Lako je reći da gotovo ne postoji zamerka za prošlonedeljni nastup Le(o)narda Koena (Cohen) u našem glavnom gradu, osim ako ćete nabrajati neizvedene, sjajne pesme iz njegove kroz četiri decenije razređene ali ipak bogate diskografije. Mnogo je teže dodati bilo šta tako celovitom, uravnoteženom, skladnom koncertu, toliko prijatnom i produhovljenom događaju. A najteže – objasniti šta ga čini veličanstvenim, nezaboravnim, jer svi sastojci su obični, prirodni, jednostavni, osećajni… baš u skladu s pesmama.

Bez obzira na to šta je osedelog Koena iz manastirskog mira u sredini njegovih 70-ih (r. ‘34. u Montrealu, Kanada) poteralo na povratničke koncerte – ironija sudbine/kazna za napuštanje rodnog judaizma: opljačka Te sopstvena žena kojoj si, zavodnik i mačo, dozvolio da Te godinama menadžeriše? – iznenadili su ga masovni odziv i kultno posvećenje sad već nekoliko naraštaja publike, pa možemo samo da budemo srećni zbog toga i uživamo, nadajući se da će se ovom svetskom turnejom (započetom 2008) vratiti i u naše krajeve. Jer, ulaznice po cenama 2.800–4.500 d. imalo je oko 8500 ljudi, prema zvaničnom podatku iz Beogradske arene, koja se potrudila da kupce većeg broja karata nagradi s 1000 primeraka DVD-a s dokumentarcem Leonard Cohen: I’m Your Man. Time je sala bila napunjena više nego za mnoge rokerske idole i pop-zvezde, da i ne govorimo o katarzi starijih posetilaca koji su ovu priliku čekali ko-zna-otkad. Ovacije su dočekale izlazak likova u neupadljivim odelima, sa šeširićima i kačketima na binu ušuškanu ogromnim zastorima, osvetljavanu prostim slapovima osnovnih boja, a kad je otpočelo s Dance Me To The End Of Love, Future i Ain’t No Cure For Love, ništa slabije ovacije preuzimale su posle svake strofe i valjale se preko instrumentalnih delova tih numera!

I beogradski koncert uglavnom se držao programa zabeleženog na izvanrednom albumu Live In London (2009, 2CD/DVD, Columbia/Sony – Multimedia), gde i ambijent čuvene Arene O2 i raspoloženje/reakcije publike tog 17. VII 2008. nisu daleko od naših. Pozorišni, gotovo mjuzikhol-ugođaj pojačan je škrtim ali srdačnim obraćanjem samog Koena, gospodski uzdržanog i blago ironičnog ‘voditelja večeri’. Isti prateći sekstet sa 3 pevačice uz Lenarda je na celoj turneji, svoje prvoklasne kvalitete uigravši do savršenstva, u prefinjenim aranžmanima kao što je bio tanani, lebdeći bluz za konačnu pesmu o ličnoj slobodi, Bird On The Wire, gde se iskazao električni gitarista Bob Mecger (Metzger). Usledile su karakteristično koenovska toplo-cinična Everybody Knows, i In My Secret Life koje je s njim napisala crna prateća vokalistkinja Šeron (Sharon) Robinson; kasnije će sama otpevati još jedan zajednički rad, Boogie Street. Dug žičani uvod za samoubilačku nabrajalicu Who By Fire skrenuo je pažnju na španskog majstora Haviera Masa (Javier Mas) koji je akustičnom gitarom, mandolinom, banduriom, laudima itd. baratao kroz stilove oko Sredozemlja. Nenametljivo rasvirana postav(k)a zvučala je kao da Mark Nofler (Knopfler) i ekipa iz najboljih dana prate nekog od vrhunskih autora, npr. Lu Rida (Lou Reed). Odnos virtuoznosti prema interpretiranom (kant)autoru, kakav smo doživeli i na Ridovom zasad jedinom gostovanju u Beogradu pre nekoliko sezona, ovde je pod paskom muzičkog direktora Roska Beka (Roscoe Beck), bas-gitariste i kontrabasiste; Dino Soldo briljirao je sa saksofonima i drugim (drvenim ali i elektronskim) duvačkim instrumentima, ukrašavajući solima slično kao svojevremeno Brenford (Branford) Marsalis kad se pojavio sa Stingom, tako da je retko koja numera trajala kraće od pet minuta. Muzički, ovako se sve bešavno uklopilo i poravnalo, i manje poznate pesme kao Lover Lover Lover i Waiting For The Miracle, posle kojih je Anthem završila prvi, 70-minutni deo. Ekstatična pauza osvetlila je i uzmuvala publiku koja pevuši i duge, složene Koenove stihove, pa su se suočili mnogi iz susednih/okolnih zemalja, manjinci kojima je Lenard Koen (bio) važniji i od Dilena (Dylan), odrastajući u Jugoslaviji gde su LP-ploče ovog Kanađanina objavljivane licencno, a poezija mu prevođena.

