Za "Vreme" iz Istanbula

Među brojnim svetskim konkursima i izložbama karikature, jedan od najcenjenijih je onaj u Istanbulu koji organizuje Ajdin Dogan fondacija. Nazvana po svom sponzoru, turskom milijarderu, ova Fondacija ulaže velika sredstva u oblasti kulture, obrazovanja i zdravstva (evo zdrave ideje, srpski bogataši!), a kako nam je rekla direktorka izložbe, gospođa Žandan Fetvađi (Candan Fetvaci), ova fondacija nije profitna već joj je cilj da jača komunikaciju i kulturne veze. "U ovo doba, kada su rašireni nasilje i diskriminacija, cilj AD međunarodnog konkursa karikature jeste razvoj tolerancije, slobode i otvorenog društva", ističu organizatori.

Organizacija je protekla besprekorno. Gosti izložbe, nas petnaestak, bili smo smešteni u hotelu u starom delu Istanbula, sa čije terase puca pogled na moreuz Bosfor sa jedne strane i na panoramu grada sa druge. A imalo je šta da se vidi. Ovaj ogromni grad, bivša prestonica tri velika carstva, Rimskog, Vizantijskog i Otomanskog, sada je najveći trgovački i kulturni centar moderne Turske. Gusto načičkan zgradama u mešavini arhitektonskih stilova, Istanbul prekriva obale moreuza dugog preko 30 kilometara. Gledajući Bosfor, jedan od najprometnijih vodenih puteva na svetu, po kome plove brojni ribarski brodići, tankeri, turistički brodovi veliki kao zgrade, pitao sam se da li je više plovila na površini ovog svedoka mnogih ratova i osvajanja ili na njegovom dnu.

GRAD: Znamenitosti nezaobilazne za svakog turistu nalaze se na centralnom gradskom trgu: Crkva Svete Sofije ili Aja Sofija, u kojoj su nekad krunisani vizantijski carevi, pretvorena u džamiju nakon što je Carigrad pao u ruke Otomanske imperije, da bi za vreme Kemala Ataturka bila pretvorena u muzej, a nedaleko odatle je i Sultan Ahmedova ili Plava džamija, nazvana tako jer unutrašnjost njene kupole prekriva 20.000 plavih pločica. Ovo je jedina džamija sa šest minareta u gradu koji ima oko 500 džamija. Napravljena je u neposrednoj blizini Aja Sofije, koju je sultan naredio da se napravi sa šest minareta da bi se znalo ko je glavni. Jedan od arhitekata bio je Hajrudin, graditelj čuvenog mosta u Mostaru. U blizini je i Cisterna Bazilika, podzemna cisterna za vodu napravljena još u antičko doba koju podupire oko 350 mermernih stubova… Ponešto iz svake imperije.

Za prave turiste kupce tu su Kapali čaršija ili Veliki bazar, ogromna pokrivena pijaca ukrašenih svodova, kao i bazar začina. Osamdesetih, pre nego što smo otkrili jeftinu kinesku robu, naši šverceri su znali za jeftinu tursku robu. Kožne jakne, marame od svile i kašmira, majice… donošeni su u velikim količinama. Trgovci i danas prvo pitaju koliko komada neke robe kupujete. Ovde sporazumevanje teče lako. Naviknuti na turiste, prodavci znaju osnove engleskog i drugih jezika (ili bar brojeve), taman dovoljno dobro da te uvuku u cenkanje. Na pitanje koliko nešto košta najčešće nećete dobiti konkretan odgovor, već poziv da pogledate i probate robu, a onda kreće pogađanje sve do glavnog pitanja: ok, koliko možete da platite?

Kad bi i bilo problema u komunikaciji, vadili su se aduti. Izgleda da su svi vatreni navijači Fenerbahčea ili Galatasaraja, pa se zato u superlativima pominju naši fudbaleri Kežman i Saša Ilić. Da budem ljubazan, ja se setim košarkaša Turkoglua, saigrača našeg Divca u Sakramento Kingsima.

