Jedan od načina da čovek sebi za života podigne spomenik ukoliko se bavi prevođenjem jeste da prevede neki od svetih spisa, bilo koje religije, ili neki od najtežih i najizdržljivijih tekstova na kojima počiva čitav jedan civilizacijski krug. Takvih tekstova, naravno, ima dosta, a u našem slučaju oni idu od Homera do Biblije, od Platona i Aristotela do Hegela i Hajdegera, od Plutarha i Tukidida do Špenglera i Tojnbija, od grčkih dramatičara do Šekspira, a onda, naravno, od Vergilija i Dantea, od Miltona i Getea, do Servantesa i Balzaka, do Džojsa i Prusta – a ubuduće do Pereka i Pinčona, možda Jonsona i Esterhazija…

U posebno srećnom trenutku, koji mora da je neka bolja promisao birala, pred nama je jedan takav spomenik i on, upravo budući to što jeste, ne podleže ocenjivanju već čistoj, neskrivenoj radosti. Dogodilo se srpskoj kulturi, posle mnogih decenija premišljanja i odustajanja onih u čijem se pravcu gledalo, da dobije novog, za naše prilike mlađeg čoveka dostojnog izazova kakav predstavljaju legenda zvana Džejms Džojs i sveti spis modernizma šire poznat kao roman Uliks. Zoran Paunović, o kome je reč, sa lakoćom koja iritira i šarmom koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim podario nam je prvi prevod veličanstvenog – da ga nazovem tako – romanepskog dela XX veka. I sada sedi, sa tihim i blagim osmehom, zadovoljni roditelj u porodici i prevodilaštvu, predaje englesku književnost u Novom Sadu a pomalo i u opustelom Beogradu, omiljen i fin, i kada ga pitaju, a pitaju ga često, sabrano odgovara da ukoliko se čovek čitavoga života usrdno moli u hramu čitanja, provede neku deceniju studirajući i docnije predajući englesku književnost, onda mu i nije potrebno više no da predano radeći i konsultujući pouzdana izdanja, mnoge komentare i prevode na nekoliko drugih jezika, jedinstveno remek-delo engleskog jezika prevede za dve godine.

Zbilja, sve se samo po sebi razume, pa i to da je ovo najznačajniji prevodilački poduhvat u (naj)novije doba, na čemu iskreno valja čestitati prevodiocu i izdavaču koji takođe podiže sebi neku vrstu spomenika. No dok nam prilike budu dopustile da odaberemo svaki svoju pikanteriju oko koje ćemo se narednih godina raspravljati sa prevodiocem i stručnjakom, ima tu nekoliko pitanja na koja vredi već sada odgovoriti. Prvo je vezano za to ko će i zašto čitati Džojsa ako je neka vrsta lozinke za snobove da se udive delu koje su jedva otvorili, a za primitivce da se iscere uvek voljni da ozbiljnost svedu na glupo zadevanje i lakmus gluposti: ko se to bre bavi takvim nerazumljivim i od naroda dalekim stvarima. Uostalom, kao da u Britaniji preostali stočari stoje oslonjeni na ograde imanja opustelih posle pokolja ludih goveda i prelistavaju oksfordsko izdanje Uliksa, sa kojeg je ovaj prevod rađen. Ili kao da će Srbi pobacati romane o sveticama, sve ukrašene vladičanskim preporukama ili autorskim krasnopisom, u jendeke i krenuti pravim putem čitanja u svetlu tranzicionu budućnost. Ili će srpski studenti i studentese, taj blistavi soj čiji se trag na Filološkom fakultetu, i posle njega, oseća kao pogonsko gorivo budućnosti, samo da ne bude sasvim ista, ili tek najmajušnije malčice drugačija od ove u kojoj tečemo svoje neslavne dane. IIi će se srpski pisci, u večitoj brizi kod kojeg izdavača pretrčati i nasaditi se na najnoviju svoju knjigu ne bi li se iz nje izlegla nedaj Bože NIN-ova ili kakva druga veća nagrada, zbog Džojsa zamisliti šta znači biti životno posvećen pisanju, a ne kultivisanju poznanstava i književnom životarenju…

Tja, nije to sve o pandemonijumu, ili barem bestijarijumu u koji se novim prevodom spušta Uliks. Neće se, naravno, ništa posebno desiti, kao što ni linija recepcije Džojsa u srpskoj prozi od Rastka Petrovića do Crnjanskog, od Radomira Konstantinovića do Kiša, ne predstavlja gotovo nikakav poseban izazov proučavanju književnosti u nas. A i što bi, da se možda država ne kruni i raspada, a kulturni otpaci kultivišu na Ilirijama i Dukljama, lažnim turskim odsjajima ili autonomiji do dna ravničarskog blata? Pa da razmišljamo o kulturnoistorijskim okvirima za same sebe kao ostatak od samih sebe, a ne o mehaničkom skraćivanju školskih programa sa herojskim izbacivanjem iz njega Mopasana i pretumbavanjem Kiša i Ćopića?

U sve je to odapet novi prevod Džojsa kao kada se u arhajskom zanosu koplje hitne na samoga boga, i kao što opisuje Homer, pogodi cilj. Bog, stari krvnik sa kojim Balkan ima mnoge nenamirene račune i pre kraja XX veka, a tu ne pomaže novostara himna Bože pravde, taj – uz sve dužno poštovanje tradicije ipak – lilihip za mitsku svest, preživeo je modernističku objavu, izrečenu između Dostojevskog i Ničea, da je mrtav. Zato mu je bilo lakše da podnese nihilizam Džojsa i Beketa. Udar u jezgro teocentrizma kakav predstavlja Uliks neće se čitati u onom najstrašnijem saznanju sa kojim je čovek prepušten samome sebi. Uliks je užas uznemirenosti, a ne katalog romanesknih mogućnosti čije je odličje i vrlina da je (pre)komplikovan i veoma dobro ispisan.

I tu je tačka na kojoj se pojavljuje ona pukotina u kojoj se sa najvećom naklonošću i poštovanjem može voditi rasprava. Jer Zoran Paunović, koji se latio velikih stvari, kao što su doktorat o Nabokovu (Gutači blede vatre, 1997) i Džojs, nije sklon uznemirenosti do srži postojanja koju bude i podstiču autori kojima se posvećuje. Naprotiv, baštineći lakoću svoga učitelja Svete Koljevića, kojem pisac ovih redova takođe izražava svoju naklonost i uvažavanje, ne izazivajući jednu kilavu intelektualnu sredinu, tim stilom lakoće do preterane uopštenosti (koja ume da se osveti takoreći netačnošću u slici Sterna ili čudnim istorijskopoetičkim odnosom Tekerija i Hardija) palanku u koju tonemo ostavlja u uverenju kako je sve u redu i kako svoj mir može otkupiti klimanjem glavom onome ko nešto radi i ponekom hiljadarkom da se i taj Džojs pazari.

Nova je godina, Božić, pa Sveti Sava i Sretenje, sve od čega bi se Džojs naježio i iz Srbije odbegao u Dablin, ili u kanadski Fredrikstaun kod Vladimira Tasića, da tamo piše svoja remek-dela ili remek-delca. Vreme je za poklone. Kupite nekome Džojsa. Na primer sebi, uvucite se pod omiljeno ćebe i pre no što opet nestane struje čitajte Džojsa.