Generalna skupština UN-a je 1996. godine proglasila 21. novembar Svetskim danom televizije. Tada je u UN-u održan prvi Svetski televizijski forum, a zemlje članice UN-a su pozvane da "podstiču i razmenu TV-programa koji su fokusirani na mir, bezbednost, ekonomski i kulturni razvoj, kao i kulturnu razmenu". Istorija televizije je, naravno, mnogo duža i traje oko šezdeset godina. U Srbiji je televizija napunila 50 godina i ima dignitet "dame u najboljim godinama". Naša zemlja takođe drži rekord u prosečnoj dužini gledanja TV programa u toku dana, pa smo u Evropi prepoznati kao autentična nacija TV manijaka. Logično je da se zapitamo, kao u nazivu kultnog albuma Šarla Akrobate "Bistriji ili tuplji, čovek biva kad…" – toliko bulji u televizor?

Teoretičari se slažu da je televizija izum koji je verovatno najviše promenio shvatanja savremenog čoveka, učinio svet manjim i dostupnijim i doveo do globalizacije. Stvorena je TV pop kultura, dominantan oblik prenosa informacija postala je slika (ikona), a verovalo se da će nas "mali ekrani" informisati, obrazovati i zabavljati. Televizija je osnovni medijum potrošačke kulture, marketinga i političke svesti. U Srbiji – prosečan gledalac televiziju prati 5 časova dnevno, što znači da nam je ekran daleko najbolji drug. Imamo jedan javni servis i 5 komercijalnih nacionalnih televizija, dok je broj regionalnih, lokalnih, komšijskih, kablovskih i satelitskih – na mom daljinskom – 80.

Kada se govori o "konzumiranju" TV programa, saznao sam da istraživači priznaju da se tokom merenja (u tih famoznih 5 časova) računa vreme koje ste proveli u prostoriji u kojoj je uključen TV aparat. Znači, dok ste jeli, spavali, pili kafu sa prijateljima, piškili i kakili, eventualno vodili ljubav (neke osobe TV zaista dekoncentriše, čak i kad je na "mute"), dok su deca radila domaći – u dnevnoj sobi je treptalo vaše virtuelno ognjište, vaš kućni TV aparat. Ove velike "plazme" ili lcd ekrani dodatno dekorišu vašu dnevnu sobu jer igraju ulogu umetničke slike koja se neprekidno menja. Televizija je čedo XX veka, gde okupljena porodica dobija poruke sa TV ekrana (ekonomsko-propagandne poruke, političke poruke, poslanice za Uskrs i Božić, telegrami podrške ili saučešća, poruke rata ili mira). Ako ostanete budni, kad deca legnu, emituju se "slobodniji sadržaji", televizor je izvor muzike za vaša slavlja (kao novogodišnji Grand), a u centralnim informativnim emisijama svaka televizija će pokušati da selekcijom, dramatizacijom i interpretacijom događaja informiše gledaoce. Verovatno su u UN-u imali sliku ovakve televizije, koja približava narode i civilizacije, briše granice i spaja ljude. Umesto svega toga, pred kraj XX veka televizija je i na Balkanu postala moćno oružje ratne propagande, netolerancije i građenja novoformiranih nacionalnih identiteta. Naravno, kao što ne možete mrzeti telefon ako putem njega čujete loše vesti, tako ne možete ni televiziju kao medij kriviti za manipulaciju. Činjenica koja stoji jeste da telefonom ipak razgovarate (makar se i svađali), dok ste kao TV gledalac potpuno pasivan konzument, puki prijemnik koji ne odašilje odgovor na ono što je video. Odgovor dobijete kada počne pucnjava, a tada ste opet savršen materijal za TV program. Iskreno se nadam da će budućnost televizije biti njena transformacija pod uticajem interneta, koji takođe nudi mogućnost manipulisanja informacijama, ali je korisnik prinuđen da aktivno traga za informacijama. Problem ostaje pri njihovoj selekciji jer smo se našli pred nezamislivom količinom podataka, vavilonskih razmera, pa će nam svakako biti potrebna pomoć stručnjaka da odvojimo bitno od nebitnog. Današnji klinci rastu u sajber prostoru i odavno su prevazišli klasičan jezik televizije. Tužno je što naš obrazovni sistem još radi u Gutembergovoj galaksiji, što znači da kasnimo već dve generacije (TV pa zatim internet). Ukoliko smo već decu toliko ozračili TV programom, valjda je vreme da se i škola pozabavi medijskom kulturom. U protivnom, ispašće – Džaba smo buljili!