Nova Stradija, a kao da je stara… Pre nego što otvorimo pitanje opšteg umetničkog i društvenog značaja satire u Srbiji danas, treba prvo videti kako se predložak Svetislava Basare i njegova dramaturško-scenska adaptacija, čiji je autor Kokan Mladenović, odnose prema izvoru, i šta to pomeranje, ostvareno u predstavi Narodnog pozorišta, donosi.

Osnovna situacija ista je kao i u staroj Stradiji: stranac u potrazi za poreklom dolazi u čudnovatu zemlju Stradiju gde ga, posle početne provincijske podozrivosti, primaju u državne institucije, te on dobija uvid u njihov besmisao, odnarođenost i korumpiranost. Jedna od razlika leži u tome što se Domanovićeva satira svodi na mehaničko smenjivanje Strančevih poseta raznim, do apsurda nestručnim i korumpiranim ministrima, a koje su prošarane prizorima narodnog poltronstva i beslovesti, dok se u Basarinom tekstu javlja i lik Vođe, čija je "grandiozna" politika i objedinjujući dramaturški činilac. Razvoj radnje uslovljen je stalnim smanjivanjem državne teritorije, što Vođa tumači kao svoju plansku strategiju (slepi vođa iz druge priče istog pisca nije imao nikakvu). Kada mu zemlja skroz nestane, onda će se ona postati crna rupa koja će progutati ceo svet i tako će se konačno ostvariti ideal Velike Stradije, jer će sve postati – Stradija. Satira suicidne nacionalističke politike Srbije iz nedavne prošlosti, za koju nam se nekada čini da još nije gotova, sasvim je očigledan. To je i glavno značenjsko pomeranje u odnosu na original koji, iako osuđuje instrumentalizovano rodoljublje, prevashodno ismeva korupciju i nestručnost birokratije.

Međutim, na kraju predstave dolazi do drastičnog obrta, koji je i najviša satirička poenta. Ne pretvara se svet u Stradiju, već Stranac, koji pokazuje pravo lice – da li je on domaći tajkun-monopolista? – oduzima tu jadnu i oslabljenu zemlju, zajedno s pravim strancima, od Vođe i preteklih Stradiota (jezička invencija je najveća vrednost Basarinog teksta), a koje reditelj, scenski metaforično, izguruje na proscenijum ispred spuštenog zida. Tako se zatvara krug u okviru kog se, kao i u staroj Stradiji, nižu numere satiričnog ismevanja institucija, s tom razlikom što Basara skupštini i ministarstvima dodaje ANUS (Akademiju nauka i umetnosti Stradije), Crkvu i policiju. Dve poslednje su spojene u jednu, u vidu specijalnih odreda koji dobijaju ime, opet jezički bravurozno, popokapovi i čiji su zaštitni znak kamilavke s policijskim svetlom (maštoviti, groteskni kostimi Bojane Nikitović). Ne može se izbeći utisak da neki detalji, posebno lik i uloga Vođine žene, ali i konkretne političke mete, stil satiričke parabole i zaključak da će Zapad kupiti i zaravnati stratišta nacionalizma, veoma asociraju na poetiku i ideologiju Pada Biljane Srbljanović.

Iz nekoliko prethodnih primera može se naslutiti da su reditelj Kokan Mladenović i njegovi saradnici hteli da razviju scenski jezik adekvatan žanru i stilu samog teksta: metaforičan, stilizovan, groteskno zaošijan, hiperboličan… Osnovu za takvu igru pruža metaforično rešenje prostora koji su postavili reditelj i njegova scenografkinja Marija Kalabić: zid koji Stradiju fatalno razdvaja od ostalog (normalnog) sveta se postepeno, u ritmu raspada države, slama, obara, približava gledalištu da bi se, na samom kraju, Stradija svela na tesnu kutiju. Kao i šinjel vođe, tako je i taj zid likovno stilizovan nekakvim nebeskim plavetnilom s beličastim obrsima oblaka, što može da se shvati kao satira "nebeske države" i njenih zagovornika.

U glumačkoj igri takođe se išlo na adekvatnu (komičku) stilizaciju, pa je tako Vođa Miodraga Krivokapića bio prenaglašena ibijevska figura, u kojoj su pomešane nevešta lukavost, nasilništvo, perfidnost, naivnost i tupavost. Nasuprot njemu i drugim sličnim kreaturama – efektna persiflaža Radmile Živković u ulozi rodoljubice nalik Zelenićki koja izgara da uda ćerku – nalazi se s merom prikazan lik Stranca koga tumači Aleksandar Srećković i čija se realističnost posebno ističe u završnom demaskiranju, kada kostim Indijane Džonsa, istraživača divljih predela, zamenjuje otmenim odelom biznismena. Dodatni aspekt ovog krajnje ludičkog koncepta postiže se i koreografisanim sletovima običnog naroda i popokapova (autor je Mojca Horvat).

Svi elementi kao da su tu, ali nešto bitno, ipak, nedostaje. Pre svega, satira kao žanr bilo žurnalistički (aforizmi) bilo pozorišni (sotije, na primer) nije duga forma: razumljivo je da autori predstave nisu mogli da odole da ne ošinu brojne trule institucije savremenog srpskog društva, ali je ta njihova slabost dovela do razvlačenja i ilustrativnosti: prvo cirkuska numera s popovima, pa onda jedna slična s akademcima, pa varijacija na temu s poslanicima…). S druge strane, iako ima potporu u željenom ludizmu, grotesknosti i hiperboli, scenski jezik predstave je, čisto estetski, delovao i suviše pozorišno, natrpano, pomalo i staromodno – kao ibijevština od pre nekoliko decenija. Ipak, najveća dilema tiče se, da se sada vratimo na početno pitanje, funkcije i smisla satire u savremenom srpskom pozorištu i društvu: u doba kad se mnoge od ovih osuda mogu naći u medijima (bar onim liberalnijim), postavlja se pitanje šta je onda tu pravi umetnički, intelektualni i politički izazov. Uostalom, i sam Basara kaže: "Nikada u Srbiji nije teško napisati Stradiju"… Iako je prizor u kome ispod popovske mantije ispadaju dva dečaka nesporno društveno smeo i bitan, javlja se dilema šta on proizvodi osim hvatanja vazduha u trajanju od nekoliko sekundi i osmeha. Da li ne bi bilo mnogo žešće napisati naturalistički komad o, kada sam već taj primer uzeo, zataškanim slučajevima pedofilije u našoj Crkvi?