Čitaoci "Vremena" već tradicionalno svakog leta dobijaju izveštaje s najvećih evropskih džez festivala, pa je opet na redu onaj u idiličnom francuskom gradiću Vjen (Vienne), blizu velikog Liona i u dolini moćne Rone, takoreći na pola puta od Alpa ka Sredozemlju. Osnovan 1981. s glavnim programima u odlično očuvanom rimskom amfiteatru (kapaciteta i do 8000 posetilaca), i s trajanjem od preko dve nedelje, Jazz A Vienne ubrzo je postao najveći džez događaj na otvorenom u Starom svetu, a tim dimenzijama stvaralačku ravnotežu svakako drže redovni koncerti najboljih i najvećih živih džezera. Ove godine, u svom 27. izdanju, Festival se, međutim, suočio s dve objektivne teškoće: s osekom zvezda iz SAD na letnjim turnejama s ove strane Atlantika, i s neočekivano lošim klimatskim uslovima.

Prvi "manjak" je posle par sjajnih sezona očekivan i predviđen, i to se primetilo i na ostalim vodećim džez feštama na ovom kontinentu. Sticajem okolnosti, glavni gosti – uglavnom i sasvim zasluženo – bili su crni veterani-saksofonisti Soni Rolins (opet!), Ornet Koulmen, Arči Šep, pa nama blizak trubač Klark Teri… doslovno žive legende iz najstarijeg još uvek aktivnog naraštaja istinskih velikana ove vrste muzike. Njihovi ogromni opusi i svojevremeni proboji noviteta i danas uzrokuju "zakrivljenje" festivalskih koncepcija i pojedinačnih programskih večeri ka takvim stilovima izvođenja, periodima razvoja džeza, preispitivanjima i oživljavanjima nekadašnjih avangardi.

Drugi, znatno teži splet nevolja donelo je pogoršanje vremena: dok su mnogi u našim krajevima još patili od toplotnih udara, svežiji dani u Francuskoj prošarani su kišicama koje bi baš uveče prerastale u česte provale oblaka i opasne oluje. Tako je Jazz A Vienne morao da podnese nesporno najgoru godinu u svojoj dosadašnjoj istoriji: ako je ranije prosek bio da jednom u toku festivala kraći letnji pljusak malo iživcira prisutne, ovog puta neki koncerti su prekidani (srećom i nastavljani!) jer je olujni vetar nabijao kišu pod, naravno, natkrivenu pozornicu, a instrumenti/oprema bivali natopljeni; čak je par kasnovečernjih programa tada i otkazano, zbog vode koja se u slapovima slivala niz strme kaskade amfiteatra!

No, ovaj festival i naročito njegova publika ne samo da su junački odoleli svim nedaćama nego su ih štaviše i veselo prevazišli. Mudra programska koncepcija koja se uvek značajno oslanjala na evropske i među njima, prirodno, najviše francuske učesnike, dočekala je svoj trenutak za juriš. Pošto nije počelo sa velikim američkim zvezdama nego se raspoloženje postepeno zagrevalo, više prilike dobili su brojni kvalitetni francuski džezeri. Tako su prve subote uveče glavni program pred hiljadama raspoloženih posetilaca nosili veoma dobar Paris Jazz Big Band Pjera Bertrana (saks) i Nikolasa Folmera (truba), te kvartet Manua Kačèa. Virtuozan, ali diskretan pratilac zvezda, bez bubnjarskih egzibicija, ozaren gotovo svakog trenutka, Manu je s Tendances – trojcem mlađeg naraštaja – pružio elegantan set, donekle samo s manje elektronike, sličan onome što smo nedavno u Zemunu čuli od zemljaka im, trubača Erika Trufaza. Sasvim opravdano, bisevi pod mesečinom prevalili su ponoć, a nije ni čudo – ne samo zbog odlične svirke nego i jer je Manu omiljen lik, nosilac niza značajnih francuskih nagrada.

