O MLADOSTI

Georg Bihner je živeo 23 godine, napisao tri drame: Dantonovu smrt, Vojceka, Leonsa i Lenu i otišao sa ovoga sveta, mlad, premlad, ostavivši nam antologijska dela. Igor Vuk Torbica živeo je 33 godine i ostavio nam sazvežđe svojih predstava u kojima su utisnuti najdublji tragovi njegove duše i najdublja pitanja naše egzistencije. Nikad ga nisam doživljavala kao mladog reditelja. Da, bio je mlad po godinama života. Ali njegove predstave su bile i jesu – eno ih na scenama širom Jugoslavije, pozorišna dela koja nemaju u sebi upisane godine tvorca, već pamet, inteligenciju, maštu, poeziju, filozofiju i izuzetnost. Za neke umetnike godine ne znače ništa, a za neke su važne na putu umetničkog sazrevanja. I zato, kad mislim o Igoru Vuku Torbici, ja ne vidim razvojni put njegove rediteljske poetike, već predstave koje su svaka za sebe jedno biće, celovito, zaokruženo, duboko mišljeno. I ne mogu da pristanem na napise da nas je napustio jedan od najtalentovanijih reditelja mlađe generacije. Napustio nas je veliki umetnik za kojeg ne važe generacijske odrednice, već samo umetničke.

O PUTOVANJIMA

Kao kometa preleteo je iznad jugoslovenskog neba i na svakoj sceni na kojoj je stvarao ostavio čudesne predstave i trag u ljudima. Pozorište je i carstvo licemera i carstvo svitaca. On je zaista bio svitac, onaj što je umeo da upali iskru života i poezije u pozorištu u vremenu carstva mraka.

Nabrajanje gradova u kojima je režirao, nabrajanje pisaca i njihovih dela koja je birao, crtanje je mape putovanja, i fizičkih i unutrašnjih.

Beograd: Nušić – Pokojnik, Klajst – Razbijeni krčag, Tolstoj – Carstvo mraka; Zrenjanin: Molijer – Don Žuan; Zagreb: Toler – Slučaj Hinkeman, Šekspir – Tit Andronik, Horvat – Priče iz Bečke šume; Rijeka: Molijer – Mizantrop; Ljubljana: Lesing – Emilia Galoti; Kranj: Nušić – Ožalošćena porodica, Ibzen – Aveti; Novi Sad: Lorka – Krvave svadbe; Sombor: Molijer – Tartif; Bitolj: Euripid – Bakhe – kratka istorija propadanja; Pirot: Strah – jedna topla ljudska priča, predstava inspirisana dramskim tekstovima Franca Ksavera Kreca. Čekale su ga ugovorene režije u Novom Sadu, Subotici, Zagrebu, Rijeci….

Ovaj fascinantni niz pisaca i dela sa kojima je reditelj ulazio u dijalog, niz je tema i pitanja koja je postavljao i sebi i nama. Teških tema. Mislio je o sadašnjem vremenu kroz vremensku dimenziju koja povezuje dela klasika sa našim životnim trenutkom. U njegovim režijama klasici su bivali naši saputnici jer je umeo da pronađe oblik scenskog života, ono pozorišno magično estetsko kako, za svetove velikih pisaca sa kojima je stupao u razgovor postavljajući i sebi i njima i nama bezbrojna filozofska zašto.

Kad pogledam gde je sve režirao, zbrajam i koliko je to promenjenih stanova, tuđih prostora u kojima gostuješ i koji ti postaju privremeni dom. Pa, nije čovek ptica da lako, bez ozleđivanja sebe može da se privikne i uzemlji na svim tim mestima dva do tri meseca, koliko traje rad na jednoj predstavi. A tvoj dom, devojka koju voliš u drugom su gradu, u Beogradu u kojem ne radiš. Nema te u planovima repertoara beogradskih pozorišta godinama. Zašto? Kakvi su to repertoari na kojima nije bilo mesta za Igora Vuka Torbicu? Za njegove svetove? Zašto umetnik postaje obeležen kao nezgodan ako mu je delo biser, ako se zalaže za etički poredak stvari u pozorištu – svetom mestu odgovornosti svih i onih na sceni i onih oko scene – svih koji su pod njegovim krovom. "Ne pristajem na bilo koje uslove koji nas apriori sprečavaju da stvaramo predstavu kakvu bi trebalo i kakvu bismo hteli. Naravno da zbog ovih principa mnoge pozorišne kuće nisu htele da sarađuju sa mnom, ali ja sam sa svojim izborima na miru, tako da mirno spavam sa vukom u sebi", kazao je reditelj pre nekoliko godina.

