No hope, no dreams, no love,
my only escape is underground

Mad Mike

Druga generacija tehno umetnika predvođena kolektivom Underground Resistance, Karlom Krejgom i Ričijem Hotinom iz obližnjeg Toronta, predstavljala je odgovor na obezličavanje i obesmišljavanje originalnog tehna i njegovog predstavljanja kao neograničene zabave za široke mase koje provode sate na ekstaziju zamišljajući da se ludo provode. Umesto ultimativnog eskapizma, tehno je na svom početku nudio elektronsku muziku kao visoko individualan izraz u kome je svako mogao da učestvuje, na isti način na koji je nekada davno to učinio rokenrol, ili pank i hip-hop kasnije. Bilo je važno samo učestvovati, makar dolaskom na zabavu obučen na određen način, poznavanje muzike beše najmanje bitno, ali je zato bilo bitno prepoznavanje groovea koji tehno donosi sa sobom, nalik na bilo koju crnačku muziku pre njega. Kao što smo rekli – u interpretaciji umetnika, tehno je kompresovana istorija afroameričkih muzičkih formi – u njemu ćemo naći i fank groove i soul ili bluz feeling, pa čak i džez improvizaciju, a iznad svega ritam, kao suštinu oko koje se sve vrti.

Kad su se Underground Resistance prvi put javno pojavili pre tačno dvadeset godina, nastupajući uživo 1991, bio je to vrhunac jednog procesa kog su nekako paralelno, ali malo ranije Public Enemy već doveli do vrhunca unutar hip-hopa. Baš kad je rap muzika dospela na liste i postala prihvaćena na širokom tržištu, a pre svega od bele tinejdžerske publike, postalo je jasno koliko se stvar isprofanisala i otrgla kontroli zajednice čiji je izraz ona bila. I baš kao što su odmah potom Public Enemy udahnuli nužnu samosvest hip-hop sceni posežući za čitavim arsenalom agresivnih simbolički sredstava, nadovezujući se vizuelno na Crne Pantere, tako su i Underground Resistance u okviru tehna posegnuli za političkim i društvenim aktivizmom, za samostalnom prodajom svojih proizvoda i kreiranjem svoje zajednice, i – kao vrhunski izraz svog nepripadanja bilo kakvom sistemu – potpunoj anonimnosti umetnika koji pripadaju grupi.

Ovakav snažan stav i mistifikacija oko članstva u kome je mogao biti svako i niko, doprineo je ranoj slavi grupe, koja je kroz svoju izdavačku kuću UR lansirala izuzetan niz singlova sve do danas. Oni su sačuvali uzbudljivost originalnog tehno zvuka kao mesta na kome se na digitalnom polju ukrštaju mogućnosti nove tehnologije sa starim afro inspiracijama. Danas, naravno, znamo da su 1989. članovi osnivači bili Med Majk Benks, koji je do danas ostao glavni ideolog i autor; Džef Mils, legendarno čudo od DJ-a i jedan od najcenjenijih muzičkih vizionara u tehno muzici; te Robert Nojz Hud, koji je kreirao minimal tehno kao novi smeli podžanr i krajnju granicu ove muzike.

RENESANSA: Drugi talas tehna ili njegova renesansa u stvari je ono što je za većinu sveta zapravo njegov vidljivi početak – u vreme kad se Underground Resistance pojavljuju lica sakrivenog pod gerilskim maramama i Star Wars maskama, ono što se prodaje kao tehno probija se širom planete, mada je reč o karikaturalno svedenom mongoloidnom bratu zvuka kojeg su originalni autori stvorili, nametnutom kroz zabavnu industriju kao neka vrsta muzike za malo brže liftove. UR zato počinju sa praktikovanjem javnog jezika saopštenja kao da se nalaze u stanju neprekidnog partizanskog rata protiv "programera" (što se uglavnom odnosilo na pripadnike muzičkog biznisa, ovde izjednačene sa režimskom policijom). Njihovi prvi singlovi bili su više nego eksplicitni – ako izuzmemo sam singl broj 001, koji je začudo bio više u haus maniru (Your Time Is Up), svi ostali su obeleženi rudimentarnim udarcima tehno bita, koja nije gušio nego budio emociju, svedenom "uradi-to-sam" estetikom i rečitom anonimnošću svojih kreatora. Ovaj totalni napad na ustrojstvo neće se završiti do današnjih dana, postavljajući Underground Resistance u plejadu onih najvećih otpadnika, čije je beskompromisno ostajanje uz svoju viziju doprinelo da danas drugačije vidimo ne samo tehno nego i ukupno muzičko nasleđe afroameričke zajednice.

