Hiljadu puta je lakše rekonstruisati činjenice jednog vremena nego njegovu duhovnu atmosferu, jer ona nalazi odjeka ne u oficijelnim događajima, već najpre u malim, ličnim epizodama, kaže Štefan Cvajg u svojim memoarima Jučerašnji svet.

"Sitnice su to, uvek samo sitnice, meni je to jasno", beleži Cvajg, "sitnice u jednom vremenu kada je vrednost ljudskog života opadala još rapidnije nego vrednost novca. Ali samo ako fiksiramo te male simptome, moći će jedno kasnije vreme da zabeleži pravi klinički nalaz duhovnih odnosa i duhovne pometnje što behu zahvatili naš svet između dva rata."

To kasnije vreme u našem slučaju još uvek nije došlo, a kako trenutno stvari stoje nema ga ni na vidiku. Živimo i dalje između dva rata. Svakoga dana otkrivamo bezmerje i ponižavajuće mogućnosti provizorijuma u kojem se nalazimo. Takva nam je geografija zapala. A sa njom, i pripadajuće parče istorije, all inclusive. I zato, važno je uredno beležiti zapažanja u bolesnički karton. Neko će tamo, u dubokom futuru, jednom moći da stvori klinički nalaz našeg vremena.

O "sitnicama" i "malim, ličnim epizodama" piše Teofil Pančić u Aleji Viktora Bubnja. Tekstovi su grupisani u četiri celine (Adresa, Između Panonije i Mediterana, Pohvala hotelu, Šipka i komentari) i pokrivaju svetonazor osobe koja nije tek beskompromisni i lucidni komentator svega onoga "što sanja i što mu se događa", već je putopisac od najređe i najfinije vrste, onaj koji prolazeći predelima, istovremeno putuje kroz pojave i ljude, kao neka reinkarnacija Evlije Čelebije tri veka kasnije. Analizira staloženo i mirno, gotovo stoički, sa diskretnim gospodstvom.

Okolnosti pod kojima je autor rastao i sazrevao, promene ugla gledanja kao posledice čestih selidbi njegove porodice širom Jugoslavije (otac je bio vojno lice) razvile su poseban sluh za druge i drugačije, omogućile mu širok objektiv, perspektivu sveznajućeg pripovedača. Zahvaljujući minulom radu biografije, Teofil se na mnogim mestima oseća skoro kao kod kuće, a opet, nigde nije sasvim kod kuće, što ga čini otpornim na predrasude, na onu tako ljudsku slabost da se predahne na odmorištima opštih mesta.

Teofil je svedok sa terena, sasvim različit od salonskih "boraca" iz beogradskog kruga dvojke. On ima emociju, ali nikada nije ostrašćen. Razume se u mrkline i jaruge provincija od Vardara do Triglava, u Krležine svračje zakutke i kranjske šume gde se preko noći obavlja prvobitna akumulacija kapitala. Talog Teofilovog iskustva stvarao se u različitim geografijama, kao i njegov jezik, i zato on tako precizno detektuje zablude i stereotipe, svejedno da li nastaju na vizantijskim ili miteleuropskim adresama. Aleja Viktora Bubnja jedinstvena je knjiga o genius loci jednog prostora, koji je nekada bio država, a danas je region.

Ne znam nikoga ko tako prilježno, nadahnuto i lucidno prati događaje, pojave i fenomene našeg regiona, čije dijagnoze neumoljivo ukazuju na uzroke stanja u kojem danas živimo, a koje bismo najradije otpisali i zaboravili. "Sve je u vezi", govorio je Crnjanski. I upravo taj lajtmotiv putuje kroz Teofilove tekstove. Jer, nisu nam Marsovci postavili šengenske rampe, već mi sami kada smo se opredelili za suprotan smer u odnosu na ostatak sveta. Zato je danas Slovenija prostor utopije za sve nas koji živimo u "kavezu od Bujanovca do Horgoša". Zato smo pred kraj dvadesetog veka postali "merna jedinica izolovanosti".

