Udovica Ražnatović: Razlaganje silikona
Turban i sablja
Šta god (ne) učinila, ovo je prelomno razdoblje u karijeri S.C. Ražnatović, devojačko Veličković. Robija je jedna od onih stvari posle kojih ništa više ne može biti isto, posebno ako ste uhapšeni u euforičnom naletu na organizovani kriminal u maloj tranzicionoj zemlji, nedugo posle ratova. Nije protekla ni godina od potpunog trijumfa, najvećeg u karijeri (Kafana Marakana), od dometa (bar) kao Čolićevog do srozavanja u ženski zatvor, nedaleko od svog estradnog gosta A. Lukasa.
Tinejdžerski cvetak zanovetak iz Žitorađe 80-ih je za neposrednu suparnicu imao sličnu Draganu Mirković. Iz seosko-patrijarhalne zaleđine neizbežno zaražene modernizacijom, kroz estetsko doterivanje dizajnom i produkcijom (via megabrusilice i wonderbraovi), sredinom 90-ih nagazila je na tačku razlaza: veza sa Ž.R. Arkanom aktivirala je turbo-pogon na raketno gorivo, ostavivši konkurenciju daleko iza.
Ostatak Naše Najgore Decenije provela je ustoličavajući se kao novokomponovana kraljica poput Brene svojevremeno, skaradna ikona SRJ, uzorna supruga/majka u obličju seks-bombe, sočnija od Pamele Anderson (metalsko Lee). Čim se potaman ugnezdila, nju napade mutant sledeće generacije (Jelena Karleuša), a muža Željka čudovišta iz Haga. I dok reče Tigar!, srpska Madona postade udova ratnog zločinca, ostavši bez muža/zaštitnika/menadžera/distributera/antipirata… No, vratila se na velika vrata: albumom Decenija (2001, Grand/City) pa spektaklom na Marakani. Pred gvozdenom udovicom nestala je virtuelna Jelena (žena koje nema), slaba vajda od onog Čiji tata policajac…
Sve je delovalo kao da Ceca celibati i od poroka tela i od poroka koje je vukao njen Komandant. Sada kao osovina neopravoslavne porodice, okružena decom u čardaku onkraj jednog stadiona, poslovna žena drugog kluba, podrška konzervativnoj stranci, ostavila je sebi minimalan prostor za skandal – recimo, za "novog dečka". I onda, iz vedra neba, ispade loša domaćica: onako ucveljena par godina bez velikog spremanja, nije otkrila ono oružje (inače je mogla te stare stvari da donira npr. nekom udruženju veterana…). Bar je bilo dobro skriveno od klinaca. Cecina publika pravilno je reagovala (Oslobodite Isauru!), jer još je manje imala šanse da kao žensko razume bilo šta oko prodaje fudbalera, dakle nije kriva. Najgolicavije ostade to je li bila jatak/metresa Zemuncima…
Ipak, podbaciše oni koji su Divu svojevremeno najžešće podržavali. Na mitingu usred velegrada jedva da ih se skupilo više nego onomad kad su kandidovali Kasandru; zapomažu što gladuje (kao Vučela, kao Gandi), kako će posle na estradu, znaju i oni da se silikoni razlažu. I ne saznasmo da l’ je to obična anoreksija ili disidentski gest, a Ceca već na slobodi.
Dok su ih od nje razdvajale rešetke, po običaju su najgori bili mediji. Godinama su gradili svoju popularnost trošeći CeCu, a onda je odjednom i složno ostaviše na cedilu. Zar je zabranjeno, ili bar opasno emitovati njene numere dok je pod udarom zakona? A publika vapi za tim… Hoće li se odvažiti sad, u međuvremenu do suđenja?
U svakom slučaju, ništa od propasti turbo-folka, kako se nekima prerano učinilo. Možda nikad više neće nastupati ili snimati, ali zatvor CeCu cementira kao najveću estradnu zvezdu dosad na ovim prostorima; poneko je nekad bio u nemilosti, a ona robijala… Očigledno neće više moći da radi u menama album–beba–album–beba, možda zatvor–album–zatvor–turneja, ali i ranije je planskim odsustvom povećavala potražnju. Ne bi me čudila erupcija masovne naklonosti. A ako joj M. Tucaković opet napiše nešto "po meri", s aluzijama na zatvorske dane, eto šizenja! Prvi naš slučaj Jailhouse Folka, Central Zatvor Bluesa… inače ne tako retko u svetu: imaju ga sve forme jasnih etno-korena, uključujući kantri, rege itd. (Uzgred, Upuc’o sam šerifa/Ali ne i zamenika, ne zvuči li srpski 2003?)
Sablja ne seče uši, a CeCa je gotovo postala ideal masovne kulture i industrije zabave, zaista: konzumentski perpetuum mobile. Sirota mala bogatašica posle CZ-a ima da doda značenja nekim od svojih ključnih pesama: U bolu su svi rođeni jednaki (I bogati plaču, sećate se serije?), npr., dok gotovo državotvornu dimenziju poprima Otkačimo se do daske/I da se goli skinemo, ostaće nam naše maske (Maskarada).
Ili će ispoljiti estradnu pamet, nastaviti kroz Crveno, i stvarno dobiti deceniju?
