Glumački jubileji
Olga Spiridonović, Živka Matić, Ljubica Ković
Tri vile i čarobnjak
Čudni su putevi gospodnji, a glumci su njegovi zemaljski izaslanici, idoli čiji smo savremenici, ponekad i poznanici pa ih jednako tretiramo kao i sve druge ljude: ili im štošta nepotrebno zameramo ili ih nepravedno zaboravimo
Olga Spiridonović rođena je u Splitu 11. juna 1923. Ona je takoreći posle Borisa Dvornika najznamenitija splitska glumica činjenicom da je nakon Tamare Miletić i Ljubinke Bobić treća dobitinica Zlatne arene u Puli 1959. Kao takva ravnopravno stoji uz Zdravku Krstulović i Zoju Odak, a njen put slediće decenijama kasnije Aleksandra Janković i Jelena Đoković. Iz porodice putujućih glumaca debitovala je kao dete, a netom pre Drugog svetskog rata doselila se u Beograd. Posle rata postaće članica JDP-a 1951, uz Ljubicu Otašević slavna kao najveća gradska lepotica. Takav status, milo poluzaokrugljeno lice i jasna dikcija doneće joj dve glavne uloge u dva filma Žike Mitrovića: Potraži Vandu Kos (1957) kao postratna društvena introspekcija i u makedonskom vesternu Miss Stone po istinitom događaju s početka 20. veka, o otmici američke misionarke u Grčkoj. Olga na perfektnom engleskom igra istoimenu gospođu Ston, kojoj makedonski ustanici pokušavaju da iznude novac za borbu protiv Otomanskog carstva, a ona, naravno, podleže tzv. stokholmskom sindromu i pre njegove zvanične kasnije pojave. Žika Mitrović će nakon ovog kaubojca slediti sličan kosovski žanr o kapetanu Lešiju, Olga Spiridonović, kako je i rečeno, ponela je Zlatnu arenu. Muzika Zagrebačke filharmonije i u orkestraciji Oskara Danona bila je spektakularna. Tokom šesdesetih, Olga snima uglavnom kamerne TV drame kao Dan 14. (Borislav Pekić, Zdravko Velimirović), Klakson (Kokan Rakonjac) Devojka sa tri oca (Ravasi), Kuda posle kiše (Vladan Slijepčević) kao još jedan svoj makedonski film. Slavoljub Stefanović u njoj pronalazi svoju omiljenu glumicu u Koštani s početka ‘70-ih. Arhetipski profil građanske brižne, decentne, poput Olivije De Hevilend lepe suzdržane stare majke ostvariće i u filmu Osvajanje slobode Zdravka Šotre. Simboličan kraj karijere jeste TV monodrama Nemam više vremena Televizije Beograd na bazi poezije Desanke Maksimović. Olga je preminula 1994. u sedamdeset prvoj godini, ratne i krizne devedesete prekinuće mnoge karijere, okončale su i živote, jedna druga glumica i vila čini se da će proći i gore, kao omen est nomen – Gorana…
Živka Matić rođena je u bogatoj građanskoj porodici u Požarevcu 19. juna 1923. Roditelji su je vodili u Beograd na pozorišne predstave, kao devojčica gledala je Džozefinu Bejker 1929. u prestonici KSHS. Igrom sudbine rano su joj preminuli roditelji i baka koja je preuzela staranje, pa je Živka završila u sirotištu. Srećom, u ono vreme bilo je dobročinitelja i Živka će odrasti u porodici bankarskog službenika Dušana Belića. Pohađala je Flajnikovu filmsku školu, debitovala u omladinskom pozorištu Lasta – 1. aprila 1941, a tokom rata nastupiće u kabare teatru “Razbibriga” (čuvenoj po sentenci Milene Dravić iz Povratka otpisanih). Karijera Matićeve počinje zapravo krajem šezdesetih kada je reditelj Dragoslav Lazić sa svojim saradnicima Dušanom Savkovićem i Žikom Lazićem kreirao najdugovečniji autohtoni podžanr tzv. ruralne komedije srpskog sela u nizu serija: Parničari, Muzikanti, Ljubav na seoski način zaključno sa Građani sela Luga iz 1972. gde je Živka igrala glavnu žensku ulogu, Rosu, i koja je sa Batom Živojinovićem kao Bulidžom iste godine u Nišu dobila nagradu TV Novosti za glumački par godine. Živka je imala organsku verodostojnost profila srpske seljanke, poluhisterične majke – ljubopitljive strine, ali je, nažalost, ostala u senci jačeg glumačkog karaktera srodne Radmile Savićević. U našem vremenu njihove ključeve ponavljaće Ljiljana Stjepanović i Olga Odanović u Bajićevoj sagi Selo gori, a baba se češlja, koja će se preko Sekule nasloniti na poslednji Lazićev sličan format Doktorka na selu. Živka Matić je imala i zanimljiv, doduše neveliki filmski opus u naslovima: Pre istine Kokana Rakonjca, takođe Lazićeva Sirota Marija, Ubistvo na podmukao i svirep način – Žike Mitrovića, WR – misterija organizma Dušana Makavejeva, Bubašinter Milana Jelića. Ipak, serije će predstavljati njeno uporište: Levaci, Ceo život za godinu dana, Majstori, Kamiondžije, Otpisani i poslednja iz 1982. – Priče preko pune linije Nikole Lorencina. Živka će naredne dve decenije ostati bez profesionalnog angažmana, iznova socijalni slučaj i do smrti 15. maja 1998, nalik Gizeli Vuković, Sonji Savić, Vesni Pećanac, zanemarane egzistencijalne brige srpskog društva i države. Danas je njen jedini spomen istoimena smotra amaterskih pozorišta u Braničevu.
