Prevodilac, urednik na Trećem programu Hrvatskog radija, filozof, pronicljivi posmatrač političkih prilika, Leonardo Kovačević umeo je, bez greške, da se nađe u pravom trenutku na pravom mestu bilo da je reč o razgovoru o knjizi, o protestu protiv političke mafije, na naučnom ili filozofskom skupu bilo gde na potezu od Ljubljane do Skoplja, ili da se, kao tog maja 2013, jednostavno ukaže u paviljonu “Hajnrih Hajne” u Studentskom gradu u Parizu i, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, priđe i zagrli me, jer, naravno, od svih mesta na svetu on se baš tada, tog lepog majskog dana, našao baš tu, u Parizu. Znao je, onako tih i neobičan, naprosto da se pojavi i da nikome ne bude čudno što je Leo tu, jer gde bi drugde i mogao biti nego tu, na mestu koje bi, od toga časa, postajalo njegovim mestom, svejedno da li se ono nalazi u Ulici Preradovićevoj u Zagrebu, ili se zove Centar za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, ili već negde u Osijeku, Sarajevu ili Dubrovniku. Popili smo kafu te majske večeri u kafeu na Bulevaru Raspaj, a da ga, sećam se, nisam pitao otkud on u Parizu.

Prevodio je Ransijera, Bodrijara, Deridu, Levinasa, pravio je odlične emisije na Trećem programu Hrvatskog radija, bio organski deo kulturnog kluba MAMA, konsultant Subversive Foruma, rečju, dobri i tihi duh Zagreba. Od detinjstva krhkog zdravlja, o svojim je nevoljama retko govorio, a čak i kada bi se požalio na svoje telo koje ga ne sluša, uradio bi to kao da nam saopštava da je na pijaci upravo kupio kilogram paradajza. Ta mešavina uljudnosti, nenametljivosti i čvrstine činila ga je pomalo romanesknim likom. Retko kad bez osmeha – osim kad pažljivo sluša – krajnje pristojno bi postavljao pitanja bez ikakvog okolišanja, te se ne jednom dogodilo da taj povučeni čovek zaledi govornika i da ga, makar na nekoliko trenutaka, ostavi bez reči. Lojalan prijatelj, u javnosti je igrao po pravilima te javnosti, te ni prijatelje nije štedeo svojih komentara smatrajući da se slobodna scena gradi upravo na taj način: slobodnim, odvažnim i pametnim govorom.

I sada Lea više nema. Ostaje nam da se nadamo (ili, ako nam je tako lakše: verujemo) da je taj dobri čovek i ovoga puta pronašao mesto koje mu pripada. Nije to nikakva uteha. Ali jeste mala pobeda nad ništavilom.