Norveški pisac Erlend Lu verovatno nikada neće dobiti Nobelovu nagradu jerbo njegovom opusu hronično nedostaje one neke, ah, za sve vrste oficijelnog besmrtništva tako poželjne "grandioznosti": umesto toga, Lu je radije naprosto odličan, izvanredan pisac "malih" knjiga. Dve su takve već – hvala Nebesima i Geopoetici – prevedene na srpski (Naivan. Super i Dopler; v. "Vreme" br. 777), a sada im se pridružuju i Volvo kamioni, nastavak avantura eponimnog junaka, norveškog odocnelog odmetnika od čari i užasa "građanskog života", a napose od onoga što sam naziva briljantnošću: od (re)presije – koja neosetno prerasta u našu indukovanu potrebu – da uvek i u svemu budemo dobri, bolji, najbolji, da budemo poslušni, mali, korisni šrafčići Društva, ponosni igrači po Unapred Zadatim Pravilima, strastveni alpinisti socijalne vertikale…

Otisnuvši se sada već uistinu podalje od kuće & okućnice, lutajući nordijskim šumama, Dopler će – praćen sinom Gregusom i neodoljivim losom Bongom – neosetno preći u susednu Švedsku. Erlend Lu ovim geografsko-simboličkim transferom radnje još više naglašava svoju – da prostite, i da uzmete sa zadrškom – "poentu", pošto je Švedska načelno nekako još uzornija slika i prilika lica i naličja one briljantnosti kojom se pisac bavi. Dopler će se, isprva nesvestan gde se obreo, ubrzo uplesti u koloplet bizarnih odnosa, pre svega starih susedskih netrpeljivosti ispod čijih se slojeva krije davno zatomljena ljubav – preventivno likvidirana od Starijih iz "klasnih" razloga – između lucidne, ali psihodelične starice, udovice koja se pod stare dane navukla na rege, marihuanu i sve zamislive sorte nonkonformizma, i samotnog aristokrate (fon Boring!) koji je proveo ceo svoj rastužujuće bezljudni i drvenkasti život posmatrajući ptice i kloneći se ljudi i njihove opsesivne potrebe da povrede i da unize. Dakako, sve je ovo fabulativno "zaplitanje" (naizgled gotovo u maniru nekakvog sitcoma) samo pretekst za Luovo beskrajno – ali, fakat: beskrajno! – duhovito, ironično, šarmantno i (uh!) na kraju krajeva ipak sasvim briljantno promišljanje regula i mehanizama "normalnog života", kojima se ili gunđavo pokoravamo kao nekakvi oksimoronski razmaženi robovi, ili se protiv njih bunimo tek detinjasto i površno, koprcajući se u zamci iz koje izgleda (više) i nema pravog izlaza…

U prvom se romanu o istovremeno neophodnoj i nemogućoj Pobuni Erlend Lu poprilično dosledno držao klasične romaneskne naracije; u Volvo kamionima, naprotiv, njegov je pripovedački manir takođe posve psihodeličan kao i doživljaji njegovih junaka. Na svako se "klasičnije" poglavlje nastavlja niz ponekad baš sumanutih digresija glede nečega prethodno spomenutog; takođe, pisac ubrzo i samog sebe uvodi u radnju romana, stalno naglašavajući da, eto, upravo ispisuje Doplera i ostale junake, da je sve-to-samo-roman, i tome slično… Ovo je, jasno, prastari "postmodernistički" trik, kanonizovan još kod Kalvina, oponašan, razvijan, upropaštavan ili parodiran i od znajša i neznajša svih sorata, ali ono što imponuje i razgaljuje kod Erlenda Lua jeste način na koji ga on upotrebljava: to kod njega postaje samo još jedan dodatni element sveopšte "karnevalizacije", i baš nimalo ne otežava recepciju, nipošto ne guši čitaoca niti se ukazuje kao besmisleni i suvišni Prazni Hod proizvoljno i na-silu-boga fljusnut usred regularnog "proznog tkiva".

Kao jedan, ako smem reći, izvanredan filozofski traktat koji liči na ama baš sve na svetu osim na "filozofski traktat", Volvo kamioni su još jedan praznik čiste čitalačke radosti: nećete pronaći baš mnogo knjiga u recentnoj ponudi koje će vas ove jeseni ovako lepo ogrejati. Eto još jednog dokaza da sa Severa ne dolaze samo sneg, zima i mrak, nego i odblesci čiste spoznaje, upakovani u vanserijsko, tobože light prozno pakovanje. Znate već taj Mocart–sindrom: sve to izgleda tako "lako", ali prikane, deder ti napiši nešto takvo kad si tako pametan…