Umro je Tonko Maroević, pesnik, esejista, prevodilac, kustos, istoričar umetnosti, antologičar; umro je naprečac, u svom domu na Hvaru, u pauzi između dve promocije, dva nastupa u slavu ljudskog duha i stvaranja; umro je meštar Tonko, jedan od renesansnih duhova stare škole, i s njim čitav jedan okean znanja i na tom znanju čvrsto utemeljene intuicije u razumevanju krhkih i neuhvatljivih tvorevina umetnosti.

Tonko Maroević rođen je u Splitu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a studije istorije umetnosti i komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na istom fakultetu je i doktorirao 1976. na temu "Likovna umjetnost u hrvatskoj književnosti od moderne do danas", a svoj radni vek proveo je u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu.

Stilskoformacijski, Maroević pripada generaciji "razlogovaca", koja se u hrvatskoj poeziji javlja šezdesetih godina prošlog veka, nakon "krugovaša", i čiju poeziju karakteriše specifičan hermetizam, gusta, zaumno-intelektualistička metaforika i zaokupljenost najtemeljnijim pitanjima bića i jezika. Zanimljivija od ove književnoistorijske statitistike je Maroevićeva pripadnost užem duhovno-generacijskom krugu, koji bi se mogao nazvati splitsko-mediteranski, a koji obuhvata pisce i intelektualce rođene u drugoj polovini tridesetih i početkom četrdesetih godina. Reč je o zbilja impresivnom nizu, kojem, počev od najstarijeg Tončija Petrasova Marovića, pripadaju Zvonimir Mrkonjić, Igor Mandić, Mate Ganza, Igor Zidić, Vjeran Zuppa, između ostalih. Ukoliko se pogleda ne samo opseg tema nego i sva polja umetnosti kojima su se navedeni pisci na različite načine bavili, nije preterano reći da je reč o generaciji koja je počev od šezdesetih i sedamdesetih godina pa nadalje značila malu renesansu u hrvatskoj i jugoslovenskoj kulturi.

Sedamdesetih i osamdesetih godina Maroević je priredio čitav niz monografija posvećenih savremenim umetnicima i brojne kritičke tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i poezije. Posle gotovo dvodecenijske pauze Maroević se u drugoj polovini osamdesetih vratio poeziji i do kraja te i tokom naredne decenije objavio nekoliko zapaženih knjiga, u kojima je dalje razvijao modele pesama u prozi, koje su obeležile njegove prve knjige, ali se, jednako uspešno, ogledao i u vezanom stihu, i to posebno u "četveroručnom", dijaloškom sonetu. Ove su knjige potvrdile visoko mesto koje Maroević ima u posleratnoj hrvatskoj poeziji, a koje je bilo donekle u senci njegovog svestranog kritičarsko-esejističkog i promoterskog rada.

Kraj prošle i ovu godinu u hrvatskoj poeziji obeležila je Maroevićeva antologija Svjetlaci: hrvatsko pjesništvo trećega poraća (1996–2019), koja je hronološki nastavak Uskličnika: antologije hrvatskog pjesništva 1971–1995. Komentari i reakcije bili su mahom afirmativni, a zanimljivo je da su oni negativni uglavnom bili fokusirani na neuvrštavanje dijalektalnog pesništva u antologijski izbor, a za šta je Maroević, uzgred, dao (branjivo) objašnjenje. I ta antologija, kao uostalom i sve drugo što je radio, pokazala je Maroevićevu otvorenost i privrženost stilsko-poetičkoj i ideološkoj raznovrsnosti, a nasuprot "jasnim" merilima i "definisanim" pravilima, koja vrlo često nisu ništa drugo do opravdanje za provincijalnu uskogrudost i duhovnu lenjost. To će postati naročito upadljivo sada, posle Tonkove smrti, jer teško da u Hrvatskoj ima mnogo kritičara i antologičara koji uživaju jednak, i veliki, autoritet u oba književna društva.

Svi koji su se sa Tonkom družili, pamtiće ga i po razglednicama koje im je slao iz svih mogućih mesta u kojima je boravio. Na te malene kartončiće Tonko je bio u stanju da ispiše čitave eseje, koji bi takođe, i to nije rečeno reda radi, morali da budu podrazumevani kao integralni deo njegovog književnog opusa.

Na jednoj takvoj razglednici napisao mi je, kao komentar na pregled godišnje pesničke produkcije koji sam tada objavio u Ninu, kako se iznenadio kada je video da otprilike polovinu autora nije čitao. Budući da je tu uglavnom bila reč o pesnicima i pesnikinjama mlađe generacije, ja sam se, valjda podrazumevajući da se nova poezija malo čita, iznenadio tom njegovom iznenađivanju.

U vezi s tim, treba reći i da je Tonko imao najveću ličnu biblioteku poezije (naravno, ne samo poezije) u Hrvatskoj, koja će se, vredi se nadati, nekako sačuvati. Iz te biblioteke – a samo oni koji sami sakupljaju knjige i prave svoju biblioteku znaju koliko je odricanja i posvećenosti potrebno za taj posao – na promociju sabranih dela Aleksandra Ristovića, na kojoj je učestvovao zajedno sa Tomislavom Brlekom, Alenom Bešićem i sa mnom, doneo je i poređao na stočić sva prva izdanja Ristovićevih knjiga. Razume se, nije tu bila reč o tome da je hteo bilo koga da impresionira, pa čak ni o poštovanju samog Ristovića, koliko se radilo o poštovanju Poezije i, još više od toga, o poštovanju i svesti o Vremenu, bez koje nema, niti može biti svesti o kulturi. Tonko je tu svest imao.