Umesto letnje letargije, tv-sezona je na malim ekranima počela veselo i raspevano. Nacija je pratila Vimbldon, a komentarisalo se otvaranje Univerzijade u Beogradu. Višesatni spektakl, hiljade takmičara i volontera, defile ulicama Beograda i hologramski slet u Areni. Priznajem da sam povremeno bio iznenađen činjenicom da smo konačno uspeli da osmislimo medijski događaj i predstavimo ga moderno, veselo, jezikom savremenih medija i tehnologije, uz odličnu muziku (Skaj Vikler) i režiju (Đorđe Marjanović). Tako sam zamišljao, recimo, proslavu dva veka državnosti Srbije, sa sajber kuburama i laserskim šiljkanima, ukratko videli smo suštu suprotnost uobičajenim slavljima koje organizuje država. Samo nekoliko dana ranije (uz simboličan budžet) održan je Sabor dijaspore (na Vidovdan). Tu su dramski umetnici patetično deklamovali, pevalo se u po grla devojački kod ovaca i sve je izgledalo kao da će srpske vojvode iz celog sveta opet da objave rat Turcima. Pri tom kao da niko nije vodio računa o stotinama hiljada mladih emigranata iz Srbije (koji su napustili zemlju devedesetih) i koji će biti sledeća generacija naših ljudi u svetu. Na njih bi se valjda trebalo osloniti za pomoć i pružiti im nadu da će, ako žele, dobiti jednom podršku iz Srbije. Zato mislim da je otvaranje Univerzijade bilo dobro, ali takođe, ne mogu a da ne pomislim – šou je prerastao manifestaciju. Razumljiva je želja da popravimo imidž u svetu, ali da li je baš svaki sport morao biti hologramski prezentovan, pa izreke i mudrosti, pa velikani Srbije, pa virtuelni Milutin Milanković, pa Vidić sa devojčicom, pa poruke naših asova. Po običaju, preterasmo. Kad je već sve počelo na vreme, posle silnih peripetija, mogli smo možda malko skromnije. Još kao da ne verujem da je istinita ona priča da je na tenderu čovek dobio posao veka u Srbiji – pranje veša sportistima (evro za pranje para čarapa ili gaća komada jedan).

Veselo je bilo i u Hrvatskoj. Nakon istorijske "presice" (tako u cro-soup serijama zovu konferenciju za štampu), Ivo Sanader je iz ličnih razloga podneo ostavku. Dok mediji u Hrvatskoj i Srbiji razbijaju glavu oko pravog razloga (afera, pronevera, ljubavnica), mislim da sam dedukcijom otkrio razlog. Samo par dana kasnije, za vikend, održan je Splitski festival zabavne glazbe. Prve dve polufinalne večeri voditelji su bili komičar Ćubi, Mila Elegović i Nives Ivanković (ona je pisala scenario o Dalmatincima i purgerima, gradonačelniku Kerumu, vlajima i Splićanima), fenomenalno su se zezale na račun regionalnih odnosa u Hrvatskoj. Dalmatinci su se kidali od smija, ali je zato na finalno veče, kao po direktivi, doveden voditeljski par sa HRT-a (iz centrale) koji je rutinski otaljao posao. Poenta je da je u pesmi gospodina Mucala (tvorca megahita – Ra Ra Radnička odmara se klasa) "Pa na Hvar" prikazana potreba da se "povuče ručna" i da se čovek trajektom vrati svom miru na Sućuraju, moru i maslinama. Drugi hit je otpevao trogirski Pavaroti – Coce, koji neviđeno liči na Sanadera plus 100 kila. Uprkos misterioznoj kivi dijeti, Coce nije smršao, ali je njegova pesma simboličnog naslova – "Kupi kruv i Slobodnu" svojevrsna oda "Slobodnoj Dalmaciji" i štampanim medijima u celini. Dakle, Ivo Sanader će lagano na barku da naviga, sezona je u toku, a ujutro će uz kaficu i "Slobodnu", da izvinite, da se zajebaje.

E sad, zamislite da neko na festivalu u Herceg Novom ili Budvi, da izvinite, zajebava Mila, ili na Beoviziji Tadića. Takođe, neverovatno je da dotične kolege iz Crne Gore ili Srbije, na polovini mandata, uz sigurnu natpolovičnu ili dvotrećinsku većinu, daju ostavku iz "ličnih razloga". Što se tiče međuregionalnih odnosa – analogije su takođe neiscrpne. Kolika li je razlika između Katunske i Primorske nahije u Montenegru, ili između Vojvodine i Juga Srbije. Međutim, za sve ima prvi put.

Na kraju smo u Centru Sava, uz prisustvo ministara policije i dijaspore, sportskih asova i asica, Vesne da Vinče i Miroslava Lazanskog, izabrali Misicu Srbije. Postoje i one manje vredne titule poput Mis šarma, Mis interneta, Mis sms, Mis zdravlja i lepote, Mis talenata – ove godine je to etno-pevanje, ili Mis govorništva. Kada bi za svaku žensku vrlinu bila ustanovljena nagrada, imali bismo misica koliko i žena u Srbiji. Opet preterasmo, al’ neka, mi ćemo preko misica i modelsica da drmamo svetom.