Srbija je zemlja čije je stanovništvo među najstarijim u Evropi. Protekle nedelje je obeležen Svetski dan borbe protiv nasilja nad starim osobama, pa sam se zapitao da li smo samo stari, ili smo uz to i matori.

Dok gledam ovdašnje tv-programe, pitam se da li je moguće zaključiti da živimo u zemlji sa tolikim brojem starih osoba. OK, televizija je sve više vršnjakinja svojih gledalaca, a tv-aparat jedini sagovornik mnogih starijih osoba. Za njih je internet tehnički komplikovan, verovatno u određenoj meri i mobilna telefonija, ali prave podatke u stvari nemamo. Iako se busamo svojim novootkrivenim tradicionalizmom, mislim da je slika o starim osobama na televiziji uglavnom iskrivljena. Tokom devedesetih, to poverenje starijih gledalaca u televiziju u velikoj meri je zloupotrebljeno, a linija društvene polarizacije bila je praktično generacijska. Stari su bili za Slobu, mladi za promene, i politički konflikti često su ličili na jaz među generacijama. Od 2000. godine ta podela više nije jednoznačna jer su često apatija i nepoverenje izbrisali razlike među generacijama. Naše društvo ne možemo nazvati gerontokratskim kao, recimo, kinesko, gde se starost apriorno ceni i smatra prednošću. U našim crnim hronikama, na dnevnoj bazi se susrećemo sa tragedijama koje doživljavaju starije osobe. One su najčešće žrtve kriminalaca, jer su praktično najranjivije. Na jugu i jugoistoku Srbije živi veliki broj starih osoba, u selima u kojima postoje samo staračka domaćinstva. Gotovo redovno u vestima vidimo slike siromaštva, nedostatka osnovnih uslova za život i endemske bede. U okolini Leskovca, Prokuplja ili u selima uz bugarsku granicu, ljudi bukvalno umiru od gladi. Da paradoks bude veći, u tim istim krajevima nastala je poslovica "da je srećna ona kuća koja ima penzionera", jer je penzija u mnogim domaćinstvima ponekad jedini siguran izvor prihoda.

Međutim, da se ne zavaravamo, nije mnogo bolje ni u Beogradu. Pred svake izbore partijski aktivisti (naročito oni mlađi) bivaju iznenađeni dok od vrata do vrata dele propagandne materijale i beleže "sigurne glasove". U svakom prosečnom ulazu otkriće da dve trećine stanara čine penzioneri, a da mnogi žive na ivici bede. Tako je nastao stereotip o babi sa gomilom mačaka ili kučića, dedi koji sakuplja đubre i dovlači ga u stan, niko ih ne obilazi niti posećuje, a komšiluk sazna u kakvim uslovima su živeli tek kada preminu. Stari i nemoćni su, prema vestima, ovih dana redovno žrtve i onih prevaranata što vam dodele poklone, natrpaju vam pune ruke andrmolja, pa onda naplate porez. Pokazalo se još od devedesetih da su stara i nemoćna lica žrtve prevara oko ugovora o doživotnom izdržavanju.

Omiljena uloga za bake i deke na televiziji jesu reklame za različita pomagala. Ili se vitafonišu, ili nose kosmodisk, ili se zrače nerstijem, ili deda popije onu tabletu pa može ko momak, ili baba glanca i pere po kući laka ko devojčica. Očigledno, starije osobe su potrošači robe široke potrošnje, pa se za njihove duše i njihove parice i te kako bore oglašivači i prodavci. U ostatak programa starima je zabranjen pristup, jer tu vladaju večita mladost, seksipil, pesma i osmeh. Nema starijih pevačica, nema starijih spikerki, nema bola, nema bora – večita mladost televizije.

Ono što je takođe nepošten stereotip prema starima u ovoj zemlji jeste njihov ukus. Proteklog meseca videli smo fenomenalan koncert Boba Dilana, pravog dede, uz čiju muziku su odrasle mnoge ovdašnje deke i bake. Bata Živojinović, još jedan ovdašnji deda, proslavio je spektakularno svojih 75 godina života i 55 godina umetničkog rada. Iako je u prvom planu bio Valter (što je i njegov rington na mobilnom), Dan borbe protiv nasilja nad starim osobama poklopio se sa probojem na Sutjesci. Bata je tamo simultano filmski ratovao protiv elitnih nemačkih jedinica i pokidao Ričarda Bartona u glumi kad god su se našli u istom kadru.

Danas primere međugeneracijskog suživota možemo videti samo na Farmi, ali ne zaboravite – to nije pravi život. Mnogi penzioneri se takođe bune kada se PUPS u medijima prikazuje kao njihov isključivi politički reprezent, jer ih ima u celom političkom spektru. Pokazuje se da su penzije i zdravstvo često najvažniji faktori za osvajanje vlasti u ovoj zemlji, a penzionisanjem viška radne snage ili državnih službenika penzioneri postaju ujedno i problem i rešenje. Starost je za svakoga od nas pojedinačno – budućnost, pa ne bi bilo loše da na televiziji vidimo šta nas čeka.