Nova predstava beogradskog Lutkarskog pozorišta "Pinokio" Cvrčak i mrav apsolutni je pobednik na nedavno završenim Susretima profesionalnih lutkarskih pozorišta Srbije u Novom Sadu. To je i povod za podsećanje na stare i aktuelne teme odnosa društva i javnosti prema lutkarstvu kod nas.

"Nije isto kao što je bilo ranije, bolje je, ali ne zbog nekog objektivnog poboljšanja našeg statusa, nego zato što mi, zbog uspehâ koje postižemo i zbog posla kojim se bavimo, imamo osećaj da je bolje", kaže u razgovoru za "Vreme" Igor Bojović, upravnik "Pinokija", jedinog lutkarskog pozorišta u Beogradu. "Lutkarsko pozorište u Srbiji je u suštini i dalje marginalizovana pojava i u odnosu javnosti i u odnosu naših osnivača prema nama. Naime, kad se kaže ‘lutkarsko pozorište’, ljudi pomisle na nešto manje vredno, i na predstavu za decu. I jedno i drugo je pogrešno. Neprestano smo u situaciji da objašnjavamo da za svaku lutkarsku predstavu treba sve ono što i za predstavu s glumcima, i da lutke nisu samo za dečju publiku. U svetu već odavno ima lutkarskih predstava za odrasle isto koliko i za decu, a kod nas ih jedva ima i za decu."

SCENA: Osim u Beogradu, deca u Srbiji mogu da gledaju lutkarske predstave i u pozorištima u Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Kragujevcu i Nišu. Njihovi osnivači su skupštine tih gradova. Igor Bojović, koji je poslednjih osam godina predsednik Asocijacije lutkarskih pozorišta sveta za Srbiju, kaže da su lutkarska pozorišta uvek bila malo dotirana, i da veruju da to nije namerno, nego zato što "drugačije ne može". "Na primer, upravo održano 42. izdanje Susreta lutkarskih pozorišta Srbije u Novom Sadu, jedinog festivala ove vrste u zemlji, raspolagalo je sa 5000 evra. "Festival godinama unazad živi zahvaljujući samim pozorištima. Svaki učesnik, a to su sva lutkarska pozorišta u zemlji, doputuje na festival o svom trošku, i vrati se odmah nakon odigrane predstave. Program je zgusnut u tri dana, nagrade nisu novčane. Pozorišta ne mogu da ostanu u Novom Sadu od početka do kraja festivala, pa je izgubljena njegova bitna namena – druženje i razmena iskustava, ali smo zato uspeli da ga održimo. Mislim da to uopšte nije malo."

FESTIVALI: Osim Novosadskih susreta lutkari mogu da se ogledaju i na međunarodnim festivalima u Subotici i u Kragujevcu. To su veliki festivali, traju po šest dana, na njima se takmiče predstave iz sveta pa i izabrane iz Srbije, finansiraju ih i Subotica odnosno Kragujevac i država. Za domaća pozorišta, najveća korist od ova dva festivala je prilika da vide kako rade kolege koje u svojim zemljama imaju škole za lutkare, koje Srbija nikad nije imala, i da uživo uspostave kontakt sa inostranstvom. Od svih naših lutkarskih pozorišta, "Pinokio" je najviše putovalo. "I ovde i u inostranstvu, smatraju nas za pozorište koje je proputovalo svet. Lakše mi je da nabrojim zemlje u kojima nismo gostovali nego u kojima jesmo. Učestvujemo i na festivalima, često se vraćamo s nagradama, istina godinama unazad samo na festivalima koji mogu da pokriju naše troškove", kaže Igor Bojović. Ovog leta su bili u Poljskoj, u Lonži i u Varšavi, i na festivalu u Sibiru – osvojili su dve nagrade. "Nama je mnogo lakše da putujemo nego pozorištima za odrasle – u celom Pinokiju je zaposleno 26 ljudi, manje nego što opslužuje bilo koju njihovu predstavu. Svako naše putovanje je reklama za kulturu Srbije."