Udovica Ražnatović: Razlaganje silikona
Turban i sablja
Šta god (ne) učinila, ovo je prelomno razdoblje u karijeri S.C. Ražnatović, devojačko Veličković. Robija je jedna od onih stvari posle kojih ništa više ne može biti isto, posebno ako ste uhapšeni u euforičnom naletu na organizovani kriminal u maloj tranzicionoj zemlji, nedugo posle ratova. Nije protekla ni godina od potpunog trijumfa, najvećeg u karijeri (Kafana Marakana), od dometa (bar) kao Čolićevog do srozavanja u ženski zatvor, nedaleko od svog estradnog gosta A. Lukasa.
Tinejdžerski cvetak zanovetak iz Žitorađe 80-ih je za neposrednu suparnicu imao sličnu Draganu Mirković. Iz seosko-patrijarhalne zaleđine neizbežno zaražene modernizacijom, kroz estetsko doterivanje dizajnom i produkcijom (via megabrusilice i wonderbraovi), sredinom 90-ih nagazila je na tačku razlaza: veza sa Ž.R. Arkanom aktivirala je turbo-pogon na raketno gorivo, ostavivši konkurenciju daleko iza.
Ostatak Naše Najgore Decenije provela je ustoličavajući se kao novokomponovana kraljica poput Brene svojevremeno, skaradna ikona SRJ, uzorna supruga/majka u obličju seks-bombe, sočnija od Pamele Anderson (metalsko Lee). Čim se potaman ugnezdila, nju napade mutant sledeće generacije (Jelena Karleuša), a muža Željka čudovišta iz Haga. I dok reče Tigar!, srpska Madona postade udova ratnog zločinca, ostavši bez muža/zaštitnika/menadžera/distributera/antipirata… No, vratila se na velika vrata: albumom Decenija (2001, Grand/City) pa spektaklom na Marakani. Pred gvozdenom udovicom nestala je virtuelna Jelena (žena koje nema), slaba vajda od onog Čiji tata policajac…
Sve je delovalo kao da Ceca celibati i od poroka tela i od poroka koje je vukao njen Komandant. Sada kao osovina neopravoslavne porodice, okružena decom u čardaku onkraj jednog stadiona, poslovna žena drugog kluba, podrška konzervativnoj stranci, ostavila je sebi minimalan prostor za skandal – recimo, za "novog dečka". I onda, iz vedra neba, ispade loša domaćica: onako ucveljena par godina bez velikog spremanja, nije otkrila ono oružje (inače je mogla te stare stvari da donira npr. nekom udruženju veterana…). Bar je bilo dobro skriveno od klinaca. Cecina publika pravilno je reagovala (Oslobodite Isauru!), jer još je manje imala šanse da kao žensko razume bilo šta oko prodaje fudbalera, dakle nije kriva. Najgolicavije ostade to je li bila jatak/metresa Zemuncima…
Ipak, podbaciše oni koji su Divu svojevremeno najžešće podržavali. Na mitingu usred velegrada jedva da ih se skupilo više nego onomad kad su kandidovali Kasandru; zapomažu što gladuje (kao Vučela, kao Gandi), kako će posle na estradu, znaju i oni da se silikoni razlažu. I ne saznasmo da l’ je to obična anoreksija ili disidentski gest, a Ceca već na slobodi.
Dok su ih od nje razdvajale rešetke, po običaju su najgori bili mediji. Godinama su gradili svoju popularnost trošeći CeCu, a onda je odjednom i složno ostaviše na cedilu. Zar je zabranjeno, ili bar opasno emitovati njene numere dok je pod udarom zakona? A publika vapi za tim… Hoće li se odvažiti sad, u međuvremenu do suđenja?
U svakom slučaju, ništa od propasti turbo-folka, kako se nekima prerano učinilo. Možda nikad više neće nastupati ili snimati, ali zatvor CeCu cementira kao najveću estradnu zvezdu dosad na ovim prostorima; poneko je nekad bio u nemilosti, a ona robijala… Očigledno neće više moći da radi u menama album–beba–album–beba, možda zatvor–album–zatvor–turneja, ali i ranije je planskim odsustvom povećavala potražnju. Ne bi me čudila erupcija masovne naklonosti. A ako joj M. Tucaković opet napiše nešto "po meri", s aluzijama na zatvorske dane, eto šizenja! Prvi naš slučaj Jailhouse Folka, Central Zatvor Bluesa… inače ne tako retko u svetu: imaju ga sve forme jasnih etno-korena, uključujući kantri, rege itd. (Uzgred, Upuc’o sam šerifa/Ali ne i zamenika, ne zvuči li srpski 2003?)
Sablja ne seče uši, a CeCa je gotovo postala ideal masovne kulture i industrije zabave, zaista: konzumentski perpetuum mobile. Sirota mala bogatašica posle CZ-a ima da doda značenja nekim od svojih ključnih pesama: U bolu su svi rođeni jednaki (I bogati plaču, sećate se serije?), npr., dok gotovo državotvornu dimenziju poprima Otkačimo se do daske/I da se goli skinemo, ostaće nam naše maske (Maskarada).
Ili će ispoljiti estradnu pamet, nastaviti kroz Crveno, i stvarno dobiti deceniju?