ĐANGOVA OSVETA: Ipak, za glavninu francuskih programa i utisaka zaslužan je tzv. ciganski džez, pravilnije – Gipsy swing/manouche, izvorni doprinos ove zemlje svetskom nasleđu džeza, ujedno hronološki najraniji evropski "ulaz" u ovu dotad isključivo afroameričku umetnost. Neraskidivo poistovećivan sa svojim osnivačima i nedostignutim majstorima, gitaristom Đangom Renarom/Rejnhartom i violinistom Stefanom Grapelijem, Gipsy swing poslednjih decenija dobro je poznat i publici po glavnim gradovima bivše Jugoslavije, zahvaljujući pre svega trudu francuskih kulturnih centara, najviše onog u Beogradu. Sasvim je moguće da je manouche na pragu svoje nove mladosti, novosrpski rečeno da ovaj brend ponovo ulazi u modu, pa mu je gotovo pogodovala pomenuta oseka prekookeanskih zvezda, a Jazz A Vienne mu znalački pružio priliku, i…

Vurtuozni Bireli Lagren gotovo da je odrastao pred očima muzičkih sladokusaca u Beogradu, nastupajući ovde u bitnim fazama svoje karijere, od vunderkinda do novog, današnjeg Gipsy project s gostujućim pevačima, kad svoj mali sastav predvodi električnom, a još finije začinjava akustičnom gitarom, uz specijalno pojavljivanje poznatog i omiljenog bubnjara Andrea Dede Čekarelija. No to veče beše tek uvod u vatromet đangologije kad je čipkasti holandski Trio Rosenberg (više u formi nego kod nas, početkom 2006) svima zakovitlao uši tako što je doveo i svog zemljaka klarinetistu Bernara Berkuta i nikad boljeg francuskog violinistu, našeg davnog gosta Didijea Lokvuda! Potonji je prošle godine, obeležavajući na ovom festivalu 30 godina karijere, svirao matine pred više od 5500 đaka u amfiteatru, demonstrirao akustiku & elektriku svog instrumenta, i vodio tu najmlađu publiku na muzičko putovanje oko sveta, ali im izveo i kompozicije svojih "parnjaka" (Korija…) i uzora (Koltrejn…). Sada, posle rozenberške Summertime – jedne od najlepših verzija koje sam ikad čuo – brzinsku paljbu iz žičanih oružja nastavili su Les Enfants de Django, opet brat-bratu postava. Džez standardi na zaprepašćujući manouche način i Đangove prepoznatljivo melodične kompozicije, zakuvane urnebesno seckanim ritmom i oplitanjem solaža morale su dovesti do takvog urnebesa, i zajedničkih biseva!

Od ostalih Francuza valja pomenuti jezgrovitog pijanistru Erik Lenjinia, ritam i bluz Nico Wayne Toussaint Blues Band, te veteransku zvezdu afro porekla Manua Dibanga s omažom klarinetisti Sidniju Bešeu, jednom od prvih crnaca iz SAD koji se opredelio da život i karijeru nastavi u Parizu (ostao zapamćen po šlageru Le Petit Fleur). Što nas dovodi do naturalizovanih Francuza, naravno, kakav je i naš a već bar toliko i njihov pijanista Bojan Zulfikarpašić: po šesti put učestvujući na Jazz A Vienne, sa trijom je održao vatren, najbolje posećeni ponoćni koncert u minijaturnom lokalnom pozorištu gde je nekad radio i Molijer. Aktuelni album Bojana Z je odličan Xenophonia (2006, Label Bleu), koji je ove godine s novim izdanjem njegovog nekadašnjeg šefa Mišela Portala podelio prvo mesto u velikom glasanju Les Victoires du Jazz za CD godine.

Finansijski sposoban da naruči specijalne programme po svojoj meri, Jazz A Vienne, međutim, ne povodi se za izvikanim a šupljim all–star postavama, nego je u julu 2007. s dve premijere zadao snažan udarac svojim suparnicima i divan domaći zadatak ljubiteljima džeza širom sveta. Amerikanka odavno (udata) u Parizu, Di Di Bridžvoter je od kvalitetne standardne džez pevačice s primesama soula/fanka (kako je i gostovala kod nas pre deset godina) izrasla – zahvaljujući i zvezdanim duetima – u divu glavne struje ove muzike, a svoje afro korene istražila pomoću muzičara iz Malija. Muzički direktor ovog Di Di projekta, afro protivteža i najteži gost jeste ogromni, dobroćudni orguljaš neredovnog osmeha Šeik Tidijen Sek (Cheick Tidiane Seck), koji je sa svojim nacionalno neočekivano izmešanim bendom za zagrevanje održao zapaljivu lekciju svim uzorima od Fele Kutija naovamo. Novi album gđe Bridžvoter Red Earth – A Malian Journey (DDB/Emarcy), ma kako vas može impresionirati, bio je tek platforma za spektakularni scensko-muzički program sa izvornim zapadnoafričkim vokalnim zvezdama (Mamani Keita, Kabin Kuvate), sviračima tradicionalnih instrumenata (balafon, đembe, kora, "pričajući" bubnjevi…) i njenim malim, dugoročnim sastavom koji hladnokrvno predvodi kontrabasista Ajra Kolmen. Džez nikako nije zapostavljen, modern-standardi kao Majlsova Afro Blue i Šorterova Footprints s vokalizama i naknadnim stihovima odlično su uklopljene, a svojevrsna negro-poema 4 Women Nine Simon zaprepastila je, kao poručena za ovu priliku da Di Di oživi te likove. Posle se opet neizbežno stiglo do zarazno veselog džumbusa, a bis-erupcija je u Les Mekenovoj standardnoj preteči fanka Compared To What. Jedva čekam DVD (a možda i njen jesenji koncert u BG-u)! Veličina francuske (kulture) jeste i u tome što joj pripadaju i Đangovi potomci/sledbenici, i Manu Dibango i Manu Kače, i Di Di i Bojan Z i ovaj Šeik.

