Dragan Živadinov poznat je slovenački pozorišni reditelj, čiji osnovni zadatak po sopstvenim rečima jeste da "učini zlo nervoznim". I on ga zaista dosledno sprovodi u delo već dugi niz godina, stvarajući svoje u isti mah beskrajno opominjuće, ali i do zavodljive perfekcije dovedene predstave. Živadinov demaskira fašizam, ali ne samo onaj davno prepoznat u istorijskim okolnostima uoči i tokom Drugog svetskog rata, već još i više ovaj nastanjen u sitnodušju savremenog čoveka, poljuljane lestvice vrednosti i sebično zastrašenog svim onim drugačijim – te stoga podložnog kolaboraciji sa svojim najniskijim pobudama. U ovom trenutku i Dragan živi, dabome, sve ono isto što i svako od nas, u ma kom zakutku planete da se nalazi, ali svejedno nastavlja da posmatra svojim pronicljivim okom stvari kakve stvarno jesu. Nakon teške predstave Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum., koju smo gledali na otvaranju pretprošlog Bitefa, Dragan Živadinov potkraj 2019. godine napravio je divnu pozorišnu posvetu legendarnim ličnostima kantautora i nekadašnjeg člana grupe Buldožer Marka Brecelja, te čuvenog glumca Marka Mlačnika.

"VREME": Recite nam najpre kako se živi ovih dana u Sloveniji, pod tamnom senkom virusa kovid–19? Kako se ponašaju obični ljudi, a kako oni među njima koji se bave umetnošću, poput vas? Ima li straha ili je život ponovo ušao u neku novu kolotečinu, privikao se već na opasnost koja visi nad glavom?

DRAGAN ŽIVADINOV: Živimo potpuni nered koji nam je proizveo biološki patogen. Mozak nam gori, a neophodna je distanca. Živimo agresivnu krizu i još brutalniju biopolitiku! Etimološko značenje reči kriza jeste – vrhunac bolesti. Kriza je važan faktor – svega živog. Mnogi u svetu na to upozoravaju, pa bih i ja još jednom: bolest nije rat! Bolest je poremećaj u organizmu. Zato ne vidim nikakvog razloga da se u ovom kritičnom vremenu upotrebljava diskurs vojne terminologije. Ona nas neposredno vodi u militantnu/totalitarnu subordinaciju. Ako je to bolest, neka o njoj govore medicinski stručnjaci. I sam ovih dana promišljam dve reči u vezi sa virusom: strah i metafizika. Očito je da su se virusnoj krizi pridružile i neke druge, ništa manje opasne krize. Taj konglomerat projicira strah. A strah u pomoć priziva metafiziku. Da nisam postgravitacijski umetnik koji istražuje umetnost u uslovima kosmičke bestežinskosti, u ovom trenutku izgradio bih institut za proučavanje straha i načina distanciranja od njega. Još jednom bih ponovio: molim sve one koji upravljaju krizom da prestanu sa ratnom terminologijom. Mislim da ne tražim puno. To je bolest koju je potrebno metodološki izolovati i u drugom koraku izlečiti. Na kraju odgovora, hteo bih da dodam još nešto: sve ovo što doživljavamo ipak je i jedan monumentalan društveni eksperiment. Ako ga već nisu projektovali – morali bi! U stvari, prvi put u životu mi je žao da nisam sociolog.

Čime se vi bavite ovih dana? Osmišljavate li neku novu predstavu ili, poput mnogih drugih, čitate knjige za koje možda do sada niste imali vremena, slušate muziku, gledate filmove i serije?

Avangardna umetnost u 21. veku inače se zaklinje na odgovornost, tako da je potpuno razumljivo da sa svojom suprugom Dunjom Zupančič živim u odgovornoj samoizolaciji. Baš ovih dana slavim polovinu pedesetogodišnje predstave Noordung:1995–2045. Pre dvadeset i pet godina bila je njena premijera. Svakih deset godina igramo reprizu naše predstave. Ako neko od glumaca ili glumica u međuvremenu umre, mi ga zamenjujemo u njegovoj mizanscenskoj putanji određenim tehno-apstraktom. Tako će se reprize odigravati svakih deset godina, sve do poslednje predstave, koja će biti održana 2045. godine. Umesto glumaca tada ćemo na sceni imati četrnaest apstrakta, koje ću ja lično svemirskom letelicom preneti u ekvatorijalnu orbitu. Na kraju predstave, svi će apstrakti postati umetnički sateliti. Sada smo na polovini predstave. U svakoj predstavi i inače, kad smo na njenoj polovini, doživljavamo vrhunac drame. U sledećih 25 godina gledaćemo njen rasplet. U stvari, ovih dana ulazim u poslednji deo svog života. Ulazim u umetnički finalizam. Da!

