Mitovi su pokretačka energija televizije. Srbi vole mitove i oni su sastavni deo našeg kulturološkog identiteta. Iz ove dve premise sledi logičan zaključak, koji ima svoj empirijski dokaz – Srbi vole televiziju. Ovih dana svi kanali su pokušali da osmisle rad na temu – Zorana Đinđića. Bilo je tu manje ili više neukusnih rezultata, ali se pokazalo da je nakon deset godina, sa primicanjem kraja jedne runde pregovora o Kosovu i ulasku u EU, rođen i nemilosrdno eksploatisan mit o Đinđiću. Radni naslov, ili polazna teza svih ovih emisija i intervjua je: "Da je danas živ, Zoran Đinđić bi…" Ovde sledi učitavanje sopstvenih papazjanija, ili građenje alibija za političke poteze bilo aktuelne vlasti (da ne dobije predznak izdajnika), bilo opozicije (da ne deluje impotentno). Od svega navedenog, za mene ostaje neumitna i poražavajuća činjenica – da je u ovoj zemlji ubijen Premijer i da sudeći po gomili rotacionih automobila, obezbeđenja, bezbednosnih agencija nismo mnogo sigurniji ni danas.

Drugi mit, koji je ostao potpuno prazan od sadržaja, jeste Slobin grob u Požarevcu, gde se na godišnjicu smrti pojavila šačica nepopravljivih poštovalaca, poglavito vanparlamentarnih, ako izuzmemo druga Mrku. Neuporedivo veću medijsku pompu izazvala je mogućnost da se snajka Milica pojavi u nekom rijaliti programu. Ona je u medijskoj polemici sa Mrkom, jer ne veruje da Marko ima drugu ženu u Rusiji. Mit o Slobi je iz sfere Istorijske borbe za Istinu o nama, prešao u otkrivanje Istine o našim porodicama i našim porodičnim odnosima – dostojnim Karamelinih "Preljubnika" na Pinku. Ne bi to bio prvi put da se istorija prelama kroz priču o jednoj porodici – gde neko završi u Moskvi, neko pod lipom, a neko na Farmi ili u Kući Velikog brata.

Tu dolazimo do mita sa najvećim medijskim potencijalom, do majke svih YU mitova – ostavinske rasprave o imovini Druga Tita. Prosto ne mogu da verujem, prosto preklinjem medije, bilo koga, svakoga, u zemlji i inostranstvu, da ne propuste verovatno najvažnije razrešenje u proteklih 30 godina. Verovali ili ne, ovih dana će, komisijski, biti otvoren famozni Titov sef u Narodnoj banci Srbije, zavetni kovčeg naše istorije 20. veka. Ukoliko se to desi bez prisustva kamera, bez javnosti, propustićemo istorijsku priliku da se suočimo sa najvažnijim dokumentima o čoveku koji je presudno uticao na naše sudbine, do današnjeg dana. Evo, dobrovoljno nudim inspiraciju za medijsku obradu ovog fenomena koji nadilazi naše živote, jer sam pouzdano i lično čuo od kolega da i BBC i neke druge TV kuće žarko žele da prate Tita posle Tita. Filmske novosti su, recimo, svetski začetak rijaliti programa, jer su neposredno posle rata snimale svakodnevni žurnal o Titu. Osim državničkih aktivnosti, tu sam video Tita kako bere mandarine, kuva, brije se ili lovi. Veliki brat – ali o Velikom Bratu!

Šou počinje uz zvuke pesama posvećenih Titu…

Vrata od pola metra čelika se otvaraju, vidimo advokate, Jovanku, sudske činovnike, eventualno naslednike i vazduh star 30 godina šišti kroz vrata. Ulazimo u Titovu pećinu, Sezam se otvorio! Vreće i kutije, luk i strela sa putovanja u Afriku, duvaljka iz Brazila, medved iz Bugojna, kože leoparda i tigra, slonove kljove – gomila ordenja i dokumenata. Tube sa počasnim doktoratima. Uniforme, u plastičnim kesama – plava, bela, odela i satovi, mnogo satova. Kutija sa tompusima, poklon od Kastra, još mirišu na Kubu. Na jednoj staroj fascikli vidimo natpis "Brionski plenum", lepo se vidi otkucano pismo Leke Rankovića, potpisano. Osušeni džoint od Hajla Selasija. Kompromitujuće fotografije golih glumica (domaćih i holivudskih), operskih pevačica, generala i političara u stanju alkoholne obamrlosti. Krštenica, posle još jedna iz Rusije, partijske knjižice, venčani listovi. Poslednja plata – u dinarima sa grbom SFRJ. Konačno znamo kolika je Titova plata. Štedne knjižice kod Ljubljanske banke, niska zlatnika, perorez sa robije. Ogrlice od svih kučića, od pudlica do onog vučjaka sa Sutjeske.

Utvrđuje se da postoje još 3 žene za koje javnost nikada nije znala. Nacrti za jugoslovensku atomsku bombu. Tu je i fotografija sa nekim mladim funkcionerima – među njima i Sloba i Tuđman.

Predlažem da 8 penzionera i penzionerki provede 15 dana u tom sefu i dobićemo rijaliti program dostojan Maršala. Bilo bi super da neki budu i antititoisti. Cela ex-Yu teritorija prenosi snimak ovog otvaranja, bio bi to fantastičan primer TV demistifikacije, posthumne. Jedan mit bi možda posle decenija dobio potpuno drugačiji smisao. Nemam iluziju da bi neko promenio mišljenje, oni koji su ga voleli, voleće ga i dalje, protivnici će ga jednako mrzeti, ali smrt ima tu metafizičku sposobnost da i faraone i prosjake svede na njihovu ljudsku i smrtnu suštinu.