Ponedeljak 1. mart bio je poslednji dan da se na konkurs Ministarstva za kulturu preda scenario za dugometražni igrani film. Tridesetak would be debitanata, klasika, veterana, mladih i frustriranih, starih i frustriranih, onih u krizi srednjih godina i onih u krizi identiteta, onih u naponu snage i onih u naponu ludila, nadaće se narednih nedelja da će baš njihov projekat dobiti neke, a kolike ne zna se, pare od države, te da će, krčeći put svemoćnim štambiljem Ministarstva, uspeti da lakše nagnaju maloprivrednike, poljoprivrednike, zelenaše i direktore da ulože baš u njihov film. Kod srećnih će proces potrajati, ako imaju veće prohteve, i godinama, a kod manje srećnih okončaće se još pred vratima Ministarstva.

Pre samo nedelju dana, na Filmskom festivalu u Skoplju imali smo prilike da saznamo kako stoje stvari kod bivših "zemljaka". Direktor ovog tek peti put održanog, a već ništa manje nego savršeno organizovanog festivala, Dejan Pavlović, napravio je zanimljiv (dakle: atipičan) seminar i konferenciju s temom Produkcija na Balkanu. Nikog, dakle, nije čekao, ali od tamošnjeg ministarstva za kulturu dobio je čist bonus: predstavnike Eureke, Euroimaža i još desetak najvećih evropskih fondova, koji su došli da, pri festivalu, pričaju o praktičnim mogućnostima za koprodukciju koje se sineastima nude. Kad su već bili tamo, svi zainteresovani su, dakle, dobili priliku da ih pipnu, pa i popričaju, "pokupe" vizitke, "uvale" projekte…dešavao se, tako, na javi onaj presmeli san svakog srpskog filmadžije, iz koje god gorepobrojane grupe bio.

Elem, u drugoj sobi pričalo se o aktuelnoj stvarnosti, mada je neka (na primer, ona hrvatska) stvarnost nekima (na primer, nama) i dalje zvučala kao san. Boris Matić, direktor Motovunskog festivala, podelio je tako s okupljenima problem tamošnje kinematografije: država je, naime, previše razmazila autore. Isporučujući kompletan traženi budžet na adresu svakog ko je pristojno zatražio, hrvatsko ministarstvo za kulturu, zaključuje Matić, dobilo je gomilu producenata i reditelja koji film shvataju kao biznis i laku zaradu, pa ih ni rezultat ne zanima previše. U tom smislu, Matić je kao model regulisanja odnosa u poslu pomenuo slovenački zakon o kinematografiji. Danijel Hočevar, producent slovenačkog festivalskog uspeha Kruh i mlijeko, kao i reditelj Jan Cvitkovič, situacijom u matičnoj zemlji su, s tim u skladu, sasvim zadovoljni.

Predstavnici Bugarske i Srbije, čučali su pored, treba li reći, otvorenih usta. U vazduhu je lebdeo bizaran podatak: hrvatske filmove čija je finansijska produkcija sklopljena za dan, tamo gleda od 350 (slovima: trista pedeset) pa do 50.000 gledalaca ako je u pitanju ogroman hit. Koliko će ovog puta ovo ministarstvo u ovoj Srbiji pokušati da olakša život autorima čije će filmove videti i do dvesta, trista ili petsto hiljada entuzijasta, ostaje da se vidi.