ZVEZDA NA KIŠI: Druga, manje složena i ne tako očito skupa produkcija u Vjenu predstavljena Evropi pa možda i celom svetu, jeste program dosad ne naročito poznatog, ali uvaženog crnog saksofoniste Dejvida Mareja, suosnivača moćnog World Saxophone Quarteta, čiji je razbijački nastup s Hendriksovim kompozicijama bio jedan od vrhunaca Beogradskog džez festivala 2005. Takođe evropsko posvojče u znatnom delu svog života, on je u internet promet besplatno dao pregršt sopstvenih izdanja 1978-1997. za italijansku kuću Black Saint, po toj davnopočivšoj etiketi nazvao je svoj novi kvartet – s izvrsnim pijanistom Lafajetom Gilkristom – i uspeo da za specijalnu gošću na novom albumu Sacred Ground (Justin Time/3D Family) dobije nikog drugog do jednu od najvećih vokalnih zvezda ne samo džeza nego današnje crne muzike uopšte, Kasandru Vilson! Kasijus Klej saksofona & Sirena Misisipija zajedno i uživo! Dobra Kas je očito rešila da držećem Dejvidu zaista pomogne, pa se sasvim nenametljivo (no lepo, damski) obukla i ponašala, kao obična pevačica na radu u sastavu iskusnih instrumentalista. Uljudno se sklanjajući u senku da bi im dopustila duže solo deonice, gđica Vilson je dubokim, muklim glasom ali prefinjenom tehnikom i muzikalnošću uveličala ovaj izvanredan koncert standardnog džeza, zasnovan na Marejevim starijim, ali i novim numerama.

Ukoliko iko još ima stereotipne bojazni šta će džez bez svojih prvobitnih veličina i popularizatora s kakvima su i otpočeli festivali kao Jazz A Vienne, evo – Di Di Bridžvoter i Kasandra Vilson su nas divno uverile da bar Mahalia, Ela, Sara i Beti imaju dostojne naslednice. Za saksofoniste, to je mladi, školovani, simpatični i neosporno nadareni Džošua Redman (sin cenjenog Djuija Redmana), koji je mimoišao fri-džez i potpuno se iskazao čak i pitkim, melodičnim improvizacijama. Uz sebe je imao samo ritam-sekciju u koju tek što je seo – zarastao u timpane, doboše i činele – spektakularni Metinijev bubnjar, Meksikanac Antonio Sančez (viđen 2004. u BG-u).

Pravu snagu duhovne muzike ubrizgala je nova diva koja iz gospela/spirituala i bluza dolazi u soul. Osim autorskim repertoarom, Liz Mekomb imponuje i intrigira i neobičnim elementima u glatko ujedinjenoj postavi: ponekad njen glas/klavir prati samo violončelo, a onda kroz tipične crnačke aranžmane veze i za kantri stereo-tipovana pedal-stil gitara; otud nije čudo da su joj prišili oznaku World Gospel, i častili komplimentima kao "Svoju dozu alkohol-soula rastvara u gospel-vodama Jordana… Fantomatique!" Njena majka je jedna od retkih sveštenica u SAD, i to u Pentekostalnoj crkvi, "najafričkijem" ogranku američkog protestantizma, otkud i potiče savremeni oblik gospela. Liz je pre četvrt veka počela da se pojavljuje po evropskim festivalima, posebnu popularnost zaslužila u Francuskoj, a pravi krš & lom dolazi višom silom: provala oblaka dovoljno duga za potop slivala se niz njen nastup i postajalo je očito da će se gđa Mekomb s kišom frontalno sukobiti ako jedna od njih dve ne prekine. Nepogrešivo odlučivši da ostane s hiljadama natopljenih ljubitelja ovakve muzike, ionako mokra od zavesa vode s bežičnim mikrofonom istupila je na brisani prostor prednje rampe i herojski nastavila, uz ništa slabiju podršku svog amfibijskog benda.

