Ah, taj plam kulture! Opija čula, srca i duše, a onda ih probavlja kao oganj pakleni. Koliko je sladak otrov kultura! Prodire u udove opijene od naslade, a potom nerve dugo kroz vatru propušta i na vatri peče. Na kraju bi nas možda i dotukla. Nemamo šanse s kulturom, kažem vam, nemamo šanse. Željni je žudimo, noću je sanjamo, tražimo pored sebe čim se probudimo. A ona, ako nas je čak na tren i utolila, naizgled ispunila, već je sad nekuda dalje i izdajnički podmiruje druge koji je žude, nama tuđine, možda čak i dušmane. Parafrazirajući reči varšavskog barda Stanislava Gžesjuka: "Kultura na tren sreću ti da, a onda ko smuk ujeda."

Kšištof Varga se kiseli u kulturi, poput nilskog konja iz naslova njegovog dnevnika, u vodama Nila ili Limpopa. Leži u blatnjavoj vodi i u tom položaju ždere kulturu, neprekidno, prežvakava je i vari kao neka mokotovska boa. Ne bira, svaštojed. Proždire paket od dvesta ploča Johana Sebastijana Baha, kao i Blanku Lipinjsku. Teško je reći koji zalogaj ga uvodi u veću ekstazu. Jer Varga je ekstatični žderonja. Bulimičar naduven od prejedanja. Sit, i ujedno muči ga gorušica. Utoljen Bahom i podriguje Blanku, ali i dalje je neutažen. Kao Rimljani koje su posle jela golicali percima po grkljanu da bi napravili mesta za još. Ushićenje i gnušanje prepliću se u njegovom Dnevniku nilskog konja neprekidno. Jedno bez drugog ne postoje.

Jer šta ćeš sa Tomasom Manom ako ne znaš Zeneka Martinjuka? Da živiš u taštini ushićenja? Kao navaka može i da bude ukusna, ali bez svesti o tome šta glad jeste? Ili bez svesti o nejestivim jelima, a kojima se drugi hrane svaki dan? Pravi pravcati sadomazo. Barikadira se Varga u bahovskomanovskoj kuli od slonovače, ali ne može u njoj da se svrti i svaki čas iz nje izlazi da bi uranjao u propast, sramotu, sunovrat. U glibu spoljoglaca, pseudoliterature, polumuzike, nedodrame, u lupetanju autoriteta. Svemu tome oduzima pravo da se zove kultura, ali i pati, jer vidi milione koji idu za Luciferovom lučom, držeći je za istinsku svetlost. Ko veprovi grede na ivicu provalije. Pati i poput drevnih proroka baca drvlje i kamenje. Pa se vraća u svoju mokotovsku isposnicu, i otšelnik kakav je, nastavlja da ispisuje svoj plač jeremijski.

A kad se ipak završi serija na Netfliksu, jedna od desetine njegovih omiljenih serija (kao da ne želi da zna da su dobre serije konačni i smrtni udarac za roman, koji je za njega kruna književnosti i velika, neispunjena ljubav), migolji se poput presisanog pijanca na jutarnji šot, ili poput džankija u parkić po dop. Na stranu to što alkohol ima ukus denaturata i što oslepljuje kao metil, na stranu što je diler u robu umešao strihnin ili mleveno staklo. Važni su oni tek-što-nisu trenuci, i važna je nada da će ovog puta biti bajno, kao prvi put, kada si prvi put listao monografiju sa Brojgelovim reprodukcijama, ili kad si prvi put čitao roman za odrasle. Slabo šta od toga si razumeo, ali svejedno, ulazio si u novi svet koji je bio veći i snažniji od stvarnog. Ali sad ni mrvice od svega toga, ništa sem simptoma metilskog mamurluka, sem krvavih beonjača, sunovrata u depresiju, tu posestrimu jeftine natripovanosti.

Dnevnik je, u suštini, hronika padova. Razbrajalica poraza. Registar promašaja. Lament nad razočarenjima. Skoro sve čega se Varga dotakne pretvara se u pepeo, mulj, glib. Kao da sam njegov dodir ima razornu moć. Manijački traži toplinu na vatri kulture i stalno se na toj vatri prlji. Razume se, uglavnom ga prlji Poljska. Poljska književnost, poljski film, poljsko pozorište, poljsko sve. Jalova zemlja. Nikakav grom, samo cvilež. Olakšanje donose samo strane kulture. Uglavnom Netfliks, naravno. Dođe ti da slatko prizoveš paragraf iz staljinističkog kaznenog zakonika: "snishodljivost prema Zapadu".

Vargi će ipak biti oprošteno jer ne štedi ni samog sebe. Ko zna, sebe možda i najviše. Usred noći budi se s mišlju da će umreti i neće stići da odgleda sve serije koje je planirao. Mrcvari sebe i čitaoca svojom starošću, emocionalnom smetenošću, spisateljskom frustriranošću, žvalavi u resantimanima, tranžira sebe u duhovnom harakiriju i cvili zato što ga u svetu čitaju samo Mađari i Srbi. Sprda se na račun književnih nagrada koje ga već godinama nepravedno zaobilaze. Otkriva se, jer dobro zna da čitalac zaslužuje čestitost. Pogotovo čitalac dnevnika. Mada, verovatnije je da želi da nestane sa svetom đuture, svetom kojem izriče presude. Kao kapetan koji potapa sopstveni brod, brod kulture, ali tone zajedno s njim. Titanik i Sardanapalova smrt u jednom.

Kultura je kavez. Zagušljiva, klaustrofobična, bezizlazna. Pa ipak, reklo bi se da je Vargi u njoj dobro. Siti se i napaja vetrom. Sardonički kontemplira provaliju između onog što jeste kako jeste, i onim kako bi trebalo da bude. Možda je u pravu. Možda smo sami sebi napravili kaveze. Promakao nam je trenutak u kom se kultura odrodila u maskulturu, i dopustili smo maskulturi da nas uplete u svoju mrežu, i sad se gušimo. Ali tako je trebalo da bude. Hteli smo da ukleti narod zemljin bude konačno slobodan i podmiren. Hteli smo da sloboda postane sveopšta privilegija. I ti, Vargo, hteo si, i ja, i svi čestiti ljudi koje znamo. To smo hteli i zato sad nema vrdanja.

Narod je iznedrio i Zenka Martinjuka i Maju Staško, i Davida Podsjadla, i stotine drugih, da bi ih vodili preko jalove zemlje, preko pustinje, od izvora do izvora, od jednog do drugog bunara, da ne pomru od žeđi. Za tobom će poći malo ko ili baš niko. Jer ti nisi nikakav nežan narator. Pokušavaš da napojiš narod sirćetom i žuči. Naravno, tvoja priča je bliža istini, jer takav ukus osećamo na kraju u ustima. Ali ko bi to hteo da isprobava pre sudnjeg dana?