Kontekst je ono što Teofil nepogrešivo uzima u obzir, svejedno da li piše o duboko ličnim događajima, ili analizira društvene fenomene, pomodarstva i predrasude jednog vremena. Hvala Teofilu na razobličavanju budalaštine imenovane kao "rokenrol književnost", koja mi je u mladosti ugrožavala zdrav razum. I zato, u pravu je kada savetuje da "treba odmalena tući po nepametnoj glavi svakoga ko pomisli da postoji nešto kao ‘rokenrol književnost’: što sam dublje, s velikom radošću, i u jedno i u drugo, to sam više shvatao da su to dva sveta. Pa zato i treba dati svakom svoje. U protivnom, pomislićeš da je čičica Bukovski – koji je, inače, napisao i nešto pristojnih knjiga – veći od, štajaznam, Tomasa Mana."

Kroz Aleju Viktora Bubnja sve vreme se pruža dvostruki kolosek spoljnjeg i unutrašnjeg toka priče, počev od teksta Ključ s kojim se otvara ova knjiga. Pripovedač i njegov otac pokušavaju da u nadirućem paklu raspada zemlje, pređu iz jednog u drugi provizorijum, u okruženju likova koje preko noći iznedre ratne okolnosti. U tom hororu oni su stanari oficijelnih događaja, koji se istovremeno odvijaju u hiljadama sličnih verzija, svedeni na bezimene protagoniste sintagme takva su vremena bila. Bez lične priče, imali bismo činjenice jednog vremena, ali ne i njegovu duhovnu atmosferu. Teofilovi tekstovi nose u sebi snažan pečat proživljenog, događaji i pojave spoljnjeg sveta imaju ime i prezime, navode čitaoca da se malo zamisli. Jer, sve ovo što nam se već četvrt veka dešava posledica je nespremnosti da mislimo. Istovremeno i spremnosti da prihvatimo da neko drugi to čini u naše ime. Čim se krene u proces razmišljanja, uvek se nešto pojavi, o čemu se onda i zapitamo. A kada se zapitamo, pojavljuje se ličnost.

Aleja Viktora Bubnja čita se kao dnevnik svih nas. I tu ne mislim samo na one koji su kao i autor živeli i odrasli u jednoj bivšoj državi, koja je pod istim krovom imala Škofju Loku i Temerin, Pirot i Labin, Virpazar i Ohrid, već na sve one koji, recimo, ne maštaju o džipovima, nego o čistim i tačnim autobusima i vozovima, mislim na one koji bi da nešto učine sa svojim životom.

Nije politički predznak taj po kojem se ljudi razlikuju. Uostalom, barem se u Srbiji pokazalo kako je sve to relativno i kako se lako menja. Šta sve može da stane u život jednog uspešnog Titovog samoupravljača! Za života je stigao da se od komuniste koji je trčao sa štafetom i đuskao na sletovima, deklariše kao veliki Srbin, kao pravoslavac, kao rojalista, kao borac za "tradicionalne" srpske vrednosti. I da se razumemo, na čitavom prostoru bivše Jugoslavije imamo većinu koja se formirala od tog nekvalitetnog duhovnog materijala. Iz istog legla vode poreklo svi oni ostrašćeni Srbi i Hrvati. Zato im teško pada da budu slobodni ljudi koji misle svojom glavom, jer se to od njih na ovim prostorima nikada nije ni tražilo, ni očekivalo.

Postoji još jedan sloj ove knjige, koji kao ponornica teče kroz priče o odrastanju, kroz putopise i traktate o događajima turbulentnih svakodnevica, a to je obris privatne osobe samog autora. Pojavi se iznenada nekom usputnom opservacijom iz fundusa duboke intime – kao Hičkok u onim kratkim sekvencama svojih filmova – svejedno da li priznanjem da ne zna da pliva, ili tajnom posetom Subotici tokom školskog raspusta.

Ništa neobično, svako od nas nosi u sebi malu kolekciju infantilnih želja i opsesija. Ko nije kao dete poželeo da bude, recimo, nevidljiv. Pitanje je samo, u kojoj meri ostajemo dosledni toj metafizici infantilnog. Slutim, u njoj su zipovane naše mogućnosti. A da bismo ih ostvarili ponekad je potrebno da se odjavimo iz svakodnevice, i predahnemo u "blaženoj aistoričnosti hotelskih soba", da radimo na sebi, "da ne pristanemo na zaborav onoga što je bilo i na pokorno ćutanje o onome što jeste", jer, kako kaže Teofil, "nekako mi se čini da je to onaj minimum na kojem možda možeš nešto i graditi".