Film Spajdermen 2 je, ako ne najbolja, ono jedna od najboljih adaptacija avantura Marvelovih junaka za veliko platno. Svakako je bolji od prvog filma o čoveku pauku. Ali shvatite ovu ocenu relativno. To i dalje ne znači da je film bogzna šta. Naime, on pati od istih boljki kao i istog nerazumevanja stripovskog konteksta kao i svi njegovi prethodnici. Strip kao specifična supkulturna tekovina ima zavodljivu ikonografsku površinu, kao i laku prepoznatljivost svojih junaka, što ga čini poželjnim za komercijalno filmovanje. Ideološki, estetski i narativno, strip je potpuno različita forma od holivudski shvaćenog akcionog spektakla. Dakle, ovo je sasvim solidan film, ali da li je solidan film o Spajdermenu? To je već druga stvar.

Postoje tri ključna momenta u avanturama jednog superheroja. To su, naravno, priča, Zlikovac i Devojka. Pođimo redom. Priča je odlična na planu ideje. U prvom delu Piter Parker se nosi sa problemima postajanja Spajdermenom, dok se u drugom delu bori sa svim posledicama koje proizlaze iz prihvatanja tog zadatka. Borba u njegovoj glavi, borba između Spajdermana i Pitera Parkera koja predstavlja osnovnu dinamiku svakog superheroja, ili superherojstva uopšte, ovde je uzeta za centralni motiv priče. Pored standardnog moralnog problema, koji se mogao očekivati, Piter se susreće i sa socijalnim nedaćama preoblačenja u mrežasti kostim. Ovaj neustrašivi ali anonimni borac za pravdu živi u malenom stanu sa zajedničkim kupatilom, popustio je u školi, a mora i da radi dva jednako loša posla kako bi sastavio kraj s krajem. Ovim je od ironičnog i dovitljivog lika iz stripa Piter Parker postao zbunjeni i pomalo nespretni tinejdžer koji svojim dilemama i nesnalaženjem sa ljudima čak podseća i na Vudija Alena. Međutim, lik Pitera kakav je predstavljen u filmu zaista dobro funkcioniše i Tobi Mekgvajer ga odlično tumači. Problem nastaje kada sa ovom središnjom temom treba povezati akcione delove u kojima dominira Zlikovac. Stiče se utisak da su akcione sekvence prilepljene za film tek iz obaveze prema žanru. Sukob sa doktorom Oktopusom, koga izvrsno ovaploćuje Alfred Molina, ne proističe direktno iz superherojske šizofrenije koja je u središtu priče, već se uvodi kao dekoracija. Zlikovci, odnosno arhineprijatelji Spajdermena, najčešće su naučnici koji su tokom nekog eksperimenta koji je otišao do đavola, mutirali i fizički i moralno u neku monstruoznu nakazu, iz nekog razloga uvek željnu uništavanja. Isto je i sa Dok Okom. Na njegovom telu su ostale zakačene još četiri mehaničke ruke koje kao da imaju sopstvenu volju. Znači, sumnjivo je ko koga tu pokreće. Ali kako film odmiče, prema ovom mnogoudnom Zlikovcu osećamo sve više simpatija – klasičan frankenštajnovski sindrom. Time je borba protiv zla odnosno Zlikovca još više stavljena u drugi plan i čini se kao epizodna stvar, iako zauzima dobar deo filma. Devojka i sve u vezi s njom čine najnesrećniji deo ove produkcije. Preterani upliv melodramskih elemenata uništava ritam i nepotrebno patetizuje jednu suštinski epsku radnju u kojoj nema mesta za preduge i dosadne razgovore o ljubavi. Potpuno je promašena funkcija koju Devojka ima u životu jednog superheroja. Ona je ključni simbol njegove situacije. Devojka predstavlja sve što superheroj ne može imati. Upravo ta čežnja prema običnom životu jeste deo onoga što ga čini superherojem. Devojka je tu da malo šeta okolo i bude spasena na kraju i to je sve.

Spajdermen 2 je, sve u svemu, sasvim dobar film koji je mogao da bude malo kraći i koncizniji. Glavna zamerka je što nema jedan, dobro odabran i jasan dramaturški fokus. Akcione scene su fenomenalne, ali to se podrazumeva. Bilo bi loše da nisu. Lokacije na Menhetnu na kojima je sniman možda su i najveći kvalitet filma. Zbog svog načina kretanja između velikih zgrada Spajdermen je, kao i one četiri torokuše iz serije Seks i grad, visokocivilizacijska pojava koja teško da se može uzgajati bilo gde drugde na svetu. Znate onaj vic: popeo se Spajdermen na "Beograđanku" i pita se: "Gde ću sad?"