Godišnji pregled TV ponude u Srbiji predstavlja ogledalo ekonomske krize. Manje novca, mere štednje u poslednjim koracima tranzicije i jednopartijska politička scena, to je u najkraćem gledalački ambijent. Prema najsvežijim rezultatima istraživanja, televiziju gledamo malo manje nego lane. Rumuni prednjače sa 340 minuta dnevno, mi smo na drugom mestu sa 306 minuta, a slede nas Portugalci i Amerikanci. Dakle, da blejimo – blejimo! Pa, šta smo to mogli da vidimo tokom 5 časova dnevno uključenog televizora u našem okruženju.

1. Tabloidi na širokom Bulevaru

Veoma popularna fraza, koju smo često čuli u komentarima TV programa bila je – tabloidizacija televizije i medija uopšte. Komercijalni koncept preuzeo je iz žute štampe senzacionalizam, malo teksta, više slike, bombastične naslove i selebriti kulturu. Koncept crvenog tepiha koji se podastire pred noge starleta, estradnih zvezda i političara postao je vladajući iz nekoliko razloga. Veoma često, gledanost se navodi kao motiv ovakvog uređivačkog pristupa. Zvanični rezultati gledanosti, međutim, pokazuju drugačije. Najgledanija televizija je i dalje javni servis, a među 15 najgledanijih emisija protekle godine, najviše je sportskih, njih 6. Tu su i Dnevnik RTS-a i famozna "Slagalica", poslednja nada da je pamet u ovoj zemlji još koliko-toliko na ceni. Gledala se i Parada (ona vojna pred Putinom), domaće serije ("Ravna gora", "Montevideo", "Vojna akademija"), a od cele bulumente razbibriga u vrh gledanosti su ušle samo jedna turska serija i natpevavanje na Pinku i Grandu. Udeo RTS-a u gledanosti je 21,8 odsto, na drugom mestu po ovom istraživanju AGB Nielsena je Pink sa 19 odsto, a sledi grčki blok (Prva 13,1 i B92 sa 7,2%). Čemu onda tolika količina ružičastih sadržaja, gala/socijala exkluzivno/explozivnih sadržaja i celodnevnog lutanja ružičastim Bulevarima B92?

Odgovor se verovatno nalazi u benignom sadržaju ovakvih programa gde se malograđanski cokće pred novim ludostima savremenog doba, a istu specifičnu težinu dobijaju socijalni protesti, brljotine vlasti i seksualne afere na domaćoj estradi. Možete se sprdati čak i sa nedodirljivim Premijerom Vučićem, ali samo ako kritika ne prelazi nivo naočara ili cvetnih obrva Zorice Brunclik. Tabloidi su postali surogat za ozbiljno novinarstvo, kritički diskurs u društvu i sredstvo disciplinovanja političkih protivnika režima. Da se ne lažemo, putem tabloida, vrhovna vlast (tu je svakako na vrhu piramide Aleksandar Vučić), disciplinuje i srubljuje i mangupe u sopstvenim redovima, koji bi mogli da se zanesu i pomisle da su veći od lidera. Posle dva dana prozivanja u tabloidima, štampanim ili elektronskim, zaćutaće svaka javna ličnost, jer ćete inače morati da dokažete da niste silovatelj, pedofil, lopov, Miškovićev plaćenik, ili mrzitelj Vučića. Naročito ako uzmete u obzir da su vanredne konferencije za medije, koje tako rado drži naš Premijer među pomenutih 15 najgledanijih emisija.

2. "Autocenzura" Utiska nedelje

Važna polemika, koja je obeležila prethodnu TV godinu, vodila se oko postojanja ili nepostojanja cenzure medija u Srbiji. Vlast je naročito bila alergična na kritike koje su stizale u izveštajima evropskih institucija, pa je pronađena spasonosna floskula – "autocenzura". Ovaj fenomen je posledica pritiska koji Vlast vrši, a koji je različit od pritisaka iz vremena Miloševića, Đinđića ili Tadića. Naime, nekada se vlast durila na medijske kuće smatrajući ih plaćenicima ili izdajnicima, u doba Miloševića. Đinđić je za B92 nudio orden za zasluge, ali nije želeo da daje posebne uslove za minuli rad. Od Bebe Popovića, pa zatim Tadićevih savetnika ili Đilasa, pritisak je išao prema neposlušnim redakcijama. DSS je, recimo, prekidao komunikaciju sa B92 nezadovoljan načinom izveštavanja, baš kao što je Mišković povukao reklame sa ove televizije posle "Insajdera". Međutim, novinari su po pravilu imali zaštitni bedem od urednika i matične redakcije. Današnja vlast je cenzuru svela na individualni progon novinara. Tako su se bez zaštite našli i Olja Bećković, ali i novinari Jutarnjeg programa RTS-a, koji su u goste doveli urednika "Večernjih novosti", koji je opet uskoro postao tehnološki višak. Kada iz medijske kuće koja je javni servis nema saopštenja kolegijuma ili urednika, ili kada "Utisak nedelje" postane preko noći od uticajne emisije nekomercijalni balast programu B92, logično je da će svaka kritika biti tiša, opreznija ili je jednostavno neće biti. Zamislite da vas Premijer pomene u jednoj od svojih konferencija koje uvek nose istorijski ili sudbinski pečat.