Bazar začina je raj za žene koje vole da kuvaju, bar bih tako rekao po izrazu lica svoje supruge, koja je imala ozbiljnu nameru da prenese sve mirise i ukuse direktno u našu kuhinju.

IZLOŽBA: A onda je na red došlo i otvaranje izložbe 150 najuspešnijih karikatura, u konkurenciji oko 3000 radova iz 80 zemalja. Ceremonija je održana u sali hotela Hilton. Možda bi neka umetnička galerija bila prikladnije mesto za izložbu, ali izgleda da je karikaturama prijalo da budu izložene tolikim svetlima i blicevima. Kao i pojedinim autorima. Činjenica je da je atmosfera bila prilično opuštena, čak i kad je turski ministar kulture prošetao među posetiocima. Drugo poluvreme izložbe odigrano je sledeće večeri u azijskom delu Istanbula, koji izgleda kao noviji deo Novog Beograda. Dve izložbe istih radova simbolički povezuju evropski i azijski Istanbul, kao dobra karikatura u dve slike. Možda smo iz istog razloga u azijski deo otišli brodom, a vratili se mini-busom preko mosta. Organizator će posle izložbu da seli i u druge gradove, a po treći put će biti prikazana i u Njujorku, zahvaljujući i Bobu Mankofu, uredniku karikature u magazinu "Njujorker".

Pre svečane dodele nagrada upriličen je kratak koncert turskog pijaniste, koji je izveo Mocartov delo Turski marš, odsviravši i ono što je izostavljeno iz originalne kompozicije jer je u to vreme zvučalo previše orijentalno za Evropu. Onda su se pijanisti pridružila i dvojica muzičara koji su izveli nekoliko etno kompozicija svirajući na starim instrumentima kanunu i zurni, vrsti frule.

Ove godine napravljen je presedan i dodeljene su dve prve nagrade – Doganu Arslanu, američkom karikaturisti turskog porekla, i Irancu Javadu Alizadehu, kojima je žiri dodelio isti broj bodova. To znači da je ovogodišnji budžet morao da bude malo veći, i da je više sredstava uloženo u promociju kulture, malo li je?

Ekipa nagrađenih karikaturista je bila internacionalna u najboljem značenju te reči. Osim prvonagrađenih, na binu su se popeli i vaš izveštač, nagrađen drugom nagradom za karikaturu Revolucija, objavljenu u "Vremenu" broj 1134. Nagrađeni su i Poljak Pavel Kučinski, vanserijski talenat čije karikature zbog realističnog stila liče na satirične ilustracije, Belgijanac Ludo Goderis, iz Holandije je došla gospođa Julija u ime svog muža Berta Vitea, koji je, nažalost, preminuo pre nekoliko meseci, zatim dve mlade karikaturistkinje iz Irana, Rodrigo Mineu iz Sao Paula (on se interesovao zašto, pazi sad, u srpskoj reprezentaciji nije igrao Pećković, najuspešniji strani igrač brazilske lige… You mean Petković Rambo? Yes, yes, Pećković). Brazilac radi karikature veoma duhovitog stila, ali mu tek predstoji glavna premija na drugom terenu, jer je sa svojom devojkom obznanio skoro venčanje. Iz Ukrajine su došli Sergej Rjabokon sa suprugom Olenom, koja se takođe bavi novinskom karikaturom…

"Ukusniji" deo izložbe bio je, naravno, u restoranu. Osim nezaobilaznog kebaba, desetine drugih ukusa privlačile su pažnju prisutnih. Sto je izgledao kao paleta slikarskog megalomana. Druženje je nastavljeno u hotelu. Poljak je izneo pred nas njihovo nacionalno piće, votku "žubrovku", nazvanu po evropskom bizonu zubru koji je do srednjeg veka živeo i u balkanskim šumama. Piće je verovatno dobilo ime po ovom divljem govečetu jer udara kao kopitom.