Underground Resistance, naime, behu jedni od prvih pionira individualizma u ratu u oblastima digitalne popularne kulture. Mnogo pre nego što su interaktivni mediji i socijalne mreže zamenile živ kontakt sa drugim ljudima, poklanjajući nam umesto toga lažnu vidljivost u mnoštvu, UR su svojim maskiranjem razobličili bilo kakvo posredovanje komunikacije. Terajući ljude svojom anonimnošću da iza igre sa identitetom (koji danas može biti bilo šta što izmislimo i serviramo na internetu), obrate pažnju na suštinsku poruku i samu muziku, obavili su ključnu i dugotrajnu diverziju u svetu u kome sezonsko pakovanje igra ulogu suštine. UR su zato i danas glavni zastupnici estetike pobune, dokazujući da je autentičan život moguć i mimo ponuđene ogavne predvidljivosti medijski integrisanog sveta.

Biti anoniman danas je revolucionaran čin u nakrivo povezanom svetu.

ODBRANA: Med Majku je ovo bilo jasno od početka, od kad je iskopao svoj muzički rov. Već tokom 1992. Džef Mils i Robert Hud odlaze u drugarskom raspoloženju u pravcu Njujorka da kasnije nađu zasluženu slavu, a on se pretvara u neku vrstu inspiratora iz pozadine i DJ-a urbanog gerilca ovog pokreta, pišući komunike, okupljajući dalje umetnike i praveći UR zajednicu obimnom diskografskom aktivnošću i stalnim organizovanjem nastupa. Još jedan rođeni pobunjenik savesti koji u sebi ima mešane crnačke i indijanske krvi (kao Džimi Hendriks ili Čarli Paton pre njega), sa neospornim uličnim iskustvom koje uključuje i miris pritvora i lokalnih bandi, Med Majk je nastupio kao edukator i inovator, istovremeno nudeći revolucionaran zvuk i otimajući tehno od tajkuna globalne zabave u nameri da ga vrati u njegov prirodni društveni okoliš. Na ovaj način, UR su do danas stvorili jednu potpuno alternativnu istoriju elektronske muzike, onakve kakva bi ona bila da je stvarno govorila u ime pojedinca i služila zajednici u kojoj ljudi imaju konkretna imena i sudbine.

Izdanja kao što Riot EP, Electronic Warfare, Message to the Majors, Return of Acid Rain, The Fury, Black Moon Rising, Galaxy 2 Galaxy, osim što su delovala kao bojni poklič tokom devedesetih, otvarala su oči i uši jednom neobičnom povezanošću sa afrofuturističkim konceptima koje je najranije praktikovao San Ra. Zaista, ovim zahvatanjem u pra-slojeve samosvesti afroameričke zajednice, Majk Benks je tehnu dao dubinu istorijskog dešavanja, pa čak i daleki prizvuk džeza, bluza i srodne muzike, čime je tako uspešno kontrirao sveopštoj površnosti digitalne muzike. Pošto je i sam u veliki muzički svet ušao nastupajući u poznoj inkarnaciji jednog od pratećih bendova Džordža Klintona, Med Majk je bio svestan oslobodilačkog potencijala muzike – posebno za one koji osim muzike nemaju ništa drugo.

Borba za svoju muziku u digitalno doba zato je postala borba Underground Resistancea i u tome su imali sreće da potom zabeleže i neke komercijalno uspele hitove koji su etiketi obezbedili prihod, a da nisu odstupali od samozadatih političkih ciljeva – od desetak autora koji su se kretali po njihovim prostorijama, Drexciya su do kraja veka postali jedno od najcenjenijih tehno imena, a DJ Rolando je svojim latino dodirom 1999 pretvorio "Knights of the Jaguar" u supersveže audio proširenje mogućnosti tehno muzike i najveći UR hit dosad, pokazujući da se istinska inovativnost nalazi i dalje u rukama kompozitora iz naše ulice, time i u realnosti potvrđujući ispravnost militantnih ideoloških analiza Med Majk Benksa.

U to vreme, on je već svoju autorsku muziku, ali i muziku koja je kroz razne autore objavljivana na etiketi Underground Resistance, nazivao Hi Tech Funk. Ovaj kolektiv producenata, kompozitora i disk džokeja neupitnog kredibiliteta, DJ veštine i posvećenosti nastavio je da revolucionarno menja tehno iznutra prihvatajući brejkbit, elektro, pa čak i džez uticaje – UR su 1998. objavili prvi dugosvirajući album pod imenom Interstelar Fugitives, koji je obuhvatio celu generaciju njihovih umetnika, uspešno predstavljajući ovaj novi zvuk, nastavljajući da glorifikuju sve svoje uzore i revalorizujući afroameričko političko i kulturno nasleđe. Njihov doprinos je kanonizovan onog momenta kad su Kraftwerk – od svih umetnika na svetu – prvi put u svojoj istoriji remiksovali nekoga, spajajući nekoliko Underground Resistance numera u komad pod imenom Planet Of Visions, kojeg još uvek izvode uživo, odajući na taj način najveće moguće priznanje autentičnim tehno revolucionarima.

