Ovo su godine umornog rokenrola. Ono što je od njega ostalo, pokušava da ostavi trag, ali trag nestaje kao kad kiša spira kredom napisana slova po zidu. Ipak, neko i dalje njime piše vredne poruke.

Wilco spada u sastave koji su se dokazali u poslednjem analognom dobu, sredinom devedesetih, kao začetnici žanra poznatog pod imenom “amerikana”. Još od tad ne moraju nikom ništa da dokazuju pošto su na debiju AM (1995) i duploj drugoj ploči Being There (1996) demonstrirali dubinu poniranja u fenomen ljudskosti kakvo je u njihovoj generaciji malo ko imao (pre svih, alternativni kantri bendovi The Jayhawks i Uncle Tupelo – iz ovih poslednjih su deobom potekli Wilco i Son Volt). Yankee Hotel Foxtrot (2001) provokativno je razbio ljušturu “amerikana” benda svojim post-rok meandrima, čime su zadobili veliki respekt kritike i vernost svoje publike, koja ih je posle ovog zaokreta pratila kud god bi pošli u svojoj avanturi pretvaranja u značajan savremeni art-rok bend. U međuvremenu su probali sve, od sviranja nepoznatih pesama Vudija Gatrija sa Bilijem Bregom, do eksperimentalnih formi, da bi se pre neki dan vratili sa Cruel Country (dBpm Records), dvostrukim albumom koji formalno predstavlja povratak zvuku što ih je proslavio – autorskom folk-roku sa lirski angažovanim tekstovima. To su oni Wilco koje volimo kad reše da nastave tragom davno zacrtanim od Boba Dilana, dramatizovanim samožrtvovanjem Grema Parsonsa i za sva vremena potvrđenim delovanjem grupe The Band.

Da bi napravila Cruel Country, grupa se okupila u svom studiju The Loft u Čikagu i na starinski način odsvirala sve uživo, bez nasnimavanja, afirmišući zajedništvo kroz muziku kontra lockdowna. Treba shvatiti da su Wilco zapravo jedan od najboljih savremenih sastava u disciplini međusobnog dopunjavanja tokom svirke – njihovi prepleti i gustina tonova kojom boje svaku pesmu legendarni su i dostižu mnoge priznate vrhunske bendove iz prethodnih epoha, čineći na neki način i Wilco istorijskom pojavom. Cruel Country tako je vrhunski statement u umetnosti sviranja rok muzike zasnovane na osnovim obrascima – bluzu, kantriju, folku – što promiču kroz kompozicije širom ove ploče, kao seni predaka koji nas još uvek posećuju. Kao da znaju da nam možda više nego ikad trebaju uteha i spokoj jer nam ovog trenutka izgledaju nekako nedostižno daleko.

AMERIKA IZGUBLJENIH SLUČAJEVA

Cruel Country sasvim namerno je sročen onako kako je sročen: da bi uopšte mogli da govore o stanju podeljene američke nacije posle trampizma, pandemije i na početku novih ratova, Wilco su morali da se vrate neupitno američkom zvuku. Sa ovom artističkom pameću koju sad imaju, nema sumnje da je sam izbor žanra zapravo bio poruka. To je rokersko čitanje roots muzike, surovi kantri što bendu daje priliku da i najudaljenijem slušaocu u nekoj zabiti bude razumljiv kad mu ponudi ovo pritajeno moralno samopreispitivanje. Amerika se ovde dovodi u pitanje – čistim jezikom Amerike: Cruel Country priča je o bahatoj i glupoj zemlji koju autori vide realno, ali je vole takvu kakva je sumnjajući u nju sa uzaludnom toplinom.

Amerika je ovde duhovni toponim, mit koji sve manje ima veze sa neželjenom stvarnošću. Njena prostranstva i daljine su tokom dve karantinske godine postojale samo u glavama. Njena demokratija i garancija unutrašnje slobode izbora dovedeni su u pitanje januara 2021. napadom na Kapitol. Njena moć da zaštiti svoje interese u inostranstvu postala je upitna leta 2021. tokom bežanije iz Avganistana. Njena sposobnost da svakog zaposli već dugo više ne postoji. Njeni masakri školske dece i slučajnih prolaznika sad su prolazne vesti za jedan dan. Čak je i Brus Springstin pomalo zanemeo pred bespomoćnošću tamošnjeg običnog građanina i rešio da uskoro okači gitaru o klin.

Baš kao i stari Brus u zlatnim danima, Wilco daju tradiciji svež životni sok ovim albumom. Ona odjednom zvuči kao da je ponovo našla svoj smisao, baš zato što nastupa kao nepatvorena zvučna nostalgija za dobom kad je Amerika stvarno bila Amerika, opisujući ovo njeno novo stanje – današnja meme Amerika više je kao kablovska TV serija o njoj. Upravo na tu Ameriku-od-ostataka-Amerike Wilco primenjuju njen stari, iskonski zvuk da bi na veran način opisali i uhvatili sentiment raspada ovog sveta. Uvek prepukli glas Džefa Tvidija savršeno odgovara ovoj ulozi, pretvarajući Cruel Country u emotivno svedočanstvo o našem rastočenom dobu, na način na koji su to ozbiljne rokenrol ploče uvek uspevale.

