Napolju je tekla godina 1984, svi su pametovali i esejizirali o Orvelu i upoređivali ono što vide kroz prozor (ili preko telekrana) s onim što piše u romanu, a Margaret Atvud je sedela u Berlinu i na pisaćoj mašini čukala Sluškinjinu priču (Handmaid’s Tale), svoju romanesknu antiutopiju, ne manje strašnu od Orvelove, mada sasvim drugačiju, to jest, drugačije zasnovanu, s posve drugim iskošenjem u odnosu na one koje su se bavile klasičnim totalitarizmima 20. veka, bilo da su s levim ili desnim premazom.

U čemu je ta suštinska razlika? Sasvim nedavno, preko tri decenije nakon izlaska romana, Atvud će o tome reći za "Tajm": "I ako bi Amerika bila totalitarna zemlja, koja vrsta totalitarizma bi to bila? To svakako ne bi bio komunizam. To bi morala da bude neka vrsta teokratije, poput američkog 17. veka" (v. prevod na Peščaniku).

Amerika i totalitarizam? Zgodno za literaturu katastrofe, ali nekako ne ide, teško se spaja. Tako nam je bar uvek delovalo. Šta se promenilo? Možda ništa, a možda mnogo. Jedno je činjenica: izbor Donalda Trampa za predsednika iz temelja je uzdrmao pravila igre, ako ih nije i ukinuo. "Ukidanje pravila" možda zvuči slobodarski, ali samo dok se ne udubite u stvar. Ispod površine ne vreba vedra anarhija iz hipijevsko-pankerskih sanjarija, nego mračni, beskrajni, paternalistički despotizam. Odmah sutradan nakon izbora, organizovan je velelepni ženski marš na kojem su demonstranti nosili i transparent: "Make Margaret Atwood fiction again". Jer je, kažu, Amerika – a Amerika nikada nije samo Amerika – trijumfom trampizma, kao osobeno uvrnute varijante ultrakonzervativizma, napravila veliki korak ka defikcionalizaciji romana Atvudove (inače Kanađanke; u Sluškinjinoj priči, gle, u Kanadi je i dalje sve OK, i uglavnom služi tome da bude baza za izbeglice iz propalih, poharanih i varvarizovanih SAD, koje su sada Republika Gilead, nešto nalik na tiraniju bradatih šiitskih mula u Iranu, ali s eklektičkim parahrišćanskim verskim pokrićem).

Ovde se u stvari upliće komedijant slučaj. Snimanje serije Sluškinjina priča, u produkciji MGM-Hulu, u deset epizoda, okončano je koji mesec pred Trampov izbor. Serija je počela da se emituje dok su Amerika i svet još varili šok od noći 8. na 9. novembar 2016. Tako je Handmaid’s Tale masovno (pro)čitana i (od)gledana kao najbolji mogući komentar na opasnosti koje donosi regresiranje najmoćnije svetske demokratije u postdemokratski ili, što bi rekao Orban, neliberalni poredak, na konzervativno-mačističkim temeljima.

Ali, o čemu se radi u Sluškinjinoj priči (romanu koliko i seriji)? Bukvalan odgovor na to pitanje sveo bi se na prepričavanje sižea. Radi se, pojednostavljeno rečeno, o ropskom životu žena, naročito mladih i sposobnih za rađanje, u poretku uspostavljenom nasilnim prevratom (svojevrsnom oružanom konspiracijom ultrakonzervativaca) kojim su zbrisane Sjedinjene države, sa svim ustavnim slobodama, i zavedena neka vrsta teokratske tiranije. Džun, naratorka, jedna je od žena dodeljenih porodicama tzv. Zapovednika, Freda, kao mašina za rađanje dece. Nakon sloma demokratskog poretka, pokušala je s mužem i malom kćeri bekstvo u Kanadu; nije uspelo, i dopala je ropstva.