Poremećaj, veliki poremećaj u svetu u kojem živimo zahvatio je i pozorište i nenormalno je postalo normalno. Retki su istinski kreatori scenskih svetova. Igor je bio taj. Sa otvorenim porama hipersenzibilnosti, kroz koje se pušta ono najdragocenije što nosiš u sebi, i u svesti i u podsvesti, a kroz koje, povratno, ulazi svom silinom i lepota i ružnoća Sveta. U njegovim režijama nije bilo ziheraštva, trgovine sa sopstvenim talentom. Svaka njegova režija bila je biti ili ne biti, roditi se ili sagoreti. Njegove predstave su bile inicijacijska putovanja, tragalačka, strastvena, promišljena, čudesna.

O VATRI

Lutam hodnicima, kružnim galerijama riječkog HNK. Otvaram vrata jedne od loža i gledam dole, ispod sebe u zjapeću dubinu i prazninu scene koja ćuti. Kao kosmos da ćuti. Jezivo je to ćutanje prazne scene. Da bi progovorila, uzvratila ti jezikom umetnosti, moraš joj dati sve i više od onoga što misliš da u tebi ima. Svako scensko buđenje, pokretanje mehanizama života na njoj, igra je sa opasnim silama u sebi i u drugim ljudima, igra i racionalnog i iracionalnog. Stalno preispitivanje i izlaganje intime i misli koje traže scensku konkretizaciju. Na toj sceni Igor je režirao Molijerovog Mizantropa, a čekala ga je režija Šekspirovog Magbeta. Slušam priče glumaca, inspicijentice – svi pričaju o njemu samo lepo. Ali ne u stilu "o pokojniku sve najlepše", već iz srca iz iskustva rada sa njim, podeljenog zajedničkog vremena, života u pozorištu na probama i posle njih. Ima raznih reditelja, onih sa kojima je teško i mučno raditi, onih koji ne znaju šta hoće od glumaca. Sa raznim rediteljima glumci se sreću, ali samo retki ispletu sa njima niti prisnosti, poštovanja, razumevanja, poverenja. Režija u pozorištu je ispovest kroz druge, misao podeljena kroz nerve drugih, kroz dubinski pristanak drugih da krenu u avanturu preispitivanja sudbine čoveka i sveta. To je zavlačenje životu pod kožu, kopanje gotovo mazohistički duboko, a sve to da bi nastalo živo pozorište, istinito, a ne reciklirani mrtvački teatar. Takva unutrašnja putovanja u nepoznato traže veliku vatru strasti, hrabrost i odgovornost i poštenje prema sebi i drugima. Sve to Igor Vuk Torbica ostavio je kao trag upisan u ljude sa kojima je radio i koji ga pamte po lepom i dobrom.

O ZAHVALNOSTI

U ZKM, sa čijim ansamblom je napravio antologijskog Hinkemana, biće komemoracija 7. jula. Na SNP-u u Novom Sadu istaknuta je crna zastava na pola koplja. Kokan Mladenović pesnički se oprostio od kolege nazvavši ga Princom pozorišta. I jeste bio Princ, lutajući princ pozorišnih scena. Osećam zahvalnost za sva njegova pozorišna traganja, za smelost iskrenosti, za javnu reč jasnu, kritičnu a kulturnu, za dvoboje vođene sa himerama i sa konkretnim pojavama. Što je bio individualac koji veruje u solidarnost.

O ZAŠTO?

Zašto je neko tako izuzetan, talentovan, voljen, obrazovan, hrabar, lep, duhovit, buntovan, uspešan, nagrađivan, odabrao da ode iz ovog sveta? Duša je svet za sebe i ima svoje tajne. Ne priznaje joj se da postoji, nije organ a boli, i ume da ode u pravcu Crnog sunca ne pitajući nikoga za mišljenje, savet, dozvolu. Crno sunce privuklo je, zavelo, usisalo u sebe, mnoge umetnike: Ernesta Hemingveja, Virdžiniju Vulf, Silviju Plat, Čezara Pavezea, Štefana Cvajga, Bekima Fehmijua.

…

Igore, gde god da jesi u miru ili lutanju, na ovom svetu, na kojem si kratko bio, strašna je teskoba. Užas, nemir, mučnina velike tuge zbog tvog odlaka.