Komercijalizacija medija, ili tabloidizacija, uvela je kvaziekonomski princip formiranja programa, gde ćete svaku formalnu zabranu programa opravdati varljivom statistikom rejtinga, udela u gledanosti ili prihoda od marketinga. U zemlji u kojoj nijedna televizija ne posluje na čisto komercijalnoj osnovi, jer je marketinško tržište pod uticajem politike ili tajkuna, pozivanje na ekonomske rezultate programa ili emisije je čisto licemerje. Sloba je sekao kablove i demontirao predajnike, posle njega su ukidali marketinške budžete, a danas će vam ponuditi sumnjivu statistiku ili volju i interes vlasnika. O pravoj prirodi tog interesa zaista samo mogu da nagađam.

3. Ružičasti Informer

Televizija Pink je doživela svoju renesansu. Od ozbiljnog poreskog dužnika, uspela je da postane najjači medijski partner vlasti. Lako je shvatiti da je populizam bio zajednički sadržalac, uz obostranu ofanzivu ružičastog šarma. Uvođenje Pinkovih digitalnih kanala otvorilo je neslućene mogućnosti kumulativnog efekta Pink info formata. Taj minut-dva postaje i deset kad zatreba, uz "Tešku reč" gde se na nedeljnom nivou interpretiraju ideje, misli i planovi Vlasti. Pinkov info program je najbolji primer kako saopštenja idu direktno iz Vlasti na mali ekran. Postaju nepotrebni novinari i urednici, reči Vlasti se prenose kao Otkrovenje, bez interpretacije, čak i bez profesionalnog uobličavanja u vest. Svako sa minimalnim novinarskim iskustvom primetiće da "Minut-dva" nisu vesti, već integralna PR saopštenja. Vidimo mračnu perspektivu novinarske profesije u Srbiji.

4. Uslovna sloboda, regionalni mediji

Pošto su medijske kuće izgubile integritet pred vlašću i vlasnicima kapitala, nema redakcija koje bi odbranile slobodu medija. Kakvu-takvu zaštitu dobile su televizije regionalnog karaktera među kojima su najvažnije Al Jazeera Balkans i N1. Činjenica da su vlasnici Arapi, odnosno Amerikanci, daje ovim televizijama relativnu nezavisnost od ovdašnjih vlasti. Globalni ili regionalni interesi važniji su od dnevnopolitičkih polemika, pa su zato ovi TV kanali ostali kakav-takav prozor koji nam pomaže da ovdašnje probleme sagledamo u širem kontekstu. Nesporna je i tehnička superiornost, pa smo u prilici da gledamo nova dostignuća u realizaciji programa. Ove godine, aktuelna je kampanja za digitalizaciju TV signala. Snimljeni su prilično nemušti TV spotovi, a građani su upoznali famoznu kutiju sa TV Box setom koju će morati da nabave ako imaju starije prijemnike. Ok, dobićemo digitalno oštru sliku i ton, ali, pitam se, kakve će to biti emisije. Zato su N1 i Al Jazeera dragoceni primeri promena i invencija u tretiranju sadržaja programa, da ne kažem – kontenta!

5. Pevanje na prazan stomak

Kada je nada varljiva, a budućnost neizvesna, naše televizije udare brigu na veselje. Umesto talasa rijaliti programa – dobili smo Novi talas raspevanih imitatora. Za razliku od Novog talasa originalnih buntovnih bendova iz 80-ih, danas uspeh na muzičkom polju donosi interpretacija, a ne kreacija. Na Pinku ili Prvoj, u Zvezdama i Zvezdicama Pinka ili Granda, u imitacijama u šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato" važno je biti što vernija kopija. Kod nas vam je u muzici kao u politici, na svim kanalima pevaju istu pesmu, a postoji autoritet Žirija (kao naša Vlada) gde se članovi kobajagi svađaju. Pojedinac, ma kako talentovan bio, nalazi se nasuprot medijskog sistema gde morate pognute glave da uđete. Nema novih pesama, nema kreativnog ispoljavanja čak ni tinejdžerskog bunta, neko drugi vam piše pesme. Muzika je biznis i vi ulazite u okvir koji je estetski definisan. Ako ste lepi, nasmejani i ponizni, žiri će vam otvoriti vrata karijere. Pink je i ovde pobedio – kako estetikom tako i poslovnim modelom, čak i kada se zove Grand i emituje na Televiziji Prva.

Bila je ovo jedna ružičasta godina, zar ne?