Ovaj koncert nepredviđeno, a vatreno trajao je duže od dva i po sata, dok pljusak nije odustao, a pred kraj te borbe megaverzija When The Saints… ponovo je na scenu izvukla prethodne izvođače, velečasnog (Fets Dominovog rođaka) Krejga Adamsa i vele-debelu mu ekipu iz Nju Orleansa, pa se tresao i pod, možda i rimske zidine. Ovakvi događaji prave nove zvezde, od onih koji to i inače zaslužuju. Ako znate odakle su stigle Nina Simon, Roberta Flek, Oleta Adams… onda očekujte i Liz Mekomb.

"Običan" džez dobro su zastupali SFJC/San Francisco Jazz Collective (iz koga je nedavno otišao Dž. Redman), predvođeni saksofonom Džoa Lovana i trubom našeg jesenašnjeg gosta Dejva Daglasa; te big bend prekaljenog trubača Čarlsa Tolivera, s par veterana kao što je pijanista Džordž Kejbls. Nekad jedan od originalnih i najboljih gitarista tadašnje popularne muzike, supertiražni i još tršavi Pet Metini kao da i dalje vadi fleke svoje nedavno eskalirane pretencioznosti pa u kvartetu s perjanicom novog intelektualnog i pomalo pomodnog džeza, pijanistom Bredom Meldauom koncert počinje akustično, da bi salve ovacija među čak pet biseva uvrstile i Cherokee i I Remember April. Petova sujeta ipak ga obavezuje i na solo tačke, kad mora da nam demonstrira nakaznu, besmislenu megažičnu Pikaso gitaru. Prava blagodet bila je u bešavno uigranom tandemu Larija Grenadira (kontrabas) i Džefa Balarda (bubnjevi) iza njih.

ZVEZDANA PRAZNINA: Lišen bilo kakvog ozbiljnijeg sadržaja, ali rasprodan koncert imao je sve manje gitarista/sve više pevača, sve manje džez/sve više ljiga Džordž Benson, u tandemu s jednako ispraznim, vokalno egzibicionim Alom Žaroom. Prošle godine isto posećen/primljen Bensonov nastup nadovezao se na snimanje s Alom u blizini, to je preraslo u zajednički album sa all–star gostima (od Henkoka do Makartnija!) i eto ih u dvojcu i uživo, od čega je jedina korist da je nekim čudom Džordž u prvih pola sata svirao više valjda nego i u prethodnih pola godine. Podsećanje da je pre par decenija još bio odličan gitarista u glavnoj struji i u maniru Vesa Montgomerija prestalo je istekom minutaže dozvoljene fotografima i kamermanima; Žaro je iz Your Song E. Džona žonglirao do besmisla, posle se vratio Beri Vajt s gitarom i stoga manjim stomakom, i s hitovima On Broadway i Gimme The Night koji su ga i preveli u carstvo kiča.

Lekovita protivteža ovakvim komercijalnim budalaštinama su koreniti programi kao uglađeni, makar pomalo izlizani soul Ala Grina, i naročito bluz-udarci kakav je nastup krezubog, ali ubojitog Medžik Slima. Kad je on ložio sa svojim Teardrops, gitarski akordi i rifovi prštali su i razlamali se kao da tu Mustang Sally upravo izvode Rolingstonsi, a ne neko koga su oni slušali u mladosti. Mada ni debeli Slim nije puno stariji od Džegera, samo ga život nije štedeo… A tek opojnost kubanskog koktela iz ruku doajena Hesusa Čučo Valdesa, vodećeg pijaniste s tog ostrva još otkad je pre nekih 35 godina osnovao Irakere (u soc. razmeni ubrzo gostovali na BG džez festivalu)! Mislite da je to vrhunac latino miksa? Možda, ali i Čučov otac Bebo se reaktivirao, i još je bolji!

Pored takvih staraca, kako stići da predstavite i nove snage kao što su skandinavski naprednjaci E.S.T. (Esbjorn Svensson Trio, takođe učesnici Beogradskog džez festivala 2006), flamenko/fado/afro pevačica Buika, Bobijev sin Tejlor Mekferin itd? Ali glavna zvezda Jazz A Vienne 2007 ipak je bila publika, sigurno ne provincijska u omalovažavajućem smislu, nikako blazirana, no nepogrešivo kultivisana, zaljubljena u džez i srodne mu forme, sa kojima veze već decenijama neguje kao i svoje sklonosti vinu, siru, belom luku, puževima, žabljim batacima, konjaku…