Trenutno puno čitam i gledam filmove. Poslednjih godina nakupilo se puno knjiga i filmskih naslova za koje nisam imao vremena. Sistematično čitam celog Tomasa Pinčona. Vratio mi je veru u roman. Poslednji film koji sam gledao je Granica, režisera Alija Abasija. Poslednja serija koju sam video ovih dana jeste ruska serija Bela garda, po romanu Mihaila Bulgakova.

Kada biste u ovom trenutku bili u prilici da postavite neki klasičan pozorišni komad, koji bi to bio? I zašto? Šta biste učinili od tog teksta na sceni?

Postavio bih Život je san Pedra Kalderona de la Barke, jer sam odavno želeo proizvesti tu filozofsku dramu, a ne znam zašto nisam. Šta bih učinio sa njegovom tekstualnom masom? Pustio bih je da sama govori, svojim strahom i metafizikom.

Pred kraj prošle godine napravili ste svoju najnoviju predstavu Biokosmizam: IZREKA, po motivima autora Marka Brecelja i Marka Mlačnika. Svaki od njih trenutno se bori sa svojom bolešću. O čemu je u predstavi reč?

U pitanju je predstava o umetnosti i prolaznosti. Žanrovski, to je obred opraštanja od Marka Mlačnika i Marka Brecelja. Obojica su jako važni za moj umetnički život. Marko Brecelj u predstavi, u realnom vremenu proizvodi zvučnu sliku i muziku. A Marko Mlačnik, koji je inače i centralni glumac već pomenute 50-godišnje predstave Noordung, u predstavi Biokosmizam igra Marka Brecelja. Obredno mu pomažu glumci Damjana Černe i Ivan Peternelj. Ono što je važno reći jeste da u predstavi upotrebljavamo i insceniramo slogo–melodije Marka Brecelja na svim nivoima predstave. Da bih bio razumljiv: mi ne proizvodimo na sceni dramu nego protok vremena, mi ne interpretiramo dramski tekst, nego slogove, a sve u funkciji ozdravljenja od bolesti. Predstava je posvećena avangardnom pozorištu umetnosti 20. veka i protoku vremena. Premijeru je imala krajem prošle godine.

Kažete da u ovoj predstavi upotrebljavate slogo–melodije Marka Brecelja – kakve su to melodije?

To su slogo–melodije, u smislu sloga kao osnovnog dela reči. Znate ono kad vam idioti na sceni pevaju: la, la, la. Mi iz tog segmenta zabavne kulture pravimo avangardističku dramaturgiju. Marko Brecelj već godinama svakog jutra sebi i svojoj supruzi Adrijani otpeva po jednu slogo-melodiju. Taj ritual upražnjava da bi slogo-melodijama sam sebe lečio. U tome je više nego uspešan. U tom smislu on leči i Marka Mlačnika, a Marko Mlačnik njega. Brecelj u predstavu unosi energiju ozdravljenja.

Zašto ste se odlučili da napravite predstavu koja je u suštini o ličnosti Marka Brecelja? Zašto je to važno u nekom opštem smislu? Šta vas toliko povezuje sa njim, pa ste mu poklonili takvu vrstu pažnje?

Marko Brecelj je značajan avangardni umetnik sredine 20. veka. Njegova rana performativnost 1970-ih godina i njegova anti-muzika me i dan-danas određuju. Slično kao Marina Abramović, Raša Todosijević ili Leonid Šejka. Još kao dete me je Breceljeva izvođačka umetnost beskonačno privlačila. Ne možete ni da zamislite koliko sam bio uzbuđen, kad sam prvi put čuo njegov stih: "Duša i ja zviždali smo rakovima!"

Ovo pitamo, zato što ste Brecelj i vi protagonisti dve naoko sasvim drugačije generacije alternativne kulture, ponikle u SFRJ. U čemu su vaši pogledi slični, a u čemu potpuno različiti?

Probaću da odgovorim ovako: Mislim da smo obojica u umetnosti – radikalni. A potpuno različiti u pogledu – frizure (smeh).

Druga važna ličnost u ovoj predstavi jeste Marko Mlačnik. Predstavite nam Mlačnika, kao vašeg čestog saradnika i važnu umetničku ličnost u slovenačkim i evropskim okvirima, i objasnite njegovu ulogu?