Napokon kao Olga i Živka, donekle slična a drugačija, Ljubica Ković rođena je 6. septembra 1923. Završila je jednu od prvih posleratnih glumačkih klasa (1947) FDU skupa s Renatom Ulmanski, Jovanom Milićevićem, Vukom Dunđerović i Nebojšom Komadinom. Po sopstvenim rečima, ceo život bila je inertna i nenametljiva. Pozorišnu karijeru započela je u Nišu, filmsku u delima Soje Jovanović (Put oko sveta i Orlovi rano lete). Debi zapravo predstavlja Prozvano je 5/3 Milenka Štrpca 1963. pa tek potom od 1971. TV drama Čep koji ne propušta vodu i serija Diplomci klasića Neboše Komadine u kojoj je igrala Persidu Bumbu, suprugu Mije Aleksića i majku Bore Todorovića u jednoj od prvih onovremenih domaćih sitkoma nalik seriji Friends. Ljubica, iako u privatnom životu nije imala dece, postala je antologijska filmska majka – supruga u nizu serijskih naslova: Levaci, Majstori, Otpisani, Vaga za tačno merenje, Vruć vetar, Povratak otpisanih. Međutim, čini se da je samo Branko Bauer imao špurijus da joj poveri rolu Marte Jerih, kao supruge Slobodana Perovića u filmu i seriji Zimovanje u Jakobsfeldu – Salaš u malom ritu 1975. I niko tako kao ona, na tako malom prostoru i s par rečenica na nemačkom, gestova – govora tela u srazu s Cicom kao Jerihom, nije dočarao svu etničku međunacionalnu tragediju naših prostora, ratova, stradanja, migracija, antropološku povest Vojvodine pre samo nepunog veka. Ljubica je igrala manje-više sve do 2000. i poživela do svoje devedeset prve godine, 2014.
Čudni su putevi gospodnji, a glumci su njegovi zemaljski izaslanici, idoli čiji smo savremenici, ponekad i poznanici pa ih jednako tretiramo kao i sve druge ljude: ili im štošta nepotrebno zameramo ili ih nepravedno zaboravimo. To je npr. u najkraćem recentna povest i o Sergeju Trifunoviću i Meliti Bihali. Napokon, glumačke svečanosti u Nišu prošle su nikad nezapaženije, a takav je i program Ministarstva kulture i RTS kao nacionalnog javnog servisa posvete ovim jubilejima. Uopšte ne postoji. Od nivoa izdavanja poštanskih marki od strane Pošte Srbije, nekmoli do spomeničkih obeležja kako u prestonici, tako i lokalnim samoupravama – njihovim mestima rođenja. Fun fact da je jedini spomenik nekom glumcu u Beogradu onaj Zorana Radmilovića kao Kralja Ibija na ulazu u Atelje 212. Pa, dakle, gde ne postoje više Ranko Munitić i Feliks Pašić da snimaju dokumentarne biografije, gde se ne reprizira kinotečki fundus Takovske 10, krajnji domet je, nažalost, izgleda tek pokoji prigodni post Maje Gojković na zvaničnom facebook profilu ministarstva. Sve se to dešava u godini u kojoj su pre tačno jedan vek rođeni Mira Stupica i Radojka Živković, Savka Dabčević i Henri Kisindžer, Bobek i Čajkovski, Lola Đukić i Mija Aleksić, kralj Petar II Karađorđević i narodni heroj Nada Dimić, Miljenko Smoje i Antonije Isaković, Mića Popović i Roj Lihtenštajn, Marija Kalas i Biserka Cvejić, Ivo Robić…
Naravno, kao i čitava preostala glumačka plejada: Bata Paskaljević, Eugen Verber, Gula Milosavljević, Mića Tatić, Đorđe Pura, Miloš Kandić, Tatjana Lukjanova, Zaim Muzaferija i Jovan Milićević. Sem Kisindžera i u Hrvatskoj post mortem Robić, nisu “doživeli” dostojanstvenu stotu.