Drugi, gotovo jedno časovni deo pokrenula je Tower Of Song, a onda je i Koen uzeo gitaru i sam počeo Suzanne, pa Sisters Of Mercy. Vitke i gipke siluete, bez gitare moglo se pomisliti da pod obodom pevajući uglavnom gleda u pod i eventualno u tekstove/podsećanje, no sad je ta sumnja razvejana. Štaviše, Koen je niz puta glatko ustajao iz čučnja ili jednokleka, ne odvlačeći pažnju od svirača. Nastavili su s Gypsyžs Wife, i sve što je ponekad u njegovom ‘električnom’ opusu moglo zazvučati šlagerski ipak je smesta postajalo evergrin. Klavijaturista Nil (Neil) Larsen dominira starinski masnim zvukom orgulja, a folk-biser The Partisan smenjuje moderni gospel Hallelujah, pesma koja je 2008. uletela na prvo mesto britanske top-liste u izvođenju Aleksandre (Alexandra) Burke, pobednice reality-programa X Factor, što je pobudilo takvo zanimanje/na drugo mesto dovuklo stariju verziju pok. Džefa Baklija (Jeff Buckley), a istovremeno u prvih 40 i – prvi put u njegovom životu – sam Koenov original! Izvodeći nam taj milionski hit, Lenard je jasno viknuo stih …došao u Beograd – pažnja, nije izgovorio Belgrejd, nego baš Beograd.

U kakvom stilu je koncert privođen kraju, jasno je kad znate da u I’m Your Man stih …nosiću masku starog čoveka zbog tebe nije prošao neprimećen/propraćen smehom, a zvanični, završetak-u-pokušaju bio je Take This Waltz sa stihovima F.G. Lorke po kome je Koen nazvao (Lorka)i svoju ćerku. Opet ovacije, prvi bis počinje možda njegova najpevnija So Long, Marianne i s njom se rasprskava hor hiljada ženskih glasova, da bi se smirili tek u First We Take Manhattan. Još jednom starac Lenard živahno izlazi preko velike bine, sve plesnim dvokorakom. Vraća se u ogromni huk Arene da je tišinom prekrije za kapitalnu Famous Blue Raincoat, a onda tim nezaboravno dubokim, izboranim glasom govori stihove svoje If It Be Your Will i prepušta je anđeoskom duetu belih sestara Veb (Webb) koje sebe prate akustičnom gitarom i malom harfom u najčistijoj apalačkoj tradiciji.

Autor je ‘na kant’ otplesao s bine, ali se opet vraća i već je počelo izvikivanje narudžbina iz grotla sale. Hey, That’s No Way To Say Goodbye deluje sasvim prigodno za sam kraj, no pridružuje mu se i bend za više nego simboličnu Closing Time, no ni tu nije fajront! Kad Koen prebere žice i krene I Tried To Leave You, salve smeha širom publike daju na znanje da posle 45 minuta bisiranja pristajemo da pođemo kućama. Kolektivno će nam a kapela intonirati zavetnu Whither Thou Goest, za pozdrav. Većini nas ovo je po svoj prilici bio jedini put u životu …iskreno, L. Cohen uživo. Srećom, takav da ćemo njegovim aršinom meriti sve druge koncerte.