka ili skromnog policajca nerazrušivom. Barem ako se ide zakonskim putem. Zbog toga se Melčor prepušta inspiraciji i ličnim motivima koji nisu u najprisnijim odnosima za zakonima, ali na ovome mestu Melčorova inspiracija i njegovi lični motivi moraju, za čitaoce ovoga teksta, ostati tajnom kako se ne bi pokvario vrhunski čitalački ugođaj.
