Najnoviju postavku Putujućeg pozorišta Šopalović Ljubomira Simovića, jednog od najznačajnijih tekstova naše dramske književnosti, na velikoj sceni Ateljea 212 otvara nemih pet minuta projekcije jezivih i mučnih prizora iz Drugog svetskog rata koji nam odmah daju kontekst i otvaraju jednu od dominantnih tema komada – da li je etički i moralno u redu igrati predstave u ratu. Posle ovakvog uvoda namah osećamo odbojnost prema putujućoj trupi koja se igra pozorišta u vreme Aušvica. Kako se predstava nastavlja, reditelj Tomi Janežič će pružiti i mogućnost odbrane, i skrenuti nam pažnju da su tih godina nastali npr. i Bambi i Supermen. Ipak, konačan odgovor na ovo veliko pitanje ne dobijamo, i ono ostaje otvoreno.

Čim se platno za projekciju podigne, srećemo se sa drugim dominantnim pitanjem Šopalovića: da li postoji i gde je granica svakodnevice i pozorišta. Janežič se sa tim poigrava, i destabilizuje granicu od samog starta. Cela predstava se igra na rampi, rekviziti su lične stvari glumaca koji su opet u svojoj svakodnevnoj odeći (kaput kao puška, torba kao korito za veš), balansira se između ležernosti probe i ozbiljnog igranja, poziva se osoba iz publike da odigra ulogu Tomanije… Nešto slično smo videli na pretprošlom Bitefu u postavci Galeba Arpada Šilinga – samo glumci, bez kostima i bez scenografije, i sa samo jednim simbolički ključnim elementom rekvizite. Janežič ovde zadržava Dropčevu ubistvenu volujsku žilu, ali koristi i svetleće plastične igračke pored improvizacije sa torbama i jaknama. Takođe se, za razliku od Šilinga, besomučno poigravao zvukom i svetlom. Njihove nagle, nagomilane i bizarne promene nižu se jedna za drugom. Nije jasno šta se naglašava šumovima, kada počinju i kada prestaju. Promene svetla deluju kao da se neko slobodno igra sa reglerima, i sveukupno ova dva segmenta predstave više odaju utisak tehničke greške nego ozbiljnog rada na njima. Posebno iritantan je konstantni spotlight na licu Filipa Trnavca/Svetozara Cvetkovića. Najintrigantniji lik komada, čovek koji ne razlikuje svoje uloge na sceni od života, i koji će "ostati tajna" (J. Hristić) do kraja, ostao je tajna i za reditelja. Svetlom akcentovani Svetozar Cvetković na sceni uglavnom odaje utisak zbunjenosti baš kao Filip u životu. On je jedini platio danak silnoj slobodi rediteljskog koncepta koja vešto prikriva njegovu konačnu nerazrađenost. Za glumački ansambl, zapravo, malo je reći da je bio na visini zadatka; posebno pleni čvrsta i bolna iskrenost Renate Ulmanski. Dara Džokić u ulozi Gine artikulisano oživljava tekst ističući u prvi plan njegovu komičku notu; Sofija Nade Šargin stoji na granici između bezbrižnosti i manipulacije uz svest o erotičnosti i svome telu; Branislav Zeremski uspeva da više od dva sata nepomično stoji sa tablom oko vrata i podignutom rukom; Jelisaveta Jasne Đuričić je svadljiva i pomalo "smorena" glumica koja je svašta preturila preko glave; Boris Isaković u tačnom realističnom maniru oblikuje emocije kod monstruma Dropca. Ispred svih njih stoji Vlastimir Đuza Stojiljković u ulozi Vasilija, neverovatno vitalan, beskonačno osećajan, i šarmantan i precizan, harizmom i umećem on predvodi ansambl.

Sjajna glumačka izvedba verovatno bi zasenila probleme koncepta, da Tomi Janežič nije pokušao da aktuelizuje celu stvar i tom prilikom napravio nasilne i nejasne paralele sa današnjicom. U predstavu su ubačeni audio-snimci iz ratova devedesetih na najrazličitijim mestima gde baš nije jasno šta nam se time poručuje. Posebno mesto zauzima pevanje Internacionale na albanskom jeziku, i to u momentu kada iza Blagoja ostaje krvav trag. Da li to znači da iza Internacionale ostaje krvav trag, ili krvav trag ostavljaju albanski levičari ili samo naša pokvarena mašta učitava takvo grozomorno značenje, vrlo je fleksibilno. Zapravo, dobili smo brljotinu mogućih i nemogućih značenja u pokušaju da se ostvari aktuelni politički komentar. Kada tome dodamo činjenicu da je tekst prilično skraćen, a da su u njemu ostavljene stereotipne opservacije o srpskoj neslozi i podelama po liniji Drine, arogantni nemar Tomija Janežiča u najmanju ruku boli. Novi Šopalovići Ateljea 212 na kraju ostaju miks dobrog, ali olako shvaćenog koncepta, odlične glume, rediteljeve političke neodgovornosti, povremene razvučenosti kao i vrlo tenzičnih momenata, ali svakako i pozorište kakvo retko imamo prilike da vidimo na domaćem repertoaru.