Kraći, a važniji je odgovor na pitanje: šta je suštinski problem koji postavlja Sluškinjina priča? To je problem ljudske slobode, a unutar nje – ženske slobode. Kada je ženska sloboda najugroženija? Upravo onda kada joj se negira onaj univerzalni, ljudski aspekt – jer ravnopravnost muškarca i žene izvire upravo iz svesti da se radi o biološki unekoliko različitim, ali jednakopravnim i jednakovrednim ljudskim bićima. U svetu Sluškinjine priče, čijem nastanku pripomaže neka misteriozna ekološka katastrofa zbog koje veliki broj žena (i muškaraca, ali to je tabu, jer – muškarac je uvek u redu…) ostaje sterilan, žena biva iznova svedena na telo, a telo na svoju reproduktivnu, romantičnije rečeno majčinsku funkciju: to je njena jedina biološka zadatost, to je zapravo jedino važno, a sve ostalo… ako bude. Možda je bolje da ne bude. Ostalo je višak. Obrazovanje je najsuvišniji od svih viškova jer ženi daje kojekakve bespotrebne i štetne ideje. U svetu Republike Gilead, žene ne smeju čak ni da čitaju. Ne smeju ni bilo šta drugo osim da biološki postoje kao materijal za reprodukciju, ili pak da izvršavaju svoje bazične funkcije unutar patrijarhalnog poretka (kućna služavka, ukrasna supruga etc.). Čak ni privilegovane, Zapovedničke žene ne smeju da izlaze iz striktnih okvira "tradicionalnih supruga", a o ostalima da se i ne govori. Svaka mora da ima svoju ulogu unutar jednog malograđanskog granginjola, tog trijumfa kičerozne imaginacije "porodične sreće". Mlade i fertilne žene vlasti skupljaju u sabirne logore i odatle ih usmeravaju u domove Zapovednika kao Sluškinje, a to nisu one koje kuvaju ručak i čiste kuću (za to se brinu tzv. Marte), nego su hodajuće maternice koje imaju biti oplođene od Zapovednika, uz ritualno prisustvo njihovih neplodnih supruga. One, dakle, produžavaju vrstu, ali – koju vrstu? Novu, prevratničku aristokratiju, mračnjačku elitu. Šta je srž ideologije prevratnika? Da je sve što nazivamo modernitetom, recimo sve od Francuske, Američke i ostalih građanskih revolucija naovamo, sve sa idejama i praksom ljudskih i ženskih prava, sekularnosti, seksualne permisivnosti i sličnog, anomalija koja je dovela do razuzdanosti, dekadencije i nesreće. Pa sada treba sve to – milom ili silom; dakle: silom – vratiti na staro, u "prirodni poredak stvari". To je boljitak; e sad, jebiga, boljitak – kaže Zapovednik u filozofskom momentu – nikada nije boljitak baš za sve…

Roman Atvudove (srpsko izdanje preveo Goran Kapetanović; Laguna, Beograd 2006) prvorazredna je književnost, i tri decenije kasnije nije ništa izgubio na snazi i jezovitoj uverljivosti, što govori dobro o njemu, a mnogo manje dobro o svetu u kojem živimo. Zapravo, moglo bi se reći da su svakojaki konzervativizmi i fundamentalizmi danas globalno moćniji, masovniji i dublje ukorenjeni nego u vreme nastanka ove knjige. Njena je književna imaginacija impresivna, ali osim naratorskog umeća, bez daha ostavlja i autorkina veština u predstavljanju fundamentalnih izvora i korena neokonzervativnih ideologija, koje uvek polaze od nekovrsne tiranije dobrih namera. No, ni ta tiranija d. n. ne dolazi nužno samo zdesna: ono što je možda osobito zanimljivo, čitano u svetlu današnjih događanja i trendova unutar upravo onog progresivnijeg dela društva, ne samo u Americi, jeste i to što Atvudova ne ispušta iz vida tvrd fakat da društvo slobode uvek podrazumeva i izvesne rizike (jer su ljudi prokleto nesavršena bića, i u slobodnom međusobnom opštenju lako i često povređuju jedno drugo); u redu je pokušati na izvestan način "kultivisati" te rizike, ali ako nastojite da ih preventivno ukinete, šta ćete dobiti? Sa manje simpatičnim nuspojavama slobode, izgubićete i slobodu samu. Dobra i mudra opomena za one koji umeju da čitaju signale vremena.

