Knjige
U osvit bola
Na Selmanovoj tezgi s lubenicama dečak M. R. pojeo je osmeh i smrt i ispljunuo mlečne zube. I postao pesnik
Poveliki je broj pesnika čije stihove M. R. uzima kao moto svojih pesama: Od Homera do Kavafija, pa Broha i Beketa, Hagarda i Šeparda, Robinsona Džefersa i Samjuela Batlera do T. S. Eliota i Džimija Hendriksa, Branislava Petrovića i Milosava Tešića. Raičević je veliki poznavalac pesničke tradicije. Ima retku sposobnost da preuzme tonalitet velikih pesnika. Ali Raičević bez reza, bez montaže, neosetno, spontano krene svojom stazom. Neguje svoju drskost, apsolutnu posvećenost. Ili, kako kaže u antologijskoj pesmi Dlan & lopata iz istoimene knjige:
Pisao je pesme s iskrenom/ namerom da ih čitaju svi, i ne bi/ prestao, makar ih ne čitao niko!
Ono o tonalitetu… U pesmi O smrti i ranom ustajanju kreće se od Šervuda Andersona, koji je na brodu popio martini, maslinu i čačkalicu i zaglavio smrt. Pa se pređe na Sofokla, koji se udavio zagrcnut grožđem, ili je umro od radosti kad je pobedio na takmičenju tragičara. Pa onda civilizacijski skok do Dženis Džoplin kojoj je srce prepuklo od bluza. Na toj opasnoj granici od rođenja do danas živi Miodrag Raičević. Evo ga, u pesmi stoji pred ogledalom a tamo nema nikog. Ali, neko će doći, neko sigurno dolazi. Smrt se ne vidi, ona se odigrava. Glumci, gde ste, pita se M. R. A ne trebaju mu. On je glumac koji smrt (d)očarava na celom maratonu ove knjige. Po slutnji onostranog, s one bande života i smrti, Raičevićeve pesme u dosluhu su sa stihovima Georga Trakla: Miriše požutelo voće, tiho se čuje smeh/ Radosnog, svirka i ples u senovitim podrumima,/ U sutonskom vrtu korak i tišina umrlog dečaka.
Piše M. R. o smrti. Al’ i o ljubavi. Gotovo sve su pesme u ovoj knjizi ljubavne. Ili Herman Broh: Ah, tek u žudnji za smrću/ žudimo za životom. Raičevićeva duša puna je ljubavi i zato on umače pero u srce i piše. Ljubav je u ovoj zbirci večita, jer traje jedan tren, jedno leto. Kao što je lepota na Mediteranu večna, apsolutna jer traje jedno poslepodne, jedno leto. Kao u pesmi O Kadmu i Harmoniji. Tu legendu drevne Budve Raičević prevodi na autobiografsku ljubavnu bajku:
Maslina na kiši, jedino je čega želim da se sećam. (…)/ Njeni mali, sočni prezreli plodovi nikad nisu/ tako gorki kao sumrak koji je ovde uvek pomalo/ ljubičast, kao u Aleksandriji./ Tamo gde ću te odvesti, tamo će naše oči, ruke, tela,/ naši živi poljupci, postati zemlja koja nas hrani,/ zemlja koja na kraju, samo uzima ono što je njeno.
—U Budvi, leto–jesen 1998.
Moto na početku ove pesme svedoči o moći poezije, i o moći ove pesme: Pa ipak srešćemo se i rastati, i opet sresti/ Tamo gde se pokojnici sreću na usnama živih (Samjuel Batler).
Ovo su pesme o Mediteranu i kad se u stihovima ne vidi more. More je žudnja za povratkom. Povratkom u detinjstvo u pesmi O lastavicama koja je posvećena Ljubici i Dušanu Kaloštreviću, Mojima nűni i núnu, i mojim srećnim danima u Rijeci Reževića: Tako biva kad živiš sa senkama, a onda odnekud/ dolete hitrokrile i ti počneš da razmišljaš o njima.
Nuno iz džepa vadi nerandžu i kaže mi: Nerandža je sunce koje, sad, odlazi/ kod Talijana, da prespava, a nas dvojica idemo kod nűne,/ da vidimo da li je pomuzla kravu.
Ovo je pesma o lastavicama i melanholiji: Lastavice… lete u beskraj, i vraćaju se/ u svoja gnezda, kao u ovu pesmu, koju sam bio zaboravio… vraćaju, kao nekad, sad kad me nema ni tamo ni ovde,/odvodeći me negde daleko, daleko opet, dragi moj prijatelju,/ dalje i od tvoje knjige o njima.
Ovo je pesma o dvojniku, ili ko piše ovu pesmu? Ovo je pesma:
moga prijatelja, koji je video isto što i ja/ i o tome ostavio zapis kome nemam šta da dodam.
