Velika svetska producentska imena poput Džordža Martina, Li Skreč Perija, Fila Spektora ili Brajana Ina odavno su upisana u istoriju popularne muzike i u njoj stoje ravnopravno uz najveće autore rokenrola. Kod nas, posao muzičkog producenta prilično je potcenjen, a onima izvan muzičkih krugova i nije baš najjasnije čemu produkcija zapravo služi. Šta su i ko su muzički producenti kod nas?

"Producent albuma je ono što je za film režiser", kaže tokom razgovora za "Vreme" Mirko Vukomanović, jedan od nekoliko ovdašnjih profesionalnih producenata zaslužan za zvučni profil bendova i autora koji su činili i čine središnji tok domaće pop-rok produkcije – od Tap 011 i Kneza, preko Ane Stanić, Eve Braun, grupe Oružjem protiv otmičara, Negativa, pa do Dejana Cukića i Kristala. "Zadatak producenta je da uvidi autorske potencijale benda, da odredi koje je njegovo tržišno usmerenje, da profiliše pesme i da zatim ceo materijal gura prema tom unapred zadatom cilju", kaže Vukomanović i dodaje da kakvih ima režisera takvih ima i producenata. Jedni se trude da u bendu identifikuju ono što je posebno, što ga razlikuje od ostalih i da zatim tu posebnost istaknu. Druga vrsta producenata pokušava da zvučnu sliku grupe ukalupi u postojeći trend, nastao kao rezultat diktata i potreba muzičke industrije. Prostor za autorski producentski rad ograničen je, s jedne strane, nezavisnom scenom, a s druge, ispitivanjem granica postojećih i mogućnosti uspostavljanja novih muzičkih trendova. Kod nas je ova podela, kao i u svemu ostalom, dobila radikalan vid.

PROGRAMERI I ARANŽERI: "Ovde postoje dva shvatanja produkcije: balkansko i zapadno", nastavlja Mirko Vukomanović. "Zapadni pristup produkciji podrazumeva praćenje trendova, kompleksnije aranžmane, vokale ubačenije u matricu, dok s druge strane, balkanska produkcija ističe vokale i ritmičke delove, pri čemu su aranžmani i sve ostalo simplifikovani do krajnjih granica." Broj producenata koji se bave produkcijom na balkanski način nije mali, a oni svoje tržište nalaze u folku, densu i srodnim muzičkim pravcima. "Radi se o najobičnijim programerima i aranžerima koji su ubedili ove s Pinka da su producenti", kaže tokom razgovora za "Vreme" Nikola Vranjković, spiritus movens Block Outa i producent Orthodox Celtsa, Rarea i mnogih mladih rok bendova. Ali, kako se novac na estradi nalazi upravo na sivo-ružičastoj strani, prostor za ozbiljan producentski rad sužen je na oblast rok muzike.

Na pitanje koliko postojeći tehnički uslovi limitiraju producentski rad, Mirko Vukomanović kaže da smo tokom poslednje decenije u pogledu tehničkih standarda kasnili bar deset godina za zapadom. Državne firme nisu obnavljale svoja muzička studija, dok su privatnici, s druge strane, bili finansijski slabi da nabave modernu tehniku, pa su zato producenti bili prinuđeni da se snalaze pomoću štapa i kanapa. Nikola Vranjković ukazuje na to da najveći problem za producenta predstavlja zapravo loša muzička oprema, a pogotovu instrumenti. "U Srbiji ne možeš da nađeš pet dobrih akustičnih gitara, da ne pričam o električnim gitarama, naročito tipa gibson, stratokaster iz pedestih godina, koje su u poslednjih nekoliko godina sistematski iznošene iz zemlje i prodavane u Engleskoj. Ovde su se kupovale za nekoliko hiljada maraka, a tamo prodavale po mnogo većim cenama", priča Vranjković. Što se tiče studijske tehnike, stvari danas stoje nešto bolje, slažu se naši sagovornici.

HAOS DEVEDESETIH: Kvalitet produkcije, osim od tehničkih uslova, zavisi i od budžeta. Sat rada u studiju košta od 10 do 30 eura, a u proseku se na snimanje jednog albuma potroši između 100 i 200 sati. Nekada je ovde prosek bio između 400 i 600 potrošenih studijskih sati po albumu, dok se na zapadu taj broj kreće u rasponu od 1000 do 2000 sati. Nikola Vranjković je za zahtevniju produkciju Rarea potrošio preko 600, a za Orthodox Celts preko 800 sati, naravno, nisu sve to bili radni sati. Dobra produkcija albuma Block Outa ili Darkwood Duba posledica je mukotrpnog i dugotrajnog studijskog rada. "Ovde je malo ljudi koji zapravo znaju šta znači posao producenta. I sâm sam dosta radio i učio dok nisam naučio da napravim gitarski zvuk koji neće biti ono što zovem socijalističkim zvukom gitare", priča Vranjković koji je bio u situaciji i da s mladim bendovima radi na pronalaženju sopstvenog zvuka i da s etabliranim bendovima radi na unapređivanju njihovog audio dizajna. "Nijedan producent ne može dobru pesmu toliko da uništi, ali treba znati da se produkcija ne vezuje samo za Duran Duran i Madonu već i za Violent Femmes i album Hallowed Ground", kaže Vranjković upoređujući industrijsku i autorsku produkciju.

Od domaćih producenata na prvo mesto Vranjković stavlja Sašu Habića, koji je između ostalog producirao kultni album novosadske Lune Nestvarne