Kako to mnogi vole kod nas da kažu, postoji više istina. Jednu istinu o uspehu našeg filma u svetu kreiraju sami autori koji domaćim medijima ili putem teledirigovanih izveštača šalju izveštaje o senzacionalnom uspehu na festivalu u Baton Ružu, ili Tikritu. Ili gde već, negde u belom svetu, što ni karte najveće razmere ne mogu da zabeleže. Druga istina je ono što lično možete da overite na legitimnim festivalima i po evropskim bioskopima. A laž. Laž je slepa, ali lepa, govorio je Vuk. Karadžić.

Srpskocrnogorski film, u stvari srpski film, jedina je naša umetnost koja ima evropski i svetski prestiž. Pitanje je proporcije prema onima sa kojim želimo da se merimo, ali uspeh je nesumnjiv i nije relativan. Veliki uspeh, u poslednje vreme, imaju kinematografije ex-Yu provenijencije, bosanska, pre svega, slovenačka u kontinuitetu, hrvatska sve više, dok je makedonska samo blesak Milča Mančevskog. I to je jednostavno tako. Renesansu doživljavaju Poljaci i Mađari. A i Česi su se okitili Oskarom. Naravno, nije to bez političke kombinatorike i političke (ne)korektnosti, ali takva je utakmica, pa izvolite, borite se, a posle se žalite na sudije.

Godina 2003. je bila godina trijumfalnog pohoda na A festivale, Srđan Karanović u Veneciji, Goran Marković kao laureat Montreala, gde je lovorikama okićen i Profesionalac Dušana Kovačevića, koji i dalje odnosi nagrade, na značajnim festivalima. Uspeh studenata u Berlinu, Kanu i Hjustonu samo je zaokružio sliku sezone za pamćenje.

Godine 2004. Berlin, ništa, i naravno Kusturica u Kanu. Čak je i Teo Angelopulos bezuspešno zbrisao u Berlin. I tu dolazimo do ključnog momenta za priču o relevantnosti i uspehu našeg filma u svetu. Jer knjiga je,realno, u poslednje vreme svedena na jedno, veliko slovo: K, Emir Kusturica. No pitanje je koliko prava imamo da svojatamo njegov uspeh, jer jedno je izvesno – da je on selfmade man, koji može da bira zastavu pod kojom nastupa.

U vreme dezintegracije prostora SFRJ, srpski film je na neshvatljiv način imao kontinuitet produkcije, prestiža i nagrada na festivalima. Neosporno je bio najdominantnija kinematografija u regionu. Ali… ako nekoga u inostranstvu, ko nije fanatik balkanskog filma ili student slavistike, upitate koga poznaje iz Srbije, odgovor je samo jedan. Kusturicu. Vlasnik "lavova" i "palmi", sada u niskom startu za istorijsku poziciju trostrukog laureata u Kanu. Posle Kuste, mnogo praznog prostora pa onda Goran Paskaljević, koji je dobro pozicioniran kod kritike, Goran Marković sa kontinuitetom svog rada, i možda Srđan Dragojević sa nedovršenom holivudskom avanturom. Dušan Makavejev je još uvek doajen i istorija koja hoda, onaj čije se mišljenje i prisustvo cene. Neki se još sećaju Aleksandra Petrovića i Živojina Pavlovića, a Želimir Žilnik ima svoju utabanu stazu koja ne vodi put najvećih festivala.

Nezavisno od krajnjeg skora meča u Kanu, Emir Kusturica će još jednom protutnjati Evropom. Njegovi filmovi prikazuju se i u redovnoj distribuciji (ruku na srce jer su i koprodukcije), kao i filmovi Gorana Paskaljevića (ne samo zbog kvaliteta). Sve ostalo se završava sa festivalskim prikazivanjem, vorholovskih petnaestak minuta slave i ponekom retrospektivom. Osim ARTE-a, i sličnih umetničkih programa, domaći film nije zastupljen ni u televizijskoj ponudi stranih kanala. Još je ređa zverka u inostranim video i DVD klubovima, kao i na prodajnim mestima elektronskih i digitalnih nosača.

Ipak, u poređenju sa drugim umetnostima u zemlji Srbiji, naročito u proporciji u kojoj se u film ulaže, uspeh je nesaglediv. Za nešto više nedostaju organizovan nastup, vreme i naravno novac, koji ne mora nužno da bude iz državnih izvora, jer država i ne mora da bude producent, ali može da pomogne. Naročito u promociji filmova u inostranstvu. Srpska kinematografija je relevantna u Evropi, postoji na mapi sveta, ali to ponajviše duguje individualnim uspe(hu)sima. A metafora iz naslova, o belim slonovima koje retko ne vidimo i upornim termitima, duhovna je tvorevina američkog kritičara, čiji je verni pas, koji ga je pratio u bioskop i na festivale, video više filmova nego neki ovdašnji donosioci odluka o sudbini srpskog filma. Pa i njegovom položaju u svetu.