Zbirka M. R. mali je porodični ep. I pesma O porodičnom cirkusu. U prologu cirkusa je otac. Otac hoće biti surov da bi plemenit bio. Stavlja dečaku žar na dlan kao crno seme narcisa. Žar kao veliko zaveštanje mladom pesniku. Narcis M. R. je opravdan jer zna da je od detinjstva ostao samo torzo, a on stihom privlači lepotu i dostojanstvenost izgubljenog ostatka. Evo pesma Svetla u brdima (posvećena slikaru Milanu Tucoviću), i pesma O životu, kredencu etc…
Ta noć koja stiže na prstima slazeći niz brda,/ nikad neće pogasiti svetla u našem sećanju,/ mala svetla koja su danas samo senka nečega/ što nam je bilo obećano, a nikad istinski dato.
Ili:
Otac kaže: “Ovaj kredenac farbam poslednji put!”(…)/ Svesni smo da to čini poslednji put./ A sve što voliš i što činiš poslednji put/red je da se duboko udahne, zatvorenih očiju.
Eto, vidiš, zašto je narcis M. R. opravdan. Opravdan jer zna da reč na nepcu pre od snega čvrsne. Opravdan jer zna ako je nebo boje višnje onda je ulica modroplava. Opravdan jer u driblingu (o)peva rađanje tragedije, i rođenje pesnika. Opravdan jer M. R. voli da svira podgoričku sevdalinku Nek zaspim noćas u gitari. Opravdan jer hoće da čuje, da uhvati miris i san Mediterana. Opravdan jer M.R. zna s bolom na videlo.
Pesma O porodičnom cirkusu je pesma gde zaboravlja strah svoju glad, a radost svoj strah. Poezija je pomamnica, ili pesnik je eros pa sve ostalo.
Poslednje poglavlje u knjizi posvećeno je majci. Majka je Itaka, majka je bol, majka je postojanost, majka je plemenitost:
Govorila je da je molitva/ jedno dugo ćutanje/ i jedva primetno/ mrdanje usnama.
Lebdi molitva kao što lebdi čitalac Raičevićeve poezije, jer kako peva Džimi Hendriks: Nema lepšeg osećaja nego/kad iskočiš iz aviona/i sviraš po nebu.
Čovek leti na srce. Srce je lak teret kad ga imaš, a težak kad ga nemaš. Ili kako kaže Raičević u pesmi Itaka: Ako se na zemnoj kugli desi da se M. R. izgubi, a ja kažem neka se vrati na Zvezdaru, neka se vrati u Kiš-malu u Podgorici gde se rodio. Tamo su nekad bili dućani sa lekarijama i voćem. Na Selmanovoj tezgi s lubenicama dečak M. R. pojeo je osmeh i smrt i ispljunuo mlečne zube. I postao pesnik.
Dok čitaš ove stihove ploviš, ideš na mesto gde ranjeni jelen ide da umre. M. R. je lovac na jelene, al’ on ne ubija. Vere se po gorama, ćuti, nišani i uživa u svojoj raboti. Dao je zôr talentu koga ima(š) na pretek. I trajaće to dok se ne uspravi(š) na stopala. Ko piše ovakve stihove, čvrsto stoji na bojištu. I zori se. I veseli.
Sve su knjige poezije Miodraga Raičevića u bluz ritmu. Pa i ova potonja O stvarima koje je Homer propustio. I zato evo nekoliko definicija bluza u stihu. Primeri su iz neponovljive zbirke Dlan & lopata:
Bluz je kad ne misliš ni na šta drugo/osim na mene, a ja nisam tu…Bluz je jedro koje se nadima od plača… Al’ kad siroti čova ostane bez ognjišta,/ Onda bluz sve je onom koji nema ništa… Bluz je ono čemu se stalno vraćam,/makar presedeo ceo dan,/jer od onih sam koji nemaju kud da odu i kad bi hteli… Pokaži mi svoje srce lepojko – grob iz koga/svakog jutra ustajem i idem da tražim posao… S metkom u srcu ležaće crnja u travi/a duša će crna, na nebo što se plavi… Ja sve svoje dugove plaćam srcem/zato niko ne trguje sa mnom… Samo se na starom Jugu ne čude/ kad crnac plače dok o sreći peva… O, sahranite mi srce tamo gde Dunava ljubi Sava./ Nek tamo počne ono što se tamo ne završava…
Bluz radi od prve zbirke Miodraga Raičevića Osjećajne pjesme i jedna konjska. I na kraju antologijska pesma Blues za Mojsilović Dragojlu koja se diljem Jugoslavije zna naizust:
hotel prijedor
muški klozet
izviše pišaonice
neko je ekserom
po zidu ispisao
ovdje sam jebo
mojsilović dragojlu
koja radi u školu
onaj što piša do mene
vidi da čitam
reče da više nigdje ne radi
našli su je mrtvu
među kantama
iza radničkog restorana
pjesnik u meni
ljepše od svega
umije da ćuti
jer slutimo i ja i on
da će živjeti samo
do prvog krečenja.
Raičeviću, okrutno si sam, izdrži.
– Boli me srce poezije.
– Bol je uvek veća od čoveka i mora da se smesti u njegovom srcu.
Živeo, majstore, dečače iz Kiš-male.
13. jul 2022.
P.S. Knjigu će objaviti i izdavačka kuća CID iz Podgorice. ¶
