Atelje 212; Režija: Đurđa Tešić; Igraju: Dušanka Stojanović, Boris Komnenić, Ljiljana Dragutinović, Svetlana Bojković, Katarina Žutić, Bojan Žirović, Nenad Ćirić

Jugonostalgični sentiment definitivno je ovladao našim pozorištem: u periodu od samo nekoliko nedelja imali smo priliku da se susretnemo s radom čak trojice značajnih stvaralaca sa ex-jugoslovenskog kulturnog prostora, od Dušana Jovanovića (u ulozi reditelja a ne pisca), preko Slobodana Šnajdera do Gorana Stefanovskog, čija je drama Svako upravo imala premijeru u Ateljeu 212.

Najnoviji komad Stefanovskog u potpunosti odgovara (postmodernoj) poetičkoj orijentaciji koja se prepoznaje u njegovim skorašnjim radovima: kao što se u komadu Bahanalije poigravao žanrovskom matricom grčke antičke tragedije (konkretno, Euripidovim Bahantkinjama), tako u drami Svako travestira, reciklira, parafrazira matricu jednog srednjovekovnog dramskog žanra – moraliteta (na šta, uostalom, ukazuje i naslov dela preuzet od veoma popularnog moraliteta koji se u XV veku javljao u nekoliko nacionalnih verzija). Zato, da bismo videli šta je Stefanovski uradio, moramo da obnovimo školsko gradivo: moralitet Svako je, dakle, krajnje pojednostavljena i didaktična priča u kojoj jedan generički lik, Svako (u smislu Čovek kao takav), polazi na poslednje putovanje, putovanje u smrt, i usput se suočava, razračunava i oslobađa svih potrošnih, ovozemaljskih vrednosti, oličenih u alegorijskim figurama.

U istoimenoj drami Stefanovskog vrši se radikalna inverzija žanrovskog obrasca, kako u dramaturškom tako i u značenjskom pogledu: ovde se Smrt, koja je glavni junak, suočava s personifikacijama savremenih ovozemaljskih vrednosti (a one se, zapravo, svode na večite hrišćanske grehove – proždrljivost, pohlepu i sl.), da bi tu bitku na kraju – izgubila! U skladu sa didaktičkom prirodom žanra, komad Stefanovskog vrlo direktno obznanjuje svoju poruku: u savremenom svetu ljudi su već odavno lišeni duhovnog života, dok biološki opsesivno produžavaju raznim veštačkim sredstvima (liposukcijama, tabletama, estetskom hirurgijom, sportom… ), tako da, na kraju, postaju imuni na Smrt… Vrlo nadarena i nadahnuta službenica odeljenja za Duhovnu smrt, Anastazija, potpuno je nemoćna u sudaru s ljudima koji duhovni život nikad nisu imali.

Jedno je nesporno: poigravajući se, vrlo duhovito i inteligentno, arhaičnim žanrovskim obrascem, Goran Stefanovski je saopštio očiglednu istinu o duhovnoj zapuštenosti savremenog sveta. Ono što ostaje kao dilema jeste da li izvorna dramaturška klišetiziranost i misaona pojednostavljenost moraliteta može da bude pokriće za iste takve kvalitete jedne savremene drame. Kao i u slučaju njegovog prethodnog komada, Bahanalije, opet se dolazi do utiska da je u pitanju duhovit i inteligentan poetički koncept, povezan sa osećajem za duh vremena i njegove probleme, ali koji je lišen razvijene, upečatljive i snažne dramske građe. Da li je ogoljeni koncept dovoljan za dramu ili je njoj potrebno još nešto – to je pitanje koje već zalazi u domen ličnih poetičkih preferenci. Lično, na ovu dilemu nemam odgovor… Mada, kad bolje razmislim…

Drama Svako Gorana Stefanovskog ima jednu dodatnu vrednost: detaljnim scenskim uputstvima, koja predviđaju i neke pantomimske prizore, ona pruža vrlo dobar povod za scensku igru. Taj poziv na igru bio je maksimalno iskorišćen u predstavi Ateljea 212. Mlada rediteljka, za malo pa debitantkinja, Đurđa Tešić, brižljivo je pratila piščeva uputstva i tako komponovala dinamičnu i znakovitu scensku partituru, u kojoj podjednak značaj imaju kostim, fizička radnja glumca, mizanscen, autorov tekst, muzička kompozicija i vokalna interpretacija (u dve poslednje "discipline" – kompoziciji i pevanju – briljirala je mlada, ali dokazana autorka Anja Đorđević).

Pre svega drugog, rediteljka, kostimograf Jelisaveta Tatić-Čuturilo i šestoro glumaca koji su tumačili smrtnike, uspeli su da pregledno, tačno i tipski pojednostavljeno – što je osnovni zahtev žanra – diferenciraju nosioce savremeno-univerzalnih ljudskih slabosti. Tu su drčni i rigidni biznismen (Boris Komnenić), lenja i zapuštena domaćica (Ljiljana Dragutinović), sujetni vamp-metuzalem (Svetlana Bojković), rastočena mlada bludnica (Katarina Žutić), alavi i opsesivni sportista-amater zaljubljen u svoje telo (Bojan Žirović) i nasilni i ksenofobični navijač (Nenad Ćirić). Ovo tipsko izoštravanje bilo je naročito efektno i ubojito u jednoj dugačkoj nemoj sceni u prvom delu, u kojoj su pregledno postavljeni svi odnosi i likovi; opadanje koncentracije u drugom delu predstave dovelo je do toga da su se neki glumci – konkretno Katarina Žutić i Ljiljana Dragutinović – opustili i iz oštre tipizacije počeli da prelaze u karikaturu. Ovaj problem je rezultat uopštenosti likova koji tumače, ali se on, uz malo više koncentracije, može lako prevazići; potrebnu usredsređenost imao je, celim tokom predstave, zaista odlični Boris Komnenić.

Ubedljivo najveći glumački izazov imala je Dušanka Stojanović koja je tumačila glavni lik – Smrt, alijas Anastaziju, domaćicu zabačenog španskog hotela u kome letuju ostali likovi. Zahtevnost ove uloge nije bila samo tehničke prirode (glumački, pevački i koreografski zadaci), već prevashodno interpretativne: trebalo je doneti alegorijski lik Smrti koji je, u paradoksalnom kontrastu spram smrtnika, nekako ljudski složen i ranjiv. Ovaj težak zadatak glumica je sprovela s promenljivim efektom: u nekim scenama je, ipak, dosezala tu uzbudljivu ranjivost donkihotskog lovca na nepostojeće, odavno ishlapele ljudske duše… I pored spomenutih dilema vezanih za tekst, rezervi prema scenografskom rešenju Marine Čuturilo-Helman (zbog čega takva monumentalnost?) i nekih glumačkih padova, ova predstava Ateljea 212 izdvaja se iz tekuće domaće produkcije, jer nudi zanimljiv intelektualni koncept, inicira darovitu mladu rediteljku i gradi moderni teatarski izraz koji sledi evropske standarde.