Ili kad eros, etos i emocija ravnopravno fundiraju priču o stvarima “ovozemaljskim” kojima se budućnost raduje.

“Sad svi pišu te agnomnisije, sećaju se bližnjih i silno pate”. Ovaj citat deo je disputa koji negde pri kraju romana Koljka i Sašenjka vodi glavni junak sa svojim izmišljenim likom. To sećanje ispričano najčešće u ispovednoj formi, u savremenoj književnosti postaje dominantni uslov nastanka romana. Alfa i omega, srž modernog autofikcionalnog postupka koji polako ovladava globalnim trendom u književnosti. I bivajući trend, nužno predstavlja uspele i još češće neuspele primere pokušaja autobiografske fikcije. Pisac Uglješa Šajtinac pripada onoj boljoj, tačnije dobroj i autentičnoj izvedbi postupka ovladavanja ne samo ličnim sećanjem već i ličnom, aktuelnom događajnošću. Motiv za razvoj radnje romana Koljka i Sašenjka je gubitak, smrt, konačnost u kauzalnom prostoru svakodnevice kada prestaje da važi uzročno posledična veza fizičkog trajanja. Radnja počinje u trenutku kada glavni junak pronalazi spisak obaveza koje je stric Konstantin, Koljka, kako će se nazivati tokom razvojnog procesa radnje romana, napravio kao podsetnik za svakodnevicu. “Uraditi u nedelji od 11. do 28. septembra…”

U trenutku pronalaska te “hartije” , sedmica od 11. do 28. septembra i planirane obaveze stričeve svakodnevice, za junaka su već prošlost. Svakodnevica u kojoj se sam nalazi materijalizovana je u fizičkom prostoru porodične kuće, u vremenu pandemije virusa korona i osenčena jednom oksimoronskom atmosferom kada “sve vrišti a nikad tiše” kao savršenim mizanscenom za “sećanje na bližnje”, na strica, kada osećanje krivice da nije dovoljno učinio za njega, za njegovo trajanje u fizičkom prostoru i njegov opstanak među živima, dobija ključan narativni značaj i funkciju. Tačnije, to osećanje krivice biće u centru podsvesne želje za dijalogom, sa sobom, sa okruženjem ali i sa vremenom prošlim i posledično dovesti do kreacije Sašenjke, čija pojava će postati deo čudesnog sloja u toku razvoja radnje romana. Sašenjka, kao antipod glavnom junaku, kao pokretač rasprave, kao duhovita prikaza, sen koju junak krije od drugih i kojoj se raduje u samoći, na trenutke kao alter ego, kao pisac, kao Aleksandar Sergejevič Puškin. “I onda se iz štale pojavi on. Nalik ogromnom komadu leda, tankom, tek odignutom s površine vode. I bakenbardi, dabome. Zagledao je po bašti ali bez zastajanja”. Povlašćena pozicija glavnog junaka, njegova tačka gledišta i perspektiva promišljanja aktuelne svakodnevice u fizičkom prostoru porodične kuće kao centralnom toposu prožimanja prošlog i sadašnjeg pojavom Sašenjke postaje destabilizovana ne u smislu narušavanja njegove pojavne autentičnosti već u aktivaciji dijaloškog odnosa. Sašenjka, osim što postaje element čudesnog u priči kome i čitalac veruje i kome se raduje, doprinosi još jednom važnom sloju romana, metatekstualnom eksperimentu usred, naizgled, jednostavne autobiografske fikcije. Glavni junak, osim što je sinovac i sin i suprug i ujak i prijatelj i profesor, takođe je i pisac i to pisac naučnog rada o Puškinu. Tako pojava Sašenjke ima dvostruki značaj. Kao podsvesni mehanizam odbrane od nakupljene tuge za onim koga više nema, za pokojnim stricem i kao junak naučnog rada koji junak ispisuje, tragajući za nekim poznatim ili manje poznatim elementima Puškinove biografije. Oni su deo procesa pisanja ali su i značajni nosioci radnje romana u sloju koji se odnosi na raspravu o piscu i pisanju, o važnosti biografskog u piščevom opusu i kao mogući alternativni tok života glavnog junaka, ogledalo njegove vlastite sudbine, dobitaka i gubitaka, odnosa prema životu ali i prema smrti. Sašenjkina pojava, njegova sen, uključena je u gotovo sve važnije događaje u aktuelnom vremenu glavnog junaka, prisutna u njegovoj svakodnevici, kada se treba pobrinuti za domaće životinje, kada se tuguje zbog Mašine smrti, koke koja nije uspela da u životu zadrži nijedno svoje pile, kada se raduje zbog Ebigejl čiji pilići opstaju u životu i postaju deo panorame ispunjene ljudskim i životinjskim sudbinama. I u tim sudbinama se neprekidno smenjuju život i smrt, neraskidiva postaje veza između ljudi, životinja i prirode. Za devet meseci, tokom smene četiri godišnja doba, prošlost je neprekidno u sadašnjosti a sadašnjost, omeđena tom prošlošću, ispunjava svoju dužnost da održi u životu ritam svakodnevnih obaveza glavnog junaka, rad sa studentima u vreme pandemije koja je isključila svaku fizičku komunikaciju, njegovu vezu sa najbližim okruženjem, raspravu sa Sašenjkom i zajedničku potragu za smislom opstanka u večnosti upravo kroz književni rad i najvažnije, da sećanje na strica opstane kao životvorni a ne potencijal večite tuge. Da se obnovi porodična kuća, da se kroz smenu godišnjih doba razreše brojne dileme, da se isprate neminovne smrti i dočekaju novi životi, da se u toku devet meseci, koliko traje aktuelna radnja romana, sprovede proces isceljenja tela i duše, da se materijalnoj pojavnosti produži opstanak u budućnosti kroz živote potomaka i kasnije, u njihovoj sadašnjosti, kada sadašnjost ispripovedana u romanu postane prošlost, kroz sećanje, to postojanje predaka, potvrdi.

Šajtinac priču o “poslednjim stvarima”, o eshatološkoj upitanosti, egzistencijalnom grču i zabrinutosti, o nekoj modernoj čehovljevskoj teskobi, pripoveda na prvi pogled spontano, kao impuls neposrednog životnog podsticaja, s lirskom intonacijom bez patetike, elegantno i nenametljivo, pažljivo birajući reči, često arhaične ali zvučne u tom arhaizmu, razvijajući složene, čvrste karaktere makar oni bili i sen prošlih vremena i podsvesna kreacija, i realizuje upečatljiv Događaj na mestu za koje bi se reklo da ni klicu dešavanja ne može posedovati. Na svega 150 strana pulsira moćna značenjska struktura, jakog erosa i moćne emocije koji, udruženi, stvaraju autentičnu umetničku priču.