Mogao je ovaj festival početi i veče pre, punim koncertom Josipe Lisac u Sava centru, no tada bi prednosti hrvatske – ne samo džezerske – scene nad našom bile previše upadljive. Mogao je početi i još ranije, koncertom Duška Gojkovića u samom Domu omladine Beograda (DOB), ali previše je to zahtevati od nesložne domaće ‘džez-zajednice’. Zato je prve od četiri večeri-noći vrhunac pružila prava Dama (koja) peva (i) džez, tačnije – koja je pre nekih pola veka u popularnu muziku zapaženo i ušla nadareno interpretirajući standarde, da bi posle nizala komercijalne uspehe među šlagerima/tzv. zabavnom muzikom. U odličnoj, ne samo vokalnoj formi i iza 70, gđa Gabrijela Gabi Novak u dvorani Doma sindikata briljirala je posle duga vremena još 2005. kao podrška (i spec. gošća) svom suprugu Arsenu Dediću. I ovog puta uz sina im Matiju, sad već predvodnika hrvatskog džeza (snima za Dallas Records, dostupan u našim radnjama), izvela je neke od standarda koje je kasnih pedesetih objavila na svom jeziku, te sopstvene evergrine i hitove što ih je za ovakvu priliku ‘u džez-aranžmane pretopio’ gitarista Ante Gelo. Uz duvačku liniju i Matijinu ritam-sekciju učestvovao je beogradski gudački kvartet Kornelije, a k.g. naš trubač Marko Đorđević, inače Matijin kolega sa akademije u Gracu. Krcata dvorana oduševljena je biserima poput Kuće za ptice i Karavan.

KAŽI BI KAŽI BAP: Korak dalje ka sopstvenoj produkciji ili bar naručivanju programa Beogradski Jazz Festival (BJF) načinio je sazivanjem Seksteta Marković–Gut, koji je otvorio prvo veče. Precenjen još i sredinom ‘80-ih ‘u realnom vremenu’ – slično kao npr. Šarlo akrobata u ovdašnjem Novom talasu – dok je domaći džez imao više uslova a manje dometa, ovaj sekstet i nekih četvrt veka od razlaza ispoljava osnovni problem tzv. super-grupa: ukupni utisak je slabiji od (mehaničkog) zbira kvaliteta pojedinaca u postavi, a starenje tome sigurno nije pomoglo; ovde je najređe viđan fini trubač Nikola-Mimo Mitrović, a za obnavljanje uskočio je takođe internacionalac, saksofonista Jovan Miković.

Ma koliko BJF izvikao ovo ujedinjenje Seksteta M-G, u zapećak su ga stavili upravo neki od nosilaca glavnog programa; jer su tu vrstu džeza svirali puno bolje. Memorijalni Dizzy Gillespie All Stars, čuvari vatre tog živopisnog bap-pionira, od onih su svakom festivalu potrebnih izvornih muzičara, sidraša koji uvek iznova obrazuju mladu publiku. Od Dizijevih ispisnika, trombonista Slajd Hempton (Slide Hampton) nažalost nije došao, ali je program s lakoćom i odgovarajućim humorom vodio cenjeni saksofonista-flautista Džejms Mudi (James Moody). Dragocenost ovog kvinteta je još jedan kockasti crni veteran, pijanista Sajras Čestnat (Cyrus Chestnut) čija je solo-tačka My Funny Valentine produhovila celo veče.

(N)ovovekovni sledbenik bi-bapovanja, prekaljeni tenor-saksofonista Džo Lovano sa svojim poznatim nonetom rekonstruisao je – doduše više ‘na vodu’ Čarliju Parkeru – ovaj stil/eru tako da može (pre)živeti i u klubovima Njujorka i na koncertnim pozornicama širom sveta. Cena tog pristupa i širenja postave jesu aranžmani koji, za ukus nekih od nas, sputavaju odlične soliste.

MONA LIZA VOKALIZA: Kao gostujuća pevačica sa Dizzy Gillespie All Stars, znatno mlađa, lepša i svetlija Roberta Gambarini briljirala je ne samo glasom/sluhom, nego teškom vokalizom (pevanjem ranije instrumentalnih deonica). Znalački odabrana i filigranski urađena verzija On The Sunny Side Of The Street – prema klasičnom zajedničkom snimku Dizija, Soni Rolinsa (Sonny Rollins) i Sonija Stita (Sonny Stitt) iz ‘57. – pozlatila je ceo nastup, i podigla le(s)tvicu za Kurta Elinga (Elling). Do koje on ni slučajno nije dobacio, jer ono što radi kao vokalizu (sic!) može da ga učini samo ‘belim Al Žaroom’ (Al Jarreau), kao da nam samo egzibicionisti fale.