Kad se posle 2005. grupa polako okrenula i nastupima uživo u formi benda sa disk-džokejom, činilo se da je pun krug zatvoren, te da ih je kulturna revolucija dovela na početnu tačku na kojoj se sviraju instrumenti uživo, ali radilo se samo o novoj filozofiji unutar tehno muzike do koje su opet sami došli, namećući trend kojeg su sledili mnogi drugi DJ-evi (od starog prijatelja Džefa Milsa do Lorena Garnijea) – ovog puta reč je bila o potrazi za svetim balansom između analognog i digitalnog, između ljudskog i mašinskog, ili možda to više nisu prave reči… Proizvodeći i dalje najbolji i najsočniji tehno, UR su proizveli i sebe kao bend u stalnoj potrazi za ljudskom komponentom na obzorju digitalizovanih društvenih odnosa.

I tako su otkrili tajnu tehna. Njihova vizija bila je prva postindustrijska muzička vizija – tehno i jeste prvi postindustrijski zvuk, umesto klokota i kloparanja mašina, on beleži ritam integrisanih kola. U svetu u kome zvuk automata više i ne postoji, sama potreba za zvukom je tako ljudska. Humana dimenzija u svetu digitalizovanih uređaja danas je skrivena u tom suvišku smisla, u suvišnom postojanju muzike koja se krije u tehnu. Krijući se od neumitnog toka stvari, rastući kao korov mimo njega, tehno je moguća sublimacija ranijih muzika u digitalnoj sferi i moguća alternativna verzija ljudskosti koja se ne krije od straha pred automatima. Slobodni smo da verujemo da od tog balansa zavisi naša budućnost.

TEHNO OUTRO: Postoji li tajna tehna? Da li nešto tako suštinski artificijelno kao što je potpuno digitalizovana muzika može u sebi sadržavati bilo kakvu misteriju?

Tehno je danas individualističko sredstvo borbe u svetu u kome smo izloženi samo slikama i zvukovina, on je deo borbe da muzike uopšte bude, jer je kao i svemu ostalom, njeno fizičko postojanje postalo ne baš sasvim potrebno, muzika kao posebna stvar možda više i nije neophodna, osim kao deo integrisane zabave u kojoj se svakodnevno obećava da je sve moguće.

Tehno kako su ga svih ovih godina svirali Underground Resistance, uglavnom je imao jednu setnu treperavu vibraciju, koja skoro da je bila melodija za sebe. Kao da je neka vrsta zujanja velikih gradova, koje nikad ne prestaje, konačno našla svoju muziku. UR i Karl Krejg su prepoznatljivi po izumu ovog zvuka, tako drugačijeg među svim digitalnim zvukovima, jer najbolje opisuje melanholiju koja se vuče svim porama gradskog života, bez obzira na to stojite li ili se krećete, gledate li izlazak sunca dok idete na posao ili se mrak navlači nad vas kad se vraćate. Nepogrešivo osećate da je to zvuk grada.

Činjenica da su UR možda i najbolje opisali zvuk modernog grada svojim tehnom, govori mnogo o značaju te muzike, koja najbolje beleži digitalna prostranstva, i ono što je u njima ostalo od gradskih struktura. Ovo sve govori i o veličini Detroita, koji je kao prava paradigma američke urbane istorije uspeo da se smanji za pola od kad su UR počeli da rade. Kao što su originalni napori The Beleville Three došli posle velike benzinske krize sedamdesetih godina koja je uništila blistavost Detroita, tako su se i Underground Resistance pojavili posle godina Reganomike koja je dalje razorila srednju klasu u Americi i posebno već načetom Detroitu. U potrazi za podnošljivom budućnošću, UR su kreirali zvuk koji elektronskoj muzici daje moć da govori svima razumljivim jezikom ritma i snažnih bazičnih osećanja. U digitalnoj besparici koja je omamila prvo njih, nestale su čitave industrijske grane, a potom i predgrađa, nekadašnji sinonimi uspešnog modela života kojeg se više niko i ne seća – zato je neko morao kroz muziku da izgradi budućnost po svojoj meri.

I u tome je tajna tehna.