Zdrav razum nalaže da ne treba gorke suze liti niti glavu razbijati nad volatilnošću sudbine kada se neko upokoji u desetoj deceniji života, pa bila tu reč i o voljenoj i cenjenoj glumačkoj pojavi, tim pre ako u apoziciji može da stoji zbilja mnogo toga referentnog (a i šire poznatog), a uz to, u pitanju je ikonična pojava tokom dugog niza godina profesionalnog rada u polju nečega za šta je neosporno postojao očigledan golem dar. Tako stoje stvari (i) u slučaju pre nekoliko dana preminulog francuskog glumca, zapravo, zaslužne legende ponajpre filmskog glumišta – Žan-Luja Trentinjana (Jean-Louis Trintignant). Ako već nema prostora za proklinjanje fatuma, ako već ni suzama tu nije mesto, možemo barem da se podsetimo krunskih filmskih rola (naravno, uz uvažavanje onoga čemu većina nas nije bila u prilici da posvedoči – veštini i sugestivnosti glumačkog izraza i u pozorištu), uz, gle čuda, poveliku marginu greške, odnosno, uz izraženu mogućnost da će u ovom osvrtu biti izostavljene neke od najuspelijih Trentinjanovih uloga na velikom platnu.

Hronološki, nakon nekolicine sitnijih rola, priča o Trintinjanu kreće od potvrđenog klasika Rožea Vadima I Bog stvori ženu (1956), filma čiji je slobodarski pristup motivskom aspektu puti i putenosti izazvao i javnu sablazan, a koji je očito zamišljen kao ostvarenje sročeno prevashodno po meri glavne glumice, Brižit Bardo (takozvani vehicle). Film počiva na jednostavnom i dovoljno ubedljivom kontrapunktu – mlada devojka slobodnog duha stupa u pomalo iznuđeni brak sa suzdržanim mladim muškarcem, a ta laka oprečnost se pokazala dovoljnom i da ukaže na sinematičnost Bardo, i da potcrta osnovnu zamisao filma. Što se Trentinjana tiče, i on je u potpunosti iskoristio pruženu priliku, a ovo je film od kojeg bi mogla da otpočne priča o ovom vrlom glumcu kao eksponentu, između ostalog, nelagode i teskobe dubljeg tipa na velikom platnu, što će biti konstanta čitavim tokom njegove berićetne karijere duge više od šest decenija. Vadimov film bio je dovoljna preporuka, ali zapravo Lelušov klasik Jedan čovek, jedna žena (1966) predstavlja Trentinjanovo glumačko majstorsko pismo; u njemu je on odigrao jednu od životnih rola, a ova skladna melodrama takođe je kretala od krajnje jednostavnog koncepta – romanse dvoje ljudi koji su već pretrpeli gubitke i tragedije, a koji sada imaju zadatak da izađu na kraj sa, reklo bi se, visokim egzistencijalističkim konceptom i onih i ovih naših dana: očigledno dubokom i smislenom vezom koja počiva na snažnoj međusobnoj vezanosti i pred kojim stoji niz praktičnih, pa možda i banalnih prepreka. U pitanju je u svojoj biti duo-melodrama, Anuk Eme i Trentinjan brzo stupaju u savršenu glumačku rimu, a on je taj svoj lik udovca obojio i izvesnom melanholičnom nesnađenošću u tom kosmosu samo naoko nimalo složenih emocija.

