Spomenik Zahvalnosti Francuskoj, u glavnom beogradskom parku, podignut je krajem tridesetih godina prošlog veka, u vreme moga detinjstva. A kako je ovaj monument vajara Meštrovića prikazivao gorostasnu gospođu golih grudi, koja zamahuje mačem prema tiranima, moja mati skrivala je oči svome detetu, manje zbog mača, više zbog onih bronzanih dojki, koje su lepršale na sve strane. Tako je moj prvi dodir sa frankofonstvom odmah dobio nešto od tajanstva, od misterije, skoro na ivici nečeg zabranjenog. Dok sam odrastao u velikoj najamnoj kući centra grada, nisam imao pojma da tu, preko puta ulice, žive najvažniji pesnici beogradskog nadrealizma, prijatelji i saradnici Andre Bretona, udaljene tačke moga budućeg obrazovanja, do koje tek ću imati da dođem. Svejedno, u toj visokoj palati na uglu, dvojica nadrealista ispunjavala su godine moga detinjstva svojim urnebesnim, korozivnim pismom, o čemu moji građanski roditelji nisu imali pojma. Tako su se sudarala dva vremena, a da jedno o drugom nije znalo ništa. Kao što nijedan grad nije samo to što je, nego u njemu ima mnogo koječega, pomešanog. Pa je na kraju ove iste ulice postojala mala knjižara, dućan, u čijem izlogu stajale su zanimljive šarene knjižice jednog nepoznatog jezika. Dete koje se osvrće oko sebe, pre ili posle primećuje razlike kojima ljudi govore. Ja sam najpre zapazio jezik naših suseda, ruskih emigranata iz Odese, potom one nejasne reči koje je koristila jedna vrlo našminkana mamina šnajderica iz Liona. Trebalo je da prođe dvadeset godina, da ona gospoda iz susedne palate postanu moji duhovni roditelji. Koji su, za moga detinjstva, pisali svoje nerazumljive poeme, a istovremeno, poštu između njihovih stanova raznosio je lakej u livreji. Imao sam steći mnogo znanja da se povežu događaji, sasvim nepovezivi, da se upoznaju događaji, skoro nedogodivi. Uz ovaj sofisticirani tok intelektualne rebele, upravljene protiv uobičajenog shvatanja literature, ali i protiv vladajuće diktature kraljevine Karađorđevića, tekla je ona mlaka tekućina trivijalnog građanskog života, takođe puna nekakve francuzštine. Moje tetke ludele su za plavim očima Jeana Gabina, ljubomorno gledajući anđeosku put gospođice Michèle Morgan. Na tom valu bioskopskih zadovoljstava isplovila je koja francuska reč u svakodnevne događaje, a potom, javile su se firme pojedinih prodavnica i institucija, Francuska parfimerija, Francuska knjižara, ulica Franše Deperea. Moj lascivni ujak pominjao je nekakvo vođenje ljubavi "na francuski način", ovo ostalo je neobjašnjeno učeniku drugog razreda osnovne škole. Još tajanstvenije bilo je šaputanje među odraslim muškarcima u porodici o gospođici sa sprata više, oboleloj od "francuske bolesti". Sve je išlo ka tome da postoji čitava jedna civilizacija još neosvojivih pojava, u čemu francuzstvo vrlo se isticalo. U jednoj malenoj balkanskoj prestonici dosta toga pofrancuženo je, kao da su delovi udaljenog grada Pariza dopremljeni u sitnim pojedinostima, u nekoj vrsti surogata i kao manufakturne mustre.

Tekle su potom pedesete godine, etapa našeg ružičastog socijalizma, a mi, deca ovog režima, još uvek bez putnih isprava, o ostatku sveta slušali smo preko slučajnih predstavnika. Tako nam pesnik Dušan Matić priča o neobičnoj predstavi, pariskoj, u kojoj dva probisveta sede pod jednim drvetom, a to što govore, izgleda kao razgovor filosofa. Ovaj pesnik naučio je moju generaciju upravo tome, da probisveti mogu govoriti kao mudraci, a zvanični filosofi kao budale. Trebalo je da prođe još neko vreme, pa da čuveni komad bude postavljen i u našem gradu. A da njegov autor postane blizak beogradskom pesniku Konstantinoviću. Beckett prijatelj. Nadrealizam je, međutim, bio i ostao zbir pouka, u kojima bilo je svega važnog, najpre francuskog, sve dok ovom nije se pridodao bečki vetar psihoanalize. Jer je mnogo toga, najzanimljivije napisanog na svetu, istovremeno, više puta delovalo kao nešto sumanuto, ludo.

Kada sam prvi put došao u Pariz, odmah sam shvatio da se ono glavno ne nalazi na velikom okruglom trgu sa egipatskim obeliskom, nego u jednoj malenoj prodavnici, pored drevne crkve, u knjižari Minotaur. Iz nje, kao iz nekog centralnog komiteta jedne nove civilizacije, poslani su svi proglasi, sve naredbe i pouke, šta, kako i čime, učiniti u životu jedne jedinke, koja će svoj život posvetiti ispunjavanju tih proglasa i tih naredaba. Nije se naše francuzstvo svodilo na pojedinog jugoslovenskog glumca, zalutalog među sadržaje pariskih filmova. Trebalo je ići hodom mojih praroditelja, poučiti se njihovim tragovima, onim, beogradskog mudraca Marka Ristića, iz vremena Manifesta nadrealizma, zaumnog pesnika Moni de Bulija. Koji su ravnopravno drugovali sa svojom nadrealističkom sabraćom, tu, u kafeu Flora, i drugde. To su sada osetili ljudi moga naraštaja, koji deo beogradskog duha preseljavaju u Pariz, Dado, Veličković, Kiš. Nastupila je mezalijansa, među najdragocenijim u mome vremenu. Kada Francuzi nisu više samo Francuzi, nego su to i Rumuni, Španci, Srbi. Već je jedan naivni hrvatski umetnik, Generalić, postavio Eiffelov toranj na sred livade svoje hlebinske slike. Sada je bilo vreme da i Beograd bude dopremljen, takođe u malim izvodima, na pločnik goleme francuske prestonice. Naš boravak ovde, sumira, u malom, ono što su već obavili naši prethodnici, moji duhovni očevi i majke.