Serija nije prva ekranizacija Sluškinjine priče. Postoji film iz 1990, snimio ga je čuveni Folker Šlendorf, a scenarista je niko drugi do Harold Pinter! Zvuči kao kombinacija u kojoj nema šta da omane, ali film, tja, naprosto nije dobar, kasting je dosta… čudan (izuzimam Roberta Duvala, kojem uloga Zapovednika stoji kao salivena), i mada je načelno "sve tu", film ostavlja kilav i traljav utisak, kao da je rađen "s pola herca" (ili već nečega), ne verujemo mu ni jednog trenutka, naročito ako smo čitali knjigu. A ako ste prethodno odgledali i seriju – onda bolje ni ne zavirujte!

Serija je, naime, televizijsko remek-delo i s razlogom je proglašena za seriju godine 2017, ne samo u SAD. Vizuelno je raskošna, ali nipošto prenacifrana i kaćiperna, svaki segment realizacije je promišljen do najsitnijeg detalja, Elizabet Mos (Mad Men) je opasna, divna i strašna kao naratorka, "sluškinja" Džun, Džozef Fajns (rođeni brat izvesnog srpskog državljanina) savršen kao pritupi ljigavac i gmaz od Zapovednika, Australka Ivon Strahovski besprekorna kao hladna kučka od gospodže supruge Serene Džoj, En Daud veličanstveno grozna kao Tetka Lidija, biće koje je u poretku Gileada ekvivalent mešavini stroge učiteljice i čuvarke u konclageru. Raskošnu Hulu-MGM produkciju, kako to već biva s današnjim serijama, potpisuju različiti reditelji i scenaristi, ali idejni tvorac i vodeći duh serije je Brus Miler. Deset epizoda od po 45-50 minuta dovoljno je prostora i vremena da se roman Atvudove u potpunosti predstavi u svakom aspektu koji je sa televizijskog stanovišta iole upotrebljiv i produktivan (tu su Šlendorf i Pinter bili hendikepirani formatom bioskopskog filma, toliko se može reći u njihovu odbranu) i taj je posao urađen bez važnije greške, a pri tome se, kako epizode odmiču, postepeno ubacuje sve više bitnih narativnih momenata i tokova kojih u romanu nema, jer valja pripremiti sve za drugu sezonu, koja s romanom više neće imati neposredne veze, pošto je on u ovih deset epizoda (ne računajući verovatne flešbekove i slično) zapravo iscrpljen. Recimo, u seriji Džunin muž Luk uspeva da preživi neuspelo bekstvo i da ipak utekne u Kanadu, a bekstvo u severnu zemlju polazi naposletku za rukom i njenoj najboljoj prijateljici Mojri, koja je i u seriji lezbejka ("izdajnica roda", po kriterijumima Gileada), ali je ovde i – tamnoputa. Baš kao i Luk. Prosto, tri i po decenije kasnije, neke su društvene datosti drugačije u odnosu na osamdesete, i to se u seriji vidi. Kao što se, naravno, vide i tehnološke promene. I ko sad da dočeka tu drugu sezonu…

U nekom boljem svetu, Sluškinjina priča bi možda bila manje zapažena, svim inherentnim kvalitetima uprkos; u ovom koji smo sami sebi kreirali pa mu se sada čudimo, dobro je dok još možemo da gledamo nešto ovakvo i da cokćemo… Jer, Gilead se ne dešava (samo) negde drugde i nekom drugom.