Protekle nedelje, na televiziji smo gledali trku Skupštine Srbije sa vremenom. U toj neravnopravnoj borbi Skupština, ili preciznije opozicija, pokušala je da nizom opstrukcija uspori usvajanje nekih vitalno važnih zakona. Osim rasprave o budžetu, diskutovalo se o poverenju Vladi, ali se, paradoksalno, nije glasalo. Zasedanja su trajala do kasno u noć, a kada bi pokušali da gledate prenos, osećali biste se glupo jer niste skapirali o čemu poslanici govore. OK, jasno je da 90 odsto diskusije otpada na raspravu između Tome i grupe Šešeljevih političkih opunomoćenica. Tu se proklinjalo, ofiralo, međusobno poredilo i optuživalo. Za taj deo skupštinske diskusije nije nam bio potreban uvod, to mu dođe kao sapunica gde samo nedostaje par muzičkih efekata da dopuni dramaturgiju i lošu glumu. Ono što je iritiralo i zabrinulo publiku jeste pokušaj da se u tom igranju sa vremenom kao ulog koristi sudbina građana. Ukoliko se ne usvoje promene zakona – pasoši će postati nevažeći, a to znači da ćemo praktično sami sebi nametnuti sankcije. Ovo unutrašnje izgnanstvo, dobrovoljna izolacija i unutrašnja emigracija je patent devedesetih kada smo za osvetu svetu koji nam je nametnuo sankcije – mi tom istom svetu okrenuli leđa. Zato se danas sa takvom ironijom govori o paroli "Beograd je svet", koju sam ja tokom šetnji 96/97. shvatao kao potrebu da se prevaziđe autizam. Mislim da nije u pitanju, kako neki kažu, provincijalni kompleks Srbije, već potreba da se stvarnosti pogleda u oči. Rastezanje vremena – i u slučaju predloga budžeta (za šta je odgovornost više na strani vladajuće koalicije) i u slučaju usvajanja zakona (gde postoji opstrukcija od strane radikala i narodnjaka) predstavlja očigledno srpsku političku praksu. Poslanici su dakle novinarskim jezikom rečeno – deadlinersi, rade isključivo pod pritiskom, pa ako ne postoji spoljni, onda se veštački stvara unutrašnja tenzija. Ono što se pojavljuje kao posledica te neprekidno povišene temperature – jeste pad nivoa diskusije i pristojnosti. Iako više nema čupanja kablova, čukanja u cevanicu, polivanja vodom ili iznošenja – nivo razgovora i jezik su srozani do nivoa psovke i kletve.

Ponekad pomislim da su prenosi iz Skupštine praktično zagrevanje za prenose iz Haškog tribunala, gde se odvija glavni meč večeri. Da podsetim, prenose na RTS-u je izborio upravo Toma Nikolić tokom svog uspona i predizborne kampanje, pa je veliko pitanje da li bi danas interes za Šešeljevo suđenje bio isti. U svakom slučaju, Šešelj je svoj nastup započeo tiradom o polnom ophođenju, govnima i kletvama, sledio je štrajk glađu i danas imamo stabilan šou koji ima svoje fanove. Naš javni servis za sada nema u programu klasični noćni tok-šou pa je Šešelj praktično RTS verzija političkog kabarea. Kako prolazi vreme, pokazuje se da su tužitelji Tribunala svojim nespretnim potezima praktično postali savršeni partneri u jednoj farsi. Šešelj bez sumnje ima odgovornost za događaje na teritoriji bivše Jugoslavije tokom devedesetih, ali je njegov nastup u Hagu namenjen domaćoj publici. Tužilaštvo je nakon Haradinaja ili Nasera Orića toliko diskreditovano u srpskoj javnosti da praktično radi na Šešeljevoj promociji dodeljujući mu ulogu žrtve. Takođe, koncept proticanja vremena u haškoj sudnici dosta podseća na diskusije iz Skupštine Srbije, a sve skupa najviše liče na Šeherzadine priče iz 1001 noći. Sličnost možemo naći i u osećanju omnipotencije koja najviše fascinira Šešeljeve fanove. Ovaj detalj je vojvoda preuzeo od pokojnog Miloševića, jer je želeo da se pred gledaocima prikaže kao svevideći, prepametni Vođa–superkompjuter. Setite se samo predavanja iz istorije, filozofije, prava, ekonomije, vojne nauke, književnosti, tehnike, geografije, informatike koje je Šešelj držao u Hagu. Na sličan način njegovi sledbenici u Skupštini diskutuju o budžetu, podnose amandmane i zaista zvuče kao eksperti. Oni su u stanju da 800 stranica teksta prouče za samo jedno veče, prelete pogledom tekst, skeniraju greške i dižu ruku – traže reč. Evo, priznajem, po cenu da ispadnem glup, ja se ne razumem u sve. Nisam kao oni superljudi koji uvek znaju šta je najbolje za Srbiju, gde je Srbija nedefinisani živi organizam, država na nebu i zemlji. Zato i ne tražim svoje mesto u njihovoj Istoriji, već bih da ovde i sada živim svoj život kao Čovek.