Engleski dramatičar Mark Rejvenhil je jedan od onih romantičarskih umetnika čija životna iskustva i izbori – u konkretnom slučaju seksualnost i teška bolest – nekako nameću da se njegovom delu priđe iz biografskog ugla. U komadu Bazen (bez vode) zatičemo grupu nedarovitih i promašenih umetnika koja pokušava da iskoristi nesreću i bolničko iskustvo svoje prijateljice i koleginice, jedine uspešne među njima, za umetnički projekat koji bi i njih, konačno, proslavio. Može se spekulisati da je i Rejvenhilu dosta lažnih prijatelja koji, pod izgovorom brige za čoveka s ozbiljnim problemom, parazitiraju na njegovom uspehu.

Ali, ovo je, kao što rekoh, samo spekulacija. Kad napustimo taj škakljiv i, u krajnoj liniji, nebitan pristup, susrećemo se sa samim delom i prvo što uočavamo jeste jedan zanimljiv paradoks: spoj kristalno jasne, elaborirane i napete priče i vrlo začudne i zahtevne dramske forme. Osnovni siže koji je gore iznet može da se proširi s još nekoliko podataka: bogata i uspešna umetnica stradala je tako što je, pijana i po mraku, skočila u svoj ispražnjeni bazen – u očima njenih zavidljivih kolega taj elegantni skok na beton metafora je njenog brzometnog i isforsiranog uspeha – a zatim završila, izobličena i ufalšovana, u bolnici, inspirišući, tako, bizarno umetničko delo čije se autorstvo i sudbina vrtoglavo menjaju. Ova klasična, iako uvrnuta priča puna dinamičnih obrta, koja oslikava protivurečne odnose divljenja i mržnje u svetu umetnika, artikulisana je u neklasičnoj, mada trendi formi. Nema likova niti dijaloga, tekst se svodi na pripovedanje junakinjinih neizdiferenciranih prijatelja (ne zna im se ni broj ni pol, ni pojedinačne osobine), uz njihovu introspekciju koja se kreće u rasponu od otvorenog iskazivanja mržnje i zavisti do iskrene brige i griže savesti. Sama junakinja je sve vreme odsutna, o njoj samo drugi pripovedaju, a to zanimljivo rešenje na planu forme nalazi opravdanje i u sadržaju, u odnosu koji prijatelji imaju prema njoj. Iako uvek ljubazna i predusretljiva, ona je stalno odsutna iz njihovih malih i promašenih života, beznadežno izvan ili iznad njih.

Najveći izazov s kojim se suočila rediteljka Đurđa Tešić postavljajući ovu dramu na Scenu "Raša Plaović" Narodnog pozorišta proistekao je iz te specifične, (ne)dramske forme: kako jednu pripovednu strukturu pretočiti u konkretnu scensku radnju? Rediteljka je, za početak, tekst podelila na četiri deonice, uvodeći odgovarajući broj "pripovedača" u ulogama prijatelja odsutne junakinje – igraju ih Sena Đorović, Vanja Ejdus-Kostić, Goran Jevtić i Aleksandar Đurica – i ponudila glumcima malo čvršće tlo za interpretaciju: tako je, recimo, sprovodila polnu inverziju nekih "likova" (tekst žene davala muškarcu), te ih postavila kao homoseksualne. U osmišljavanju (nepostojeće) scenske radnje opredelila se za svedena, minimalistička, nerealistička i metaforična rešenja, koja su bila postavljena u odgovarajući dekor Siniše Ilića: scena se svodi na dizajnerski decentno stilizovano dno bazena. Pojedinačna rediteljska rešenja su bila efektna, ali ne i samodovoljna; tako su, na primer, snimanje i prenos uživo delova radnje (što je već manir u savremenim režijama) utemeljeni u dramskoj situaciji fotografisanja u bolnici, igra svetla baterijskih lampi u činjenici da se ova scena odigrava u potpunom mraku, a korišćenje barbike za prikaz fatalnog pada u tome da je uspešna umetnica za svoje prijatelje postala upravo jedno takvo, nestvarno, idealno i nedostižno biće, okamenjeno u svom imidžu i prestižu.

Slabiji rezultat rediteljka je ostvarila u radu s glumcima. Da li zbog straha što nemaju to čvršće dramsko tlo, ili zbog nečeg drugog, glumci su za nijansu prenaglašavali svoju interpretaciju, činili je ilustrativnom. Utisku ilustrativnosti doprinose i kostimi Jelisavete Tatić-Čuturilo, koji tačno lociraju savremeni umetnički milje, ali su isuviše pozorišni, podvučeni, pleonazmatični. Najkompaktniju ulogu, s pravom merom ironije, oporosti i besa u prikazu umetničke neostvarenosti pružila je Sena Đorović. Pomenuta ilustrativnost u glumačkoj igri odnosi se upravo na podvlačenje zluradosti i umetničke jalovosti, a zapostavljanje druge strane Rejvenhilovih junaka, te autentične borbe između dobra i zla u njima samima. Bez te druge dimenzije, ova drama, koja i inače balansira na ivici komada s tezom (o odnosima na savremenom umetničkom tržištu), definitivno bi se srozala na priču o nekim jadnicima koji zaslužuju samo prezir. Tako se, na kraju, dobila dobro upakovana, na momente vrlo duhovita, estetski promišljena i decentna predstava, ali ravna i mlaka.

Razlog te ravnodušnosti možda nema mnogo veze sa samim komadom, koliko sa lokalnim kontekstom koji je "nekompatibilan". Kao što je već naglašeno, teza ove drame targetira mehanizme umetničkog tržišta u svetu (prevashodno u vizuelnim umetnostima), sve sa vojskom agenata, kuratora, kritičara i ostalih, koji realno mogu da, od društveno marginalnog umetnika, preko noći stvore planetarnu zvezdu (doduše, najčešće padalicu). Takvo tržište kod nas ne postoji, a pitanje položaja umetnika ovde se još uvek mnogo više tiče politike, ali u najprizemnijem, palanačkom smislu; kakve su gradske kvote za kulturu, koja je partija dobila koju instituciju… Dakle, Nušić, a ne Rejvenhil.