Mija Aleksić
Povod za pisanje ove trilogije zapravo je njihov vršnjak Mija Aleksić. Pa iako je već toliko toga napisano i izgovoreno o njemu, nije sigurno da sećanje prosečnog srpskog televizijskog gledaoca seže unazad dalje od Glogovca i Gage Nikolića i da Miju Aleksića pamti mimo Maksima iz Maratonaca. A on jeste bio histrion ravnopravan i najveći u sve četiri analogne dramske forme 20. veka: pozorište, radio, TV i film. Milosav Aleksić rodio se 26. septembra 1923. u Gornjoj Crnući na obroncima Rudnika, pored manastira Vraćevšnica, zadnja pošta Gornji Milanovac. Njegov zemljak bio je Dobrica Erić, ali se Mija preselio u Kragujevac gde je, bogu hvala, u ratu sačuvao glavu od streljanja u Šumaricama. U prigodnoj knjižici povodom 90-godišnjice njegovog života Aleksić je raščlanjen na četiri značajna poglavlja karijere. Prvi predstavlja začetak satire kao slobode duha u rigidnoj sumornoj posleratnoj svakodnevici – humoristički program Veselo veče Radio Beograda gde će sa kolegama glumcima i Lolom Đukićem, koji će kasniji činiti i okosnicu početka televizije, svako veče kao Rafailo Maksić uveseljavati domove u Jugoslaviji. Potom kao šef Raka u kultnom i očigledno do danas neprevaziđenom komičarskom tandemu sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, od autora ne samo te već i niza narednih televizijskih serija, takođe tandema Radivoje Đukić – Novak Novak. Od Servisne stanice do Građanina pokornog, Aleksić je bio sugestivan dramski glumac i komičar u ključu od burleske do ruskog realizma, nešto između uzornih Aleka Ginisa, Džona Gilguda i Burvila, zapravo svoj i autentičan.
Na filmu, Aleksić je bio ekskluzivni tumač Branislava Nušića u čak pet ostvarenja (Opštinsko dete – P. Đorđević, Gđa Ministarka – Ž. Skrigin, DR – S. Jovanović, Narodni poslanik – S. Janković i Posle rata – V. Babić kao hibrid dva dela: Pokojnik i Ožalošćena porodica). Mija je takođe bio najomiljeniji junak reditelja Puriše Đorđevića u epohi tetralogije njegovog neorealizma (Devojka, San, Jutro, Podne) – njegov Straja Ciganin, kao zlica i lokalni kicoš, koji će ga verovatno preporučiti za slična upečatljiva ostvarenja u filmovima Saše Petrovića: Biće skoro propast sveta i Skupljači perja. To je već Aleksićev tom crnog talasa jugoslovenskog filma gde je verovatno njegova ili generalno najvažnija uloga naizgled prijemčivog negativca domaćeg filma – Čovek iz hrastove šume Miće Popovića, u kontekstu sadašnje plišane rehabilitacije ravnogorskog pokreta. Tada će Aleksić snimiti još i dva ostvarenja Bate Čengića (Mali vojnici, Uloga moje porodice…) kao i važne epizode u čak tri dela Žike Mitrovića: Nož, Ubistvo na svirep i podmukao način, Užička republika. U sagledavanju Aleksićeve filmografije neizostavna su tri pojedinačna filma: Ljubav i moda, Bokseri idu u raj i spomenuti Maratonci trče počasni krug, ali već tokom osamdesetih biće očigledno kroz slabu recepciju TV filma Čovek s četiri noge da je došlo novo vreme komedija – franšiza i komičara poput Gidre, Nikole Simića i Ljubiše Samardžića. Pa ipak, reditelj praške škole Goran Paskaljević u Aleksićevom trećem dobu pronašao je njegovu pozorišnu smirenost onakvu kakvom je krotio gledaoce da od teatra ne očekuju estradu i tako smo dobili Varljivo leto i Tango Argentino. Mija Aleksić je preminuo 12. marta 1995, ali da li smo uopšte tada bili svesni tog odlaska i gubitka u srazu svega što nam se dešavalo tokom prve polovine ‘90-ih i što će te godine kulminirati u sveopštem raspadu srpskog postjugoslovenskog društva, čije nevesele jubileje i danas redovno obeležavamo? A Aleksić, koliko ga se Jugoslovenska kinoteka seti, seti.
