Trebalo je da Predsednice Vernera Švaba, austrijskog dramatičarskog pank-Mocarta, prema čijem životu i delu čak i bi(bli)ografija jednog Rajnera Vernera Fasbindera u poređenju doima se gotovo pa uredno građanskom, da budu premijerno izvedene proletos; trebalo je, ali nije, jer onda je nastupio i prekrio nas korona-svet i naši su se životi okrenuli naopačke, pa je normalno proglašeno zazornim i prljavim, a nenormalno je proglašeno poželjnim, dobrim i čistim. Trebalo je, dakle, da se nešto dogodi u proleće, a dogodilo se, evo, u jesen, pola godine kasnije, i mnogima od nas – i autoru ovog uzgrednog zapisa – ovo je prvi ulazak u pozorište u šest meseci. Zbog toga je vredelo sesti u blago razdrndanu Lastu i proći Sirig, Srbobran, Vrbas, Kulu, Crvenku, Sivac i Kljajićevo, u društvu što tihih Bačvana, što još tiših migranata. Trebalo je i vredelo je, jer na drugom nas je kraju tog putešestvija čekao prizor eminentno teatarski još i pre nego što je predstava počela: publika maskiranija od glumaca pa lepo ne znaš ko je ko, poneko ti se javi, ti ga pogledaš blago zbunjen, a on(a) ti se onda imenom predstavi, kao da ti podari odgonetku, i sve je to već samo po sebi dostojno jedne komedije zabune, ali ovde je možda i bilo komedije, ali zabune ne, nikako. Jer pravi paradoks bio je pre u tome što ta publika (prethodno istretirana raskuživačem i toplomerom) sedi tako razmaknuta međusobno, lica zaključanih u epidemiološke feredže, sve dakle u ime jedne sve nikad-krajnije i sve mahnitije potrage za "čistotom i zdravljem" kakve više nikada nećemo dostići, a biće da ih nikada nismo ni imali, nego je svet bio manje histerično preosetljiv na prirodna stvorenja i stanja, sedi tako i boji se i vazduh (okužen dahom Bližnjega Svog) da udahne ljudski, a sa pozornice je zasipa… pa, ne može se to reći drugačije nego: gomila govana. Jer, Švabove su ironijske Predsednice tri žene iz tzv. nižih društvenih slojeva, bogobojazne i bobogojazne, tri ranjene duše – Erna, Greta i Mariedl – izgubljene negde usput u uzaludnoj potrebi za ljubavnom i erotskom srećom, što vlastitom, što potomstva im; jedna se tako odala tvrdom rimokatolicizmu, a ni druge dve nisu bez očajničkih poroka. Jedna bi da joj sin se razmnoži, druga bi to isto za kćer (koja je čak u Australiju utekla, prethodno se preventivno lišivši reproduktivnih organa), ali deca su se eto odmetnula a i neće da opšte, a one već pomalo i lude u tom prostoru – bilo kojem prostoru, u osnovi, u kojem bi se mogle naći tri ovakve ženice, ali naposletku to jeste nekakva kuhinja (scenografija Gorčin Stojanović) – u kojem im život curi kroz prste kojima mese testo ili, pak, muljaju govna. Govna?! Da, jer Mariedl, najmlađa od njih, profesionalna je i takoreći kultna otčepljivačica začepljenih nužnika, a ono što je razlikuje od drugih, "običnih", to je da u svom plemenitom radu ne koristi zaštitnu opremu, sve je ručno iliti hand-picked, pa će onda tu pozorišnu kaku vaditi, i vaditi, i vaditi iz šolje i bacati je pred sređenu i zamaskiranu somborsku publiku koja će se sve jače smejuljiti u nekovrsnoj draškajućoj nelagodi, pričajući usput kako je od zahvalnog her biskupa lično nedavno dobila poklon, štaviše tri poklona: konzervu gulaša, flašu piva i parfem, sva tri uronjena u začepljene toalete, odakle će ih vlastoručno izvaditi pre nego što, tu pred nama, pojede gulaš i počasti se pivom. Da uvaženoj premijernoj publici, austrijskoj ili bilo kojoj drugoj, presedne večera, unazad ili unapred.

Metafora "klasne" naravi? Epater les bourgeois gest? Nazovite to kako hoćete, ali to je samo neizbežni krešendo jedne tragedije bez voluminoznosti, tih tihih života sfućkanih na robovanje bez svesti o vlastitom ropstvu, na gušenje u kičastim opijatima koji ropstvo samo produžuju. Ali Švab, s razlogom, ne grdi nego na jedan gotovo pa hrišćanski – eto paradoksa – način voli Ernu, Gretu i Mariedl, onako izgubljene u austrijskom – ili bilo kojem drugom – klajnbirgerskom snu o oslobađanju bez emancipacije, a predstava utoliko ne izneverava osnovnu vertikalu komada, nego je tumači bez nasilnih "poovdašnjenja", tek sasvim diskretnim, na recimo leksičkom nivou, naznakama o njenoj nadaustrijskoj naravi. I tri su Predsednice: Biljana Keskenović, Ivana V. Jovanović i Milijana Makević, besprekorno tačne i dosledne, na momente furiozne, naročito Ivana V. J., a Jana Maričić predstavu pouzdano vodi ka kraju naizgled minimalističkim sredstvima, ali ni jednog trenutka nedostatnim. Ko je prošle godine u Ateljeu 212 gledao gostujuće riječko uprizorenje ovog komada nužno je pravio poređenja, ali opet, nismo li rekli da je to bilo u nekom drugom, dalekom životu, kad smo mi u publici bili u civilu, a glumci u kostimima? Svojedobno sam na ovom mestu prizivao igranje Švabovih komada ovde, i sada sam spokojan – krenulo je, valjda neće stati (ako pozorišta ikada ponovo bude). Verner Švab prvi put na srpskom (igran je na mađarskom, u Novosadskom pozorištu, pre deset godina) pun je pogodak, iz mnogih razloga, ali meni je bar trenutno najzanimljiviji ovaj: on je savršeno dobro znao, razumeo i prikazivao da se najviše prljavštine nalazi među Čistima i Sterilnima, i obrnuto.