Gonkur (Goncourt) je najprestižnija književna nagrada u Francuskoj, ali pored onog "glavnog", i tih Gonkura ima raznih, među inim postoji i svojevrsni "gimnazijski Gonkur", to jest, nagrada koju svake godine dodeljuju učenici francuskih gimnazija. Ophrvan iskustvenim kulturpesimizmom, ili možda tek realizmom, čovek bi nekako očekivao da nagrada koju dodeljuje naša postpismena mladunčad, zatelebana u fejsbuke i mobilne telefone, ode nekom, šta znam, "uzbudljivom" štivu o ljubavnom životu androida na nekom Saturnovom mesecu, ali gle: pre samo koju godinu, francuska je đačad za knjigu sezone proglasila vrlo obiman roman koji se dešava u Parizu početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, i gde se više govori o Sartru i Kamiju (qui?!), načelima revolucije i turobnim životima imigranata iz egzotičnih zemalja neizgovorivih imena sa one strane Gvozdene zavese, nego o bilo čemu za šta biste se mogli pobojati da naše naslednike na Zemlji jedino zanima. Dakle, možda i ima nade da se nećemo tako brzo i tako potpuno vratiti u varvarstvo…

Ozbiljno govoreći, Žan-Mišel Genasija (Jean-Michel Guenassia) jedan je od ne tako mnogobrojnih uzbudljivih književnih glasova koji nam poslednjih godina stižu iz Francuske, mimo ona dva-tri imena za koja "svi znaju" i o kojima svi vole da imaju mišljenje, po mogućnosti neopterećeno čitanjem. Onaj roman koji je, eto, oduševio gimnazijalce, ali bogme i drugu publiku i kritiku, zove se Klub nepopravljivih optimista (preveo Vladimir D. Janković; Čarobna knjiga 2015). U osnovi, ovo je bildungsroman (pretpostavljam, autobiografski zasnovan) smešten u sada već poodavnu, ali kulturno-političkom simbolikom tako prebogato nabijenu prošlost, u vreme političkih, intelektualnih, kulturnih i supkulturnih vrenja ranih šezdesetih godina: Hladni rat, Alžirski rat i vrhunac, pa potom frustrirajući (na duži rok oslobađajući) kolaps francuskog imperijalnog nacionalizma, egzistencijalizam, džez, prve ozbiljnije naznake seksualne revolucije i anglosaksonske pošasti rokenrola. Knjiga je, rekoh, pozamašna (šteta što ju je Čarobna knjiga zdudala na 540 strana oko-sokolovo fonta; hrvatsko izdanje ih ima 705, pa vi vidite!), ali se čita s onim "starinskim" merakom zbog kojeg smo zaboravljali na svet oko sebe.

Narator Mišel je gimnazijalac iz pariske srednje klase, s komplikovanim i kontroverznim porodičnim nasleđem: očeva je porodica imigrantska (italijanska), nižeklasna i instinktivno levičarska, majčina je sitno-do-srednje buržoaska, domaća, dubinski konzervativna, malte ne "petenovska". Jedan od tri magistralna narativna toka (ima i mašala "podtokova"), literarno najostvareniji, upravo je Mišelova porodična priča, briljantno izvedena, uz pomoć uvek dobitne kombinacije (poput znamenitih severnoameričkih jevrejskih autora evropskih korena) humora, sete i jetke opservativnosti; porodica, od početka "krivo srasla", biće na ozbiljnom iskušenju da se raspadne usled razlika u doživljavanju jednog na mnogo načina prevratnog vremena. Alžirski rat, ali i njegove ozbiljne i trajne reperkusije na unutrašnje stanje Francuske, ipak će biti ono najveće iskušenje, jer će im se rat useliti u kuću, ugrabivši Mišelovog brata. Drugi tok prati Mišelovo samotraženje kao mladog muškarca u nastajanju, prvo kroz očaravajuće eteričnu, platonsku prijateljsko-ljubavnu vezu sa starijom i zrelijom Sesil, ranije devojkom njegovog starijeg brata, a potom i kroz prvu "pravu" ljubav, koju će opet onemogućiti zli demoni Istorije… Na koncu, ono po čemu je knjiga dobila ime: Mišel će sticajem okolnosti "zalutati" u stražnje prostorije jednog pariskog bistroa, i tamo će – kroz tanku mimikriju šahovskog kluba – otkriti fascinantan, opor, tužan i neodoljiv svet imigranata iz zemalja sa mračne strane Zida, upoznaće svet o kojem ništa nije znao, i čije mračne tajne, duboke povrede, teške odnose i duga zlopamćenja neće moći da razume ni kada mu postanu prijatelji, dakle svet koji je zapravo svojevrsni reality check za sve ono što sluša kod kuće, u školi, među prijateljima ili u medijima, za sve ono o čemu se u demokratskoj Francuskoj "slobodno teoretiše" (ili neretko – lupeta), a što je tamo negde prokleto neizbežna stvarnost… Ti tužni ljudi, izbegli sudbini na najneverovatnije načine, Rusi, sovjetski Jevreji, Poljaci, Mađari i ostali, žrtve i dželati u jednom utopijskom svetu, a koji u Parizu žive kao taksisti, sitni prevaranti ili naprosto klošari, i dalje zemlju jedva dodiruju stopalima i žive u paralelnom kosmosu svojih ideoloških raspri, i dalje se deleći na antikomuniste raznih vrsta, komunističke idealiste i sve što može biti negde između ili po strani. Klubom ponekad prominu i znameniti uglednici epohe, čak i sam papa Sartr, omiljen i omražen u isto vreme.

Mogla se ova obimna i kompleksna, a tako "lako" izvedena knjiga raspasti na mnogo delova i popucati po brojnim šavovima, ali eto nije, nego se održala kao do opojnosti zavodljiva celina, kao neobičan koktel naizgled disparatnih narativnih tokova koji, ovako dobro smešani, daju vrtoglav roman o jednom odrastanju u uzbudljivom vremenu na uzbudljivom mestu, možda u poslednjoj epohi kad su reči, ubeđenja i ideologije (utoliko i pisci i intelektualci) značili skoro sve i za koje se ginulo, ubijalo, volelo i mrzelo, ali i o uzvišenoj utopiji koja je na bezbroj načina obeležila dvadeseti vek, da bi skončala u banalnosti paranoje i zločina, i jednog tupoumnog profesionalnog komesarstva. Klub nepopravljivih optimista ima nešto od mladog božolea: pije se lako i brzo, ali je mnogo "teži", to jest ozbiljniji, nego što se neznalicama i brzopletima čini…