Pula, 1980/1981.

Tito je bio sasvim sveže sahranjen, a cela generacija osamnaestogodišnjaka koja se zatekla u gimnazijama tog meseca maja – uključujući potpisnika – dobila je poziv da se neodložno javi na odsluženje vojnog roka, imala upisan fakultet ili ne. Iz nekog razloga, veliki broj dece iz Beograda upućivan je u Jugoslovensku ratnu mornaricu, čiji je glavni regrutni centar bio kasarna "Karlo Rojc" u Puli (danas zgrada u kojoj je smešten veliki broj nezavisnih kulturnih udruženja).

Kako to već obično biva, neočekivan obrt sudbine ostavio me je u tom lepom gradu celu godinu, što je bilo dovoljno da jednog dana vidim neobičan grafit na tamošnjem centralnom sastajalištu – Korzou – gde je čistom ćirilicom pisalo ИДИЈОТИ. Niko nije mogao da kaže o kakvoj vrsti provokacije se radilo, ali jasno je poticala od nekog ko se nije slagao ni sa čim u svojoj okolini, naglašavajući svoje nepripadanje – pisao je na pismu koje nije osnovno u tom kraju, želeo je ili nekog da uvredi ili da ostavi krajnje sarkastičnu poruku o sebi. Možda oboje?

Nekoliko godina kasnije, počeću da pišem o muzici za "Student" i u jednoj od prvih pravih novinarskih akcija ponovo ću doputovati u Pulu da upoznam sastav KUD Idijoti, kojima je 1987. izašao prvi singl, posle jedne sjajne live audio kasete, čiju sam recenziju tek objavio, u skladu sa sopstvenim projektom sistematskog praćenja domaćih nezavisnih izdanja. Sedeći u kafani preko puta Saleta Verude, neću moći da poverujem da upoznajem inspiratora pomenutog grafita – kojim je u stvari prvi put obznanjeno postojanje ove grupe – i krug će se zatvoriti. Svi vojnici, kao i svi turisti iz cele SFRJ koji su prošli kroz Pulu tih godina, videli su ovaj zagonetni vrišteći natpis na zidu, kojim je započela jedna sasvim drugačija istorija ovdašnjeg rokenrola.

DOĆI ĆE TRENUTAK ISTINE

Bendovi koji su menjali stvari uvek su govorili u ime neke dublje društvene istine. Samo bi je pretočili u umetnost.

KUD Idijoti danas predstavljaju kulturnu zaostavštinu, kao jedan od najimpresivnijih i najiskrenijih sastava koje je jugoslovenski rokenrol ikad imao. U naknadnom doživljaju mladih generacija upravo ovih dana doživljavaju veću slavu nego što su je objektivno imali najvećim delom svoje karijere – u vremenima totalnog ispiranja mozgova, postalo je još jasnije da se radi o jedinstvenoj pojavi koja je iskazala nešto što niko ni pre ni posle njih nije izgovorio na ovim prostorima, u ime svih onih koji nisu imali svoj glas.

Zvanično su prestali da rade nakon rane smrti svog pevača Branka Črnca Tuste (2012), ali ostaju upamćeni kao neugasli mit o gubitnicima iz malog grada, kakvih je SFRJ bila puna. Što je najbolje, i sami veliki gradovi bili su puni rođenih luzera, koji su se snalazili na obodima života da sastave kraj s krajem, ali je slabo ko pravio muziku za njih i iz njihove pozicije. Jugo-rok je pre KUD Idijota imao vrlo malo socijalnih tema, što može imati veze samo sa njegovim srednjeklasnim utemeljenjem. Ovi Puljani su, sa druge strane, na duboko proživljen način, bez imalo problema i suvišne poetske nadogradnje, pričali o svakodnevnici onih koji su svaki dan odbačeni od glavnog toka društva, obrćući poslednji dinar u džepu.