Zaražen brojkama, nagradama, plasmanom po listama… publicitet BJF sve dublje gazi u mitomaniju, od drveća ne videći šumu. Kicoš Kurt matematički stoji na vrhu aktuelne džez-scene, ali jedva da zapeva poneki Koltrejnov (John Coltrane) uvod, svojim ovogodišnjim izdanjem Dedicated To You (Concord) spretno odabravši referencu na poznati LP Koltrejna i Džonija Hartmana iz ‘63. Umesto punokrvnog svingovanja, Eling je bliži bezbednom kruning-stilu baladera nalik mladom Sinatri, a za stvarnu svirku angažovao je držećeg saksofonistu Ernija Votsa (Ernie Watts). Zapaljivo muziciranje Kurtovog pratećeg trija i Votsa, kojima se za poslednju numeru pridružio i Terens Blanšar (Terence Blanchard) doprinelo je bisu bar koliko i sama zvezda večeri, a onda je pukla bruka kako kritičarski ljubimci mogu biti (bez)osećajna prevara. Samo uz klavirsku pratnju, Eling je brutalno sterilno izveo manje poznatu Žobimovu (A.C. Tom Jobim) Luisa, pri tom još imitirajući portugalski. Jeftinim romantik-trikom ganuta publika u krcatom ‘Kolarcu’ (KNU) ovacijama je začepila sopstvene uši, ako ne i srca.

ECM, HM: Poljski trubač Tomaš (Tomasz) Stanko sa svojim mladim, mahom skandinavskim kvintetom predstavio je jedno od lica (još uvek?) moderne disko-kuće ECM, kojoj se posle duge pauze vratio taman pred proslavu 40. godišnjice firme. Elitistička i artistička ECM-produkcija ‘70-ih i ‘80-ih promenila je oblik/izraz avangardnog džeza i neposredno uticala na nastanak ambijentalne/New Age muzike, pa je BJF dostojno propratio tribinom, malom izložbom karakterističnih omota ploča, a delimično i svojim arhivskim filmskim programom. Drugi izvođač s ove etikete, Wolfert Brederode Quartet prošao je slabo zapažen jer je već u 22h započeo Holandsku džez noć, dok je glavni program bio u punom jeku.

A najbolje koncerte u glavnom programu pružili su Anat Cohen Quartet i slavni crni trubač Terens Blanšar, inače direktor Instituta T(h)elonius Monk. Džez-zvezda u brzom usponu, dopadljiva, mlada, razigrana klarinetistkinja/saksofonistkinja Anat Koen potvrđuje da i novi naraštaj jevrejskih muzičara u džezu opčinjava doziranjem ‘klasičarskog’ pristupa i svoje narodne muzike, i to pretežno evropske tradicije i taktova. Anat i njeni pratioci muzicirali su s takvom lakoćom i uživanjem da to ne može ostati neuzvraćeno od novih naraštaja koji se i tako upuštaju u džez.

Posebno poznat i po muzici za filmove Spajka Lija (Spike Lee), danas jedan od najcenjenijih džez-instrumentalista poteklih iz kolevke Nju Orleansa a uzletelih do neprikosnovenih visina u glavnoj struji, Blanšar – slično kao i prof. Geri Barton (Gary Burton) – u pratnju uzima vrsne mlade svirače i promoviše ih sebi uz rame. Timski rad s afrokubansko-anglosaksonskom postavom kroz razlivene kompozicije vrveo je prefinjenim solima i estetskom dinamikom doveo do erupcije oduševljenja. Koristili su minimum efekata (na zvuku trube) i snimljenog naratora, za najnoviji CD Choices (Concord).

SAV TAJ DŽEZ: I još bi se reči dalo potrošiti o ponoćnim koncertima, od kojih neki sasvim priliče i EXIT-u (Red Snapper) i Ring Ringu (Ondes Jazz Project), jer BJF odavno nije ni ekskluzivan niti toliko privilegovan da nema ozbiljne suparnike. U renoviranom ali i dalje gusto dimljenom klubu DOB-a najbolja je bila Brazilka Itamara Kuraks (Ithamara Koorax), iako sama s dvojicom muzičara, sambastim raspoloženjem brzo zarazivši prisutne. Iako mu budžet izgleda nije povećan, a ulaznice (800-1.200d. za glavne programe, 500-800 za ponoćne) i jeftinije nego nekih od prethodnih godina, BJF se u ovom izdanju pokazao boljim, uz značajnije učešće sponzora. Nelogičnost da najveće zvezde programa (Blanšar, Lovano) nastupaju u manjoj sali posledica je birokratskog rezona po kom ‘sarađuju’ ustanove u državnom vlasništvu. No, kao što čak i Dom omladine Beograda shvata slaveći svojih 45 godina, bezvezno je posle toliko vremena upirati da ostaneš omladinski, nego se preobražava u kulturni centar. Tako će valjda i BJF sa svojih 25 ukapirati da se mora odrasti i kad-tad odseliti od roditelja (čitaj: udaljiti od državnih jasli), te preuzeti odgovornost i obaveze za sebe samog.