TEHNOLOGIJA: Kao i u pozorištima sa glumcima, i u lutkarskom pozorištu najveća stavka budžeta je nova predstava. "Pogrešno je štedeti na predstavi, današnja deca su deca nove tehnologije i lutka na sceni ne sme da ih razočara, pa baš zato nekad pravimo lutke u inostranstvu", kaže Igor Bojović, i podseća da je Maks Metalik, lutka za istoimenu kultnu predstavu i visoka 5,5 metara, pravljena u Finskoj. S druge strane, za proces nastajanja predstave dobro je ako su lutke domaće proizvodnje. Staša Koprivica, rediteljka najnovije "Pinokijeve" premijere Cvrčak i mrav, objašnjava za "Vreme" da je lutke po dizajnu Ivane Vasić izradila Zorana Milošaković Tasić, koja je u predstavi i animator. "Zato smo mogli da i tokom proba prilagođavamo lutke predstavi", kaže ona, "što bi bilo nemoguće da su izrađene u inostranstvu, a okolnost da je Zorana Milošaković i animator, svakako je uticala na životnost lutaka."

Zorana Milošaković Tasić (doajen našeg lutkarstva, ne samo zato što je pozajmila glas i animirala lutku Aćima u čuvenoj TV seriji Na slovo na slovo) kaže za "Vreme" da mali novčani fond pozorišta ne utiče na izradu lutaka. "Tako je nekad bilo, nekad smo ih pravili od raspoloživog i dostupnog materijala. Sada, šta je potrebno za lutku – pozorište to i nabavi. Na lutkama se, jednostavno, ne štedi. Koliko ja znam, tako je i u drugim pozorištima u Srbiji." Ona podseća da "Pinokio" ima predstave i od metala, od plastičnih cevi, od kanapa, od raznih vrsta materijala. Kaže da lutka može da izrazi misao predstave i bez reči, samo svojom pojavom: "Može i još mnogo toga što glumac ne može. Ona leti, cvrkuće, skače na vrh planine, dok glumca sputava telo da to uradi. A glumac koji animira lutku mora da može i sve ono što može glumac i što može i treba da uradi lutka." Predstava Cvrčak i mrav je mekana predstava, sva od toplih boja, kaže Zorana Milošaković Tasić, "od mekanog, takozvanog jorgan materijala, da gledalac poželi da se ušuška u nju dok je gleda, da bude deo njenog ambijenta."

MODERNA KLASIKA: Lutkarska predstava je najčešće prvi kontakt deteta s teatrom, zato ona mora da razvija mišljenje isto koliko da zabavi i da lepo izgleda, kaže Igor Bojović, ali i da istražuje i proširuje sopstveni medij. "Zato smo i radili Ivicu, lutkarsku predstavu za odrasle, zatim Dobar, rđav, marioneta, predstavu za dva glumca i scenu od jednog kvadratnog metra, ili operu Bastijen i Bastijena u koprodukciji sa Bemusom. Međutim, otkako je manje novca, manje i istražujemo."

Predstava Cvrčak i mrav spada u osavremenjenu klasiku, dominantnu vrstu predstava na repertoaru "Pinokija". Rediteljka Staša Koprivica objašnjava za "Vreme" kako su nadogradili istoimenu Ezopovu basnu: "Danas se na sreću više ne misli da Cvrčak lenstvuje zato što svira a ne radi ono što radi Mrav, kao što se mislilo dok sam ja bila dete, pa smo Milena Depolo, autorka teksta, i ja odlučile da ispravimo nepravdu. S obzirom na to da je sistem odredio ko je od njih dvojice pozitivan a ko negativan lik, odnosno, u slučaju ove basne to je učinio Ezop, odlučile smo da lik Ezopa bude simbol sistema. Nismo od njega napravile negativca, nego čoveka opsesivnog pravilima koji nisu životni. Predstava pokazuje deci da ljudi koji fizički rade treba da funkcionišu sa umetnicima, da će jedino zajedno obojica lepo i dobro živeti."

Lutke, kao i pozorišta u kojima žive, jednostavno rade najbolje što mogu, i osećaj zadovoljstva zbog toga šta rade prenose drugima. Baš zato bi im trebalo omogućiti da mogu više.