KUD Idijoti su ispunili tri jaka arhetipa na domaćoj sceni, koje do tad niko nije ujedinio u jedan izraz. Počnimo od zvuka: zasnovan je na bendovima što su vladali širokim područjem američkog panka, pre svega The Ramones, potom Dead Kennedys, Black Flag, Misfits, MDC, Hüsker Dü, te drugim tamošnjim predvodnicima koji su u vidu usmenog predanja u to doba stizali do nas. The Ramones su tek oko sredine 1980-ih postali masovno popularni u Beogradu, kad ih je otkrila tadašnja hardkor pank generacija – beogradski gimnazijalci su u vreme pred sam osvit turbo-folka bili zaluđeni ovim njujorškim bendom kao da su u pitanju The Beatles i The Rollings Stones u jednom, i to je istorijski tačan podatak. Mladi pank-orijentisani sastavi tog doba – NBG, Totalna destrukcija, Pouka (Represije) ili Trashagain – imali su jedno

zajedničko obeležje: veliko poštovanje za popularni američki bend, preko koga su učili da sviraju. Isto se neku godinu pre toga desilo u Puli sa Saletom Verudom i drugovima, te su se u trenutku zvaničnog prodiranja na tržište oni odjednom ukazali kao srpskohrvatska verzija sastava po modelu The Ramonesa – bio je to onaj fenomen kad publika već postoji i samo se čeka ovdašnji bend da na njene potrebe odgovori. Upravo se to desilo do kraja 1980-ih sa KUD Idijotima i javnošću koja ih je oberučke prigrlila, zadržavši ih kao omiljene muzičke gubitnike, između ostalog i zato što su širi krugovi kroz njih konačno uspeli da dožive izvorni pank i pripadajuće anti-establišment poruke kao nešto lokalno. Njihova uloga u popularisanju pankerskog pogleda na svet u našim krajevima od tad je nemerljiva.

Pored Saletovog opasnog gitarskog rifa, Tustine dobroćudne pojave i odgovarajućeg glasa, te ubedljive ritam sekcije u sastavu Dr. Fric i Ptica, glavno obeležje njihovog jezika bio je – svima jasan, gorki, ulični humor, alanfordovskog štimunga, koji su Idijoti obilato upotrebljavali. Taj humor već je bio deo svačijeg gradskog odrastanja još od sredine 1970-ih, kad se pojavio pomenuti strip, te je kao deo opšte kulture mladih širom Jugoslavije postao još jedna tačka prepoznavanja KUD Idijota sa svojom publikom. Ovakva kombinacija duhovitog odnosa prema sebi i pogleda sa dna društva, do tad još nije bila zabeležena u našim rok pesmama.

Iza svega toga stajala je jedna ozbiljna životna poruka ovog benda, ona suštinska, što ga je odvajala od stotina drugih sastava, predstavnika prljavo odsviranog tvrđeg zvuka u našim krajevima: kao prva prava radnička grupa koja je nešto uspela u životu, KUD Idijoti su bili društveno svesni onoga što se dešavalo oko njih – jer im je to govorio stomak, a ne glava. Čim su se pojavili, svi su odmah shvatili da se KUD Idijotima očigledno može verovati, jer oni nisu imali kud, bili su neodglumljeno otelotvorenje večnih marginalaca, i to sve živeći životima najpoštenijih radnika. Tu realnost su neminovno dobro poznavali, jer tokom trajanja sastava uglavnom nisu ni uspeli da pobegnu od svoje šljakerske sudbine – tako će Tusta više od trideset godina biti zaposlen u Uljanikovoj Tvornici električnih strojeva i uređaja, gde je bio i sindikalni aktivista…

Zato je njihova petokraka u logotipu benda sijala novim sjajem – na užas upravo Saveza komunista Jugoslavije, a potom i svih ostalih, naknadno osnovanih buržoaskih partija.

NEĆU DA RADIM ZA LOPOVSKU DRUŽINU

Počeci su danas duboko u tami potkulturnih prisećanja. Mada su u međuvremenu do Jutjub javnosti dospeli i demo snimci sa prvom postavom KUD Idijota (Marino Piuko kao pevač, koga 1985. smenjuje Tusta), tek je kaseta Legendarni uživo iz 1986. (produkcija Slovenija iz Kopra) uspela da objavi svetu postojanje ovog jedinstvenog sastava. "Tek", jer me je i onda, dok sam pisao prikaz, zapanjila senzacionalna kolekcija potpuno nepoznatih pesama, koje su skoro sve odreda na prvo slušanje delovale kao pank standardi. Bend za koji u Beogradu do tad nismo čuli, zvučao je legendarno, baš kako je i pisalo.