Ova zemlja je preživela frakturu i Wilco je opisuju u formi dvadeset jedne trominutne minijature, od kojih svaka odslikava jednu životnu situaciju. Uvek se nađe neko da kasnije izjavi kako bi “ovaj dupli album bio bolji da su neke stvari izostavljene”, ali verujte da ovde to nije slučaj, jer bi se tako narušila pažljivo sastavljena slikovitost atmosfere, odakle izniče poetska stvarnost jedne Amerike izgubljenih slučajeva, koji frapantno liče na obične ljude kao što smo mi.

PREŽIVETI ILUZIJE

Nema iluzija na ovom albumu, samo želje da se one prežive. Usred naslovne Cruel Country pojavljuje se jedan hor policijskih sirena koje se jasno čuju dok pevač peva kako ipak voli svoju zemlju kao malo dete. Ploču otvara melanholična I Am My Mother baveći se dolaskom imigranata iz Meksika kao simbolom Amerike što se još uvek traži, dok prva velika pesma Hints konstatuje da nema leka podeljenosti u tom društvu: “There is no middle when the other side/ Would rather kill than compromise”. Onda se ide korak dalje u smeru posle koga obično nema povratka – u krajnje intimističkoj Ambulance naratora doktor proglašava mrtvim, samo da bi se naporima medicinske sestre vratio u život. Ruka Boga može biti i ruka pomoćnog zdravstvenog osoblja.

Iznenađenja u ovom igrokazu od života, međutim, ne prestaju, te se balada The Empty Condor seća svih mrtvih rođaka, onih koji se nisu izvukli. Čisto da shvatimo kontekst u kome se ovo dešava, tu je i niz klasičnih Wilco kompozicija, raspevanih i depresivnih istovremeno, kao što je “All Across the World” (“people get lost all over the world”), te obaveznih dopisivanja sa Nilom Jangom u Tonight’s the Day, Darkness Is Cheap, i posebno zarazno melodičnoj Tired of Taking It Out on You. Prvi disk se završava frontalnim sudarom sa egzistencijalnim nedaćama koje nas na kraju mogu samleti i ubiti, opisanim brilijantnom gitarskom međuigrom Nelsa Klajna i Džefa Tvidija u Bird Without a Tail/ Base of My Skull. Bend poentira sa The Universe – to je ona kosmička američka muzika o kojoj smo čitali, u njenom najboljem izdanju, i nastavlja se na drugom disku svojom parnjakom nošenim klavirom pod imenom Many Worlds. U obema se vapi za direktnom komunikacijom sa ljudima, jer nje više nigde nema. Tome je, konačno, posvećena ova ploča – ona nas traži po svetu da bi uspostavila srušene mostove među nama.

Da je to tako, dokaz je sledeći tematski niz pesama o ljubavnim nesporazumima: Hearts Hard to Find se svodi na autorovo priznanje kako mu je nekad teško da nađe gde mu je srce, Please Be Wrong iznosi presudan razgovor sa voljenom osobom koja namerava da ostavi naratora, da bi se on u lenonovskoj Story to Tell upitao – zar ne bi bilo dobro da sam bolji čovek i da imam nešto više da ponudim nego samo još jednu priču? Tim zaključkom, kojim se pesnik neopozivo suočava sa svojim ograničenjima, počinje finale u kome se ističe A Lifetime to Find, šaljivi razgovor sa Smrću voljnom da saopšti kako svakom “treba ceo život da nađe život kakav želi”, logično se pretačući u fenomenalnu pesmu o našoj večnoj usamljenosti Mystery Binds, i zaokružujući se slatkom Sad Kind of Way, u kojoj pred nas opet izbija duša ovog benda naviklog da se na tužan način raduje životu (“The best I can do/ Is try to be happy for you/ In a sad kind of way”). Za sam kraj ostavljena je The Plains, kao kantri valcer izložen vetru što duva kroz muziku, da sumira skrivenu dramatičnost ovog istorijskog trenutka sledećim unutrašnjim monologom, tako poznatim i nama: “Teško je gledati kako se ništa ne menja i niko se ni na šta ne žali”.

ČEMU SLOBODA KAD SE NEMA KUDA?

Wilco nepogrešivo opisuju opštu zamorenost sveobuhvatnom hiperbrzinom skandaloznih dešavanja kojima smo svi izloženi i komentarišu je svojim namerno sterilizovanim akustičnim rok zvukom. Iz njega još isijava toplina stvarnih osećanja, ali stalno pod opasnošću da će se negde povući, iscureti i nestati. Njihov umorni rokenrol magnum opus Cruel Country napravljen je sa svesnom namerom da nam opiše u kakvom to sedativiziranom, smorenom društvu živimo.

Ovaj svet nije mnogo srećno mesto, to već znamo. Ali baš zato je veoma važno da svako sledi svoj san i bude ono što želi da bude jer ga samo suma naših snova može učiniti za trenutak podnošljivijim. Dobri Wilco baš to rade tiho skupljajući zgasnule snove o boljim nama na jednom mestu.