Iz ovog perioda svakako treba izdvojiti i metatekstualnu i veoma upečatljivu intelektualističku igrariju – dobro znani film Trans–Europ–Express (1966) sineaste, pisca i filozofa Alena Rob-Grijea; u tom filmu o filmu u idejnom zametku pratimo priču koja dosta toga preuzima i sa menija stilema francuske opsesije nasleđem književnosti i filma sa belegom noara, a u njemu gledamo vidno razigranog Trentinjana, očito svesnog ambivalentnosti i postavke lika koji tu tumači i Rob-Grijeove ambivalentnosti spram žanrovskih odrednica i filma čak i ukupno uzev. Dve godine kasnije pred gledateljstvo, sada potpuno svesno Trentinjanove glumačke osobenosti i dobrog dela njegovog glumačkog dara, stigle su Šabrolove Košute (1968) u kome smo u prilici da pratimo priču kao preuzetu iz fundusa znamenite Patriše Hajsmit (a Šabrol će kasnije i zaista ekranizovati prozu ove autorke), o arhitekti koji voljno postaje deo veze dve biseksualne dame iz modenskog Sen Tropea; i ovde smo svedoci narečene nelagode kao idejne kičme lika u tumačenju Trentinjana, što se sasvim skladno uklopilo sa Šabrolovim mračnim pogledom na nepremostive nedostatnosti karaktera, uz dašak marksističkog doživljaja sveta. A postrevolucionarni kraj šezdesetih godina veka za nama Trentinjan je ispratio i uz još jednu vrhunsku rolu – ulogu istražnog sudije u Gavrasovom Oskarom ovenčanom klasiku naslovljenom kratko Z (1969); Tretinjanova tiha a gotovo pa opipljiva tenzičnost uklopila se i u ovo izrazito političnu i naturalistički postavljenu dramu, u kojoj igraju i Iv Montan i Irena Papas, a ovaj naslov nas gromko i u trenu podseća na nekadašnju serioznost glavnog toka autorskog filma te ere, čiji je Trentinjan bio i neraskidivi deo i ikonična figura. U tom smislu, mirne duše se može ustvrditi da je Trentinjan ne samo u vremenskom smislu nadživeo i prevazišao široke okvire francuskog Novog talasa.

Sa samog početka sedamdesetih, pak, skrećemo pažnju na, kanda, opšte poznatog Konformistu u režiji i po scenariju (zasnovanom na romanu Alberta Moravije) Bernarda Bertolučija – u ovoj izvrsnoj drami identiteta u skliskim društvenim okolnostima Trentinjan je maestralno na velika platna izneo lik mlađeg čoveka upadljivo slobodne volje koji postaje pobornik i sitan šraf novopridošle fašističke klike, a sve to koren ima u njegovoj suzbijanoj homoseksualnosti. Naravno, upravo navedeno pokazalo se kao krajnje podatno i plodno tle za Trenenjanov glumački “brevijar” – iznova tu imamo zaumnu i atipičnu mešavinu nesnađenosti, napetosti, ambivalentnosti, hirovitosti i (samo)zatomljene slobode koja, kao takva, izrazito žulja i boli. Iz ove decenije valja pomenuti i sočan i precizan krimić Flic Story (1975) Žaka Dereja, u kome je Trentinjan zaigrao uz Alena Delona, a taj film uz nešto stariju, maestralnu špageti-vestern ekstravagancu, Veliku tišinu (1965) Serđa Korbučija pokazuje glumčevu vičnost da svoj glumački izraz (kao i uvek – na samo par koraka do manirizma) prilagodi stilu i zahtevima žanrovski preciznije definisanih ostvarenja. Zanimljiva je i vrlo dobra, ali preglomazna i možda odveć doslovna ekranizacija Bucatijevog romana Tatarska pustinja (1975), u kojoj je ovaj glumac upečatljivo odigrao lik strogog i zadrtog majora.

Krajem veka koji smo ispratili i dolaskom ovog koga trošimo kako znamo i umemo Žan-Luj Trentinjan je upadljivo manje snimao, što jeste dostojanstven pristup karijeri koja je davnih dobila a onda i zadržala snažne obrise zaokruženosti i prepoznatljivosti, a što je onda koincidiralo sa tragedijama na ličnom planu (ubistvo kćerke, takođe glumice, Mari Trentinjan). Sa prevoja vekova mogli bismo da podsetimo na izrazito delikatnu i raznorodnim valerima obogaćenu kreaciju u Tri boje: Crveno, film gotovo na ivici šapata u kome je pored Iren Žakob on bravurozno odigrao lik sudije koji taji gorljivu strast ka ugrožavanju privatnosti drugih. Faktografski ne poslednja, ali suštinski možda i testamentarna uloga je još jedna od njegovih kreacija za dug nezaborav i sigurno mesto u istoriji filma u planetarnom smislu – ona u Hanekeovoj Ljubavi (2012), toj pipavoj i skladnoj drami o dugovečnoj ljubavi i u krajnjim neuslovima starosti i bespovratnih bolesti. Trentinjan, i dalje sa nepogrešivo ekspresivnim očima i glasom u sijaset tananih promena registra, a sve to u svedenom a upečatljivom filmu očekivano briljira. Što onda, u metaforičnom krajnjem zbiru, predstavlja fino zaokruženje priče o značaju glumca čiji su postignuća svakako u vidnoj meri prevazišla okvire prigodnog teksta nekrološkog tipa.