Singlovi za istog izdavača – Bolje izdati ploču nego prijatelja, Budimo solidarni – s bogatima, te Hoćemo cenzuru – izbačeni su u žustrom ritmu 1987. i 1988. kao vinilni testament benda u punom zaletu, nudeći nam dvominutne himne ubrzanog rada srca, beskrajno melodične pesme o odrastanju po gradskim zabitima, što će postati njihov zaštitni znak. Serija je bila zamišljena kao svojevrsna replika čuvenog niza revolucionarnih singlova Sex Pistolsa, o čemu sam imao priliku da pišem i u tadašnjoj mejnstrim štampi, koja ih je upravo otkrila ("Žestica!", magazin "Rock", 1988). Tu se negde udenula i pobeda KUD Idijota na onomad značajnom poligonu za lansiranje novih talenata, Omladinskom festivalu u Subotici. Izgledalo je kao početak blistave karijere.

No, u slučaju ovog benda, ništa nije išlo po biznis planu. Tako se, suprotno bilo kakvoj logici, pre tačno 30 godina pojavljuju u kratkom razmaku njihove dve prve LP ploče – ako je to moguće: pre svega Bolivia R’n’R (Incognito records, januar 1990) – izdanje koje je zaokružilo rani herojski period rada, upriličeno od strane fana iz Nemačke, predstavljajući nam spoj tri pomenuta singla sa još tri neobjavljene numere. Funkcioniše i sad kao odlična kompilacija, ali i oduševljavajuće vitalna ploča na kojoj ćemo naći esenciju onih KUD Idijota iz priče, te se apsolutno preporučuje kao početna tačka za njihovo upoznavanje. Debi album, koji je kao takav sniman i objavljen iste godine, u naslovu konstatuje samorazumljivu činjenicu – Mi smo ovdje samo zbog para (Helidon, maj 1990) – i još uvek slovi za najprodavaniji proizvod kad su KUD Idijoti u pitanju. Pravljen je vrlo pažljivo u Novom Sadu – producirali su ga briljantni, danas malo pominjani Milan Ćirić i Sale Veruda – a predstavlja nam bend u ambicioznom sviračkom zamahu, sa složenim promenama tempa i produbljivanjem poruka. Odrasli i dorasli zbivanjima oko sebe, KUD Idijoti su od tog trenutka postali novo nacionalno blago države… koja će već sledeće godine nestati.

U svemu tome ležalo je zrno duboke mudrosti, pa je nešto što je počelo kao zezanje pre 30 godina – blaga duhovitost jedne grupe koja poručuje da je ovde samo zbog para – pretvoreno u međuvremenu u sudbinu miliona… Ko danas može da se suprotstavi tvrdnji da je iskaz "mi smo ovde samo zbog para" nešto drugo do ime naše sudbe?

USKORO SE NEĆE NIŠTA VIDETI OD DIMA

KUD Idijoti su na svoj način bili avangarda, kao prvi rok sastav koji je autentično progovorio iz pozicije jugoslovenske radničke klase, ali mimo partijskih kanala. Obraćali su se iz ugla pravih radnika i njihove dece, za koje u sistemu nije bilo mesta i koji nisu bili po ukusu partijskih činovnika, mada je jedini život koji su poznavali bio onaj u fabrici. Na taj način, Idijoti su bili ispred vremena, jer su nam pokazali kakvo će življenje biti za sve nas kad jednog dana ovde stigne palanački kapitalizam, banalan i bahat u dranju svih u društvu, tačno opisan u epizodama Alana Forda koje smo napamet naučili.

