S ulaznicama 2.300-2.900 d. po zavejanoj nedeljnoj večeri u Sava centru okupilo se do 3000 posetilaca, donekle mladih ali bogato izvezenih gospođama kojima je La Kesovia očito (bila) modna ikona (hrv.: itkona). Obična publika u više navrata je aplauzom kao kurblom pokušavala da pokrene program, dok se nisu ispunila protokolarna sedišta i poznati (hrv.: celebovi) zasitili blicanja. Lako-klasičarski orkestarski uvod nagovestio je damu vrednu čekanja (hrv: četkanja), a ona se ukazala uščuvana kao da je UNICEF-ova, balski elegantna, uvek s talasom u frizuri. Ovacije su pratile početnu Prijatelji… – kojom Tereza često otvara sopstvene koncerte – i vraćale se u više navrata. Već u toj numeri zvezda je podsetila na neke od svojih specifičnih prednosti: vokalizu od akademskog muzičkog obrazovanja, te pevanje (i) na francuskom, od opšte kulture; perspektiva unazad u SFRJ, kad je estrada bila umetnosti bliža taman koliko je Džej Bi Tito veći od Miloševića i Tuđmana zajedno.

Ne gubeći na delotvornosti svoje dobro poznate afektacije, Tereza se u narednih otprilike pola sata nije ustezala od "novijeg" materijala – iz gotovo četvrt veka međuvremena/odsustva odavde – ali zlatnu nit koncerta držali su njeni najveći hitovi iz 70-ih, sad noseći i dodatna tumačenja, kao Zaboravi, ako možeš (nema veze s Bregovićem), Stare ljubavi s tango-natruhama (tango, srp.: vrsta gaća), Sve se vraća, sve se plaća, i malo mlađa Poslednja i prva ljubavi. Ako se na Balkanu negativne utopije redovno isplate, huda sudbina ponešto udeli i nostalgiji – ne samo njenim primarnim vrstama (prema bližnjima, zavičaju, mladosti, ljubavima…), nego i apatridskoj – prema nestaloj otadžbini. No, Tamo daleko nije jedina morska pesma koja prija srpskom uhu, pa su jednako oduševljenje žnjele i Sunčane fontane i sve krnjevalsko. Jer, Terezini glavni aduti su punokrvni mediteranski šlageri, prvoklasni festivalski pop svog vremena, a ona to nosi glasom ovlaš zagrebanim godinama, i davno patentiranom dramatikom dostojnom profesionalne glumice. Povećala je udeo rečitativa i šapata, što naglašava dinamiku njenog burnog alta, kao u Kad se jednom vratiš ti i gotovo akapela (ovde autorisanu) Ko mi je kriv.

Kao i Jugoslavija, i njene državice–naslednice imaju puno o republici da uče od Dubrovačke, a "lansirnu rampu" ovog programa Tere je vešto iz zagrebačkog sedišta prebacila u svoj rodni The Grad. Prethodnoj renesansi srpskog graditeljstva (politički nekorektno: ratne mašinerije) jedra je punio tzv. bankar a ne ortoped, no srećom nije napravljen stariji & lepši Dubrovnik, pa su se njegove zidine ukazale kad dođe trenutak da se zvezda presvuče. Muzika, kažu, ne zna za granice; tako Terezu kod nas ne prati npr. Camerata Ragusa nego Camerata Serbica, a pod palicom Dželaludina Đele Jusića (r. ‘39), osnivača/vođe izuzetnih Dubrovačkih trubadura 60-ih.

Camerata Serbica je takoreći super-orkestar Srbije, oko 45 članova pod upravom flautiste Ljubiše Jovanovića, i s naglaskom na praćenju velikih zvezda umetničke muzike. Za ovu priliku dopunio ga je Terezin mali sastav: upravo ritmička podloga i sredozemni ukrasi tog seksteta davali su pravi gušt uglađenim gudačkim prelivima Camerate. Te tako pod odsjajem Revelina Serbica odsvira Đelove …kantune k’o da ništa nije bilo/sve beše (be)smisleno. Ironija sudbine, šta li, tek diva se vrati tutto premontirana i produži pesmama kojima dominira njena romantizovana ženstvenost, za razliku od (manipulativne) seksualnosti mlađih koleginica. Povremeno ubacujući po koju francusku uspješnicu, Tereza je forcu dala od Sviraj mi, sviraj i Mladosti, moja lijepa radosti, a onda Larinom pjesmom (‘66) udarila u tanke žice balalajke i debele slojeve (o)sećanja; odličan prepev M. Žarovog evergrin-bisera iz D. Linovog klasičnog filma Dr Živago zamaglio je mnoge poglede, a refren hujao kroz dvoranu ženskim glasovima.

Kao i prethodne večeri u Novom Sadu, poverovali smo joj da je umorne noge izula tek kad je jednu promolila van skuta, a gospar Đelo je u jednokleku pomogao da se vrati na visoke pete. Kroz melodramu se međutim olako stigne i do kiča: dotle na rečima škrta Tereza odjednom je tiradom dokusurila drugi sat programa, čitajući ko je sve tu, pozdravlja je itd. i sl. Za koncert pod pokroviteljstvom veleposlanstva Hrvatske nikakvo čudo da dođu ipak i slovenački ambasador (podarila mu malo popevke), i crnogorski (takođe šaljivo i blagonaklono najavljen), pa litija ovdašnjih estradnih kolega raznih naraštaja/stilova, dok je Tereza na stojeće ovacije pozvala u čast Đorđu Marjanoviću, kome će malo kasnije posvetiti i masovni refren svog nezaboravnog Nono (gde je došlo i do italijanskog). Ipak, kad je najavila Slavicu Đukić-Dejanović u masovni aplauz se kao u stara dobra vremena umešao i jasan huk negodovanja, a zvezda večeri pomenula je i prisustvo "bivše gospođe ministarke" D. Drašković.

Tu je Tereza već prestajala da kontroliše patetiku, upustivši se u samozapitani geopolitički monolog tipa "Šta nam je sve to trebalo?" s ujediniteljskim zaključcima dostojnim Ljudevita Gaja (zbog čega upravo trpi paljbu kod kuće… za razliku od paljbe ovde). Izvikivanje naslova iz publike nije donelo biseve nego je pevačica ostala na pozornici i razvlačila i preludirala Sva su moja proljeća u meni (pobeda ‘78. na "Beogradskom proleću"), donekle umanjivši utisak ova 2ipo sata. Pri izlasku u nemilu stvarnost, bilo je očigledno kako izraz Stara Srbija poprima drugo otelotvorenje. I, prvi put posle koncerta u SC, primetio sam višak taksija koje nije imao ko da plati.