Marko Mlačnik je koreograf i glumac Mladinskog gledališča iz Ljubljane. U našoj saradnji bio je i jedno i drugo. Osim toga, Marko Mlačnik je ikonički glumac 80-ih godina prošlog veka na ljubljanskoj pozorišnoj sceni. Igrao je najvažnije uloge kao protagonista u mnogim antologijskim predstavama. Da nabrojim samo neke reditelje sa kojima je sarađivao: Janez Pipan, Ljubiša Ristić, Vito Taufer i Tomaž Pandur. Recimo, za ulogu Šahzemana Slepog u Tomažovoj predstavi Šeherezada dobio je veliku nagradu MESS-a u Sarajevu, a za tu istu ulogu bio je nagrađen i na festivalu Bitef u Beogradu. Osim toga, igrao je glavne uloge i u mom pozorištu: od Jasona, mladog Šekspira, Peleasa, Črtomira, i mnogo, mnogo drugih, pa sve do ove poslednje – uloge Marka Brecelja.

Vašom predstavom slavite život, bez obzira na bolest. Bolest povezuje i dva njena glavna junaka. Trenutno bolest povezuje ceo svet. Kakva se tu paradigma sadašnjeg trenutka krije?

Pre svega se ruše sve druge paradigme. Ne smemo dozvoliti da nam zločinci ukinu postignuća enlightenmenta, doba prosvetiteljstva.

Konačno, molimo vas objasnite naslov predstave, šta znači pojam biokosmizam?

Veoma jednostavno: reč je o telu u kosmičkoj stvarnosti. Sve proizlazi iz mog kosmističkog filozofskog ubeđenja, kojeg je inicirao Nikolaj Fjodorovič Fjodorov krajem 19. veka knjigom Filozofija zajedničkog poduhvata. To je svakako preopširna filozofsko-naučna tema koja prevazilazi format intervjua. Na ovom mestu bih hteo – za sve one upućene u ruski kosmizam – podvući da kosmizam nije ni u kakvoj suprotnosti sa prosvetiteljstvom. Obe stvari se udružuju u naporu da se naukom i umetnošću izgradi kosmička svest. Nikolaj Fjodorovič Fjodorov bio je impresivna ličnost, radio je u Čertkovskoj biblioteci i Muzeju Rumjanceva kao bibliotekar, i proizvodio konceptualizacije, što su dobile svoje majstorske materijalizacije humanizma i posthumanizma. Za njega je Tolstoj izjavio da je ponosan što živi u isto vreme kad i Fjodorov.

Kosmos je vaša stalna tema. Koji se prvi slovenački umetnik vinuo u kosmos pre vas? Da li je istina da je to bio genijalni Srečko Kosovel sa svojom Crvenom raketom? Recite nam nekoliko reči o ovom prefinjenom pesniku?

Istina je, Srečko Kosovel (1904–1926) je zajedno sa Avgustom Černigojem i Edvardom Stepančičem (koji je većinu svog života proživeo u Beogradu) bio proto-postgravitacijski umetnik. Kosovel je bio evropski konstruktivist, koji je svojom poezijom uspostavio evropsko načelo umetničke kosmičke konstrukcije. Sa svojim anarho-kosmizmom suprotstavio se neprincipijelnoj političkoj koaliciji futurizma sa fašizmom. Futurizam je inače bio anarhičan umetnički stil, a konstruktivizam pre svega etički. Ja uostalom proizilazim iz suprematističke projekcije Kazimira Maljeviča. Kosmizam, suprematizam, levitacijske konstrukcije i Crvena raketa čine da, sa Dunjom Zupančič i Mihom Turšičem, proizvodim postgravitacijsku umetnost. Srečko Kosovel umro je sa samo 22 godine, a napisao je 1200 pesama. Jedna od njih je i Crvena raketa.

Umetnost u ovom zlehudom vremenu kao da jedina nadmašuje beznađe i ispraznost materijalnog sveta, suočenog sa nevoljom – zašto su, međutim, umetnici toliko skrajnuti danas u svakom društvu, toliko van poluga bilo kakve vlasti, iako bi verovatno još samo oni (uz naučnike) mogli da ljudskoj vrsti pruže neke odgovore?

"Umetnost je realnost čije vreme tek dolazi!", kaže Bojana Kunst.

Vidite li u čitavoj ovoj situaciji hranu i prostor za nicanje novih ksenofobija, totalitarizama i sličnih –izama? Možemo li im se ikako odupreti?

Uh, da! Svakako se možemo odupreti besnilu. Doslednošću prosvetiteljskog pogleda na svet, skupa sa kosmističkom projekcijom. Planeta Zemlja mora postati samo naša kolevka. Sve ostalo mora postati naša optimalna projekcija. Šta je to optimalna projekcija? To je ono što je na pola puta ka utopiji.

Šta ćete prvo učiniti kada opasnost od pandemije prođe?

Otputovati u Malojaroslavec u Rusiji, da skupa sa maćuškom Nikolajom slavim 75. godišnjicu pobede nad nacizmom!