Posmatrani kao socijalni fenomen, Idijoti su zato bili više od obične rok grupe – obznanjujući stvarnost siromašnih Jugoslavije, nagovestili su dolazak novih odnosa u društvu, u kojima će i rokenrol tražiti svoje klasno utemeljenje i autentičnost. Devedesete su zato bile njihove najproduktivnije godine – kad je sve ono zlo stiglo brzim vozom među nas, zahvaljujući svojoj neiskvarenoj iskrenosti Idijoti su postali onaj posebno važan bend, ispaljujući album za albumom tokom te decenije, govoreći sve ono što drugi nisu hteli da nam kažu. Zato imena tih ploča i pesama zvuče kao nauk za večnost, počevši od onog Glupost je neuništiva (Helidon, 1992)…

Oni sami ostali su da žive u alternativnoj verziji odjednom nepostojeće zemlje, skupa sa svojom publikom, sve snimajući i svirajući gde god su mogli da stignu tokom ratnog perioda, kao pravi "legendarni, uživo". Teško je reći koliko bi veliki postali da sve urbano oko nas nije bilo urušeno, ali svakako bi razmere njihove popularnosti postale vidljivije ranije. U međuvremenu su nadrasli sve istorijske kategorije, odlaske članova, pa i svoj raspad 2012. – što najbolje potvrđuje svež podatak koji nam kazuje da su u poslednjih 6 meseci izašle autobiografska knjiga (Život sa idi(j)otima, Nenad Marjanović Dr. Fric) i dokumentarni film posvećen KUD Idijotima (Tusta, Andrej Korovljev), zaokružujući ovu priču emotivnim svedočanstvima iz prve ruke. Uz to, jesenas je reizdanje njihovog koncertnog albuma Gratis Hits Live! (Dancing Bear) uspelo da bude najprodavanija ploča u Hrvatskoj, tačno 20 godina od originalnog objavljivanja – što je sve zajedno dovoljno da podrži tvrdnju o zadobijanju statusa klasika, te neprolaznosti vrednosti o kojima su KUD Idijoti govorili.

Radeći stalno istu stvar, kao i njihovi obožavani The Ramones (sa kojima će napokon svirati 1994. u ljubljanskoj hali Tivoli), KUD Idijoti su baš zbog svoje nepromenljivosti pošteno zaradili kultni status, i sami postavši opšte mesto svejugoslovenske pop kulture, što još uvek egzistira kao sasvim savremena i samoobnovljiva činjenica. Jutjub je samo doprineo daljoj slavi jedinog benda na ovim prostorima koji je više mario za svoju publiku nego za sebe.

ZA TEBE

Mitologija KUD Idijota jasna je i stvarno se događala tada kad se događala, tako da je danas ostala upisana u storije i legende o našem rokenrolu kao svojevrsno jevanđelje o pravovernom bendu. I zaista, malo šta je kod KUD Idijota zavodljiva priča koja izgleda sjajno u novinama, a mnogo toga je predvidljiv gradski život sa svim svojim mračnim stranama i borbom da se one nadrastu – život često glup i bezličan, u kojem se treba izboriti da se uopšte postoji, progurati da se bude to što jesi. Uvek na ivici egzistencije, jer se sve vrti oko para – a njih nikad nema dovoljno, ponekad ni za osnovne stvari – junak njihovih pesama prolazi dramu koju je mnogo puta prošao svaki klinac na ulici, surovo se nastavivši i kad je postao zaposlen čovek. Blaga jeza od nemanja, čest je prateći fon na kome se odvijaju njihove priče.

U svemu tome, glavni heroj uvek nalazi način da održi svoj ponos kao čovek, i na to ga pank narativ stalno podseća. Ovde je zapravo u muzičkoj formi iskazano večno uverenje radničke klase, da se uprkos svemu, mora ostati pošten. Od domaćih grupa niko nikad nije bolje izrazio veru u ljudskost i solidarnost – to je ono što čini Idijote tako prepoznatljivim i široko voljenim.

Ono njihovo "Tenk ju, pipl", izgovoreno baš ovako, bez pravilnog engleskog akcenta, bila je rečenica koju su Sale i Tusta često izgovarali na koncertima između pesama, zahvaljujući se fanovima koji su nastavljali da navijaju i skaču tokom privremene pauze u svirci. Teško da je bilo grupe koja je više poštovala svoju publiku, jer je i sama delila njenu sudbinu.

Zato je svaki novi klik na njihovu pesmu negde na internetu poslednji način da mi, što smo se gurali ispred bine, bar jednom kažemo "tenk ju, pipl" ovoj grupi koja je svim srcem stajala za sve ispravno na ovom svetu i kad je bilo najteže.