Postoje (najmanje) dve vrste kolonijalnih stereotipa – u svemu, pa i u književnosti. Jedni su, da tako kažemo, klasični, i njih danas više “niko pristojan” ne zastupa. Drugi su, pak, antikolonijalni kolonijalni stereotipi.

Otkud sad to? Stvar nije ni komplikovana ni protivurečna koliko obećava da bi mogla biti. Antikolonijalni stereotipi odlikuju se obrtanjem kolonijalnih naglavačke ne nudeći istinski drugačiju vizuru, samo okretanje dvogleda, gde se, umesto umanjenih, vide uvećani objekti, ili obrnuto. Zato je narav antikolonijalnih stereotipa parazitska i svakako antiemancipatorska, što ih naposletku čini kolonijalnim u negativu, i otuda neupotrebljivim za bilo šta, to jest zato se od njih i na njima ne može zasnovati ni dobar naučni uvid, ni dobra književnost. Ako ćemo pravo, nema od njih ni dobrog aktivizma, ali to nas ovde ne zanima.

Lejla Slimani (1981), francuska spisateljica marokanskih korena, romanom Zemlja drugih, zamišljenim kao prvi tom trilogije, očevidno (i) porodično-autobiografskim materijalom inspirisane, od početka do kraja igra intelektualno pošteno, unapred štedeći čitaoca svakog mogućeg bulšita: njen je roman, smešten u Maroko u godinama, pa i decenijama pred sticanje nezavisnosti, složena, upravo fascinantna povest o izukrštanim drugostima i stranostima koje supostoje na jednom prostoru, s ponosom gajeći svaka svoje duboko neznanje o onoj drugoj strani.

Ništa od ovoga ne znači da su te “dve strane” jednake ili iste: kolonijalizam je doveo… koloniste, naravno: ohole, bahate, svesno ignorantske; s druge strane, domaći (Arapi, Berberi) su “svoji na svome”, ali šta to tačno znači, i za koga? I šta bi značilo dokidanje tog kolonijalnog stanja? Slobodu? Svakako – jedan vid slobode, nimalo nevažan. Ali ta je sloboda opet deo drevnog sistema odnosa u kojem su mnogi (ili čak svi) zapravo roblje. Od žena pa do crnih Afrikanaca iz susednih zemalja, koje Marokanci tretiraju s ništa manje rasističkog prezira od onog kojem su sami podvrgnuti od Evropljana.

Ali, hajde da malo suzimo fokus onako kako i sam roman čini, glavninom svog toka. Matilda je mlada žena iz francuskog Alzasa, koja tokom Drugog svetskog rata u kojem se uglavnom dosađuje (da, rat je strašno dosadan tamo gde nije i previše uzbudljiv i onima koje ne pogađa neposredno) upoznaje Amina, mladog marokanskog pripadnika francuske kolonijalne vojske. Zavedena “egzotičnom” putenošću i željna avanture i najradikalnijeg mogućeg raskida sa “malograđanskom sredinom”, Matilda se udaje za Amina i ubrzo nakon kraja rata dolazi da živi s njim u Maroku, prvo u provincijskom gradu, potom na izolovanom seoskom imanju. Tu će vrlo brzo naučiti da taj romantizovani Drugi može da ima za nju prilično neprijatne i šokantne običaje, verovanja, navike, u kojima je njoj namenjeno mesto, hm, tek Prve među služinčadi. I u kojoj svako njeno “društveno biće” i samostalna duhovna i materijalna egzistencija imaju nestati utopivši se u jedini dozvoljeni identitet: pokorne supruge, predane majke. “Ovde je to tako”, reći će Amin, gledajući u pod, na svaki njen upit ili protest. Ovde je to tako: lozinka za poraz i predaju, ali u kojoj, gle, onome koji je izgovara ipak pripada udobnija, podnošljivija uloga.

Od te se tačke Zemlja drugih razvija u bogatu, vrlo dobro vođenu fresku jednog “nerazvijenog” društva (i te kako bogate tradicije, ali od nje život ne biva ni lakši ni smisleniji) u velikom previranju, koje tek sluti na veliki potres nakon kojeg, navodno, više ništa neće biti isto. I tu se Slimani pokazuje kao sjajna pripovedačica koja će, sve igrajući na malom prostoru, napuštajući seosko imanje samo koliko je neophodno da se zahvate svi slojevi jedne potmulo konfliktne složenosti (grad, katolički internat, Matildina epizoda s posetom zavičaju tokom koje ozbiljno dvoji o tome da li da se uopšte vrati u Maroko, što je zapravo i duboka sumnja u vlastiti identitet, pripadnost i konsekvence životnih izbora), pretvara roman u kojem samo malo bolje upućeni čitalac naizgled neće naći ništa što mu već nije odnekud poznato, u nenametljivi, a savršeno izgrađeni page-turner. Eto šta je moć prave književnosti: mnogo smo “sličnih” priča mogli čitati proteklih godina, ali ni jedna istinski ne liči na ovu, jer dobre priče nikada nisu stereotipne, zamenjive, već ispričane.

Na makroistorijskom, iliti nivou “velikih priča”, dakle, slutimo ili znamo “šta je bilo na kraju” – mada je kraj po sebi relativan; gore kuće i imanja belih, evropskih kolonista, gore “knjige kao nasleđe iz Francuske, kojim su ponosno mahali lokalnom stanovništvu pred nosem…”, rađa se novi svet, koji je možda stariji od starog, a kojem se Ajša, sledeća ženska generacija u Aminovoj i Matildinoj kući, iz svojih razloga i povređenosti raduje, ali… zna li čemu se tačno raduje? Dezorijentalizaciji ili reorijentalizaciji, mada je to mesto gde knjige gore smešteno zapadno od svega evropskog? Videćemo u sledećim nastavcima, jedva ih čekam, moraću da potegnem svoje veze da ih dobijem pre vas!

Hiljadama kilometara istočnije od Maroka, u gizdavoj Persiji, pardon, u Iranu, prvo Šahovom a potom Homeinijevom, odrastaće naratorka romana Dezorijentalna Negar Džavadi, francuske spisateljice iranskih korena. Njenu pripovedačicu, koja nije daleko od toga da bude alter ego autorke, zatičemo u jednoj pariskoj klinici za medicinski potpomognutu oplodnju (a zašto baš tamo, to će nam se otkrivati postepeno, pa ne bi bio red da kvarimo), a ceo je roman organizovan kao svojevrsni niz reminiscencija na ličnu i porodičnu prošlost pomalo dokone čekačice na klinici.

Priča je to, dakle, o devojčici Kimiji, rođenoj u uglednoj teheranskoj porodici intelektualaca: pater familias Darijus Sadr onaj je tip “progresivnih mislilaca” svojevremeno sveprisutnih ne samo na bliskom i srednjem Istoku nego i po evropskim rubovima, osobito istočnim i južnim, koji su tragali za alternativama postojećem sve dok se ne bi pomalo pogubili u svojim utopijama, dok je stvarnost radila svoje, na njihovu neretko nepopravljivu štetu. Darijus je novinar, zagovornik umerenog napretka u granicama zakona dok je to koliko-toliko moguće, potom protivnik i zatočenik Šahovog režima, prevratnik i revolucionar, a ubrzo potom i neprijatelj novog Irana, onog pod vlašću šiitskih mula, koje će levo-sekularni naivci uzaman i prekasno optuži(va)ti da su im “oteli revoluciju”. Naposletku i ogorčeni, obskorenjeni, izgubljeni emigrant. Kimija odrasta u fascinantnom, ali i zastrašujućem Teheranu te prelomne epohe, a potom u Parizu, u sasvim novom i drugačijem okruženju; i u prvom i u drugom biće Druga i Drugačija, možda odviše dezorijantalna na jednom mestu, a orijentalna na drugom, i jedno i drugo bez učešća svoje volje.

Ako vas ovo na nešto veoma podseća, naravno da odgonetka nije teška: to je Persepolis Marđan Satrapi, jedna od najboljih grafičkih novela ikada napisanih i nacrtanih. Ima tu sasvim dovoljno osnovnih tematsko-motivskih srodnosti – što je gotovo neizbežno – ali i bezbroj razlika. Ono što ih spaja, ništa manje od tematike, izvanredna je duhovitost, suptilna (auto)ironija, razbarušeni, “pankerski” narativ koji na sve svetinje gleda sa visine svog kreativnog bezobrazluka, ali sa istog mesta gleda i na rušitelje svetinja te naposletku na sebe same. Izostanak duhovitosti, recimo, jedini je bitniji nedostatak romana Lejle Slimani; kod Džavadi, senzibilitetski bliže Peti Smit nego Virdžiniji Vulf, para subverzivno-melanholičnog humora izbija s gotovo svake stranice.

Uvidi Negar Džavadi u prirodu iranskog društva, jednog pa drugog, u odnose među klasama, polovima, obrazovnim slojevima, u duboko ukorenjene tradicije koje opstaju i preživljavaju sve promene, očaravajuće su lucidni. Utoliko pre što je Džavadi takođe, ništa manje od marokanske koleginice, pre svega rasna pripovedačica. Detaljna povest porodice Sadr, koja gotovo da odražava iransko društvo u malom, čita se kao najuzbudljivija kulturno-intelektualna hronika kakva prevazilazi “mesto i vreme radnje”, i u kojoj će i čitalac sa naših strana pronaći značajne fragmente vlastitog nasleđa, možda nikada na pravi način osvešćenog, osvetljenog i promišljenog.

Da li je, napokon, moguće “dezorijentalizovati” se, i šta to tačno znači? Negar Džavadi ne nudi toliko odgovore koliko briljantno formulisana pitanja, kroz roman koji nudi obilje čitalačke radosti i užitka. I prolazi ispod radara ovdašnjeg ceha profesionalnih čitača, ali to mu nije mahana, pre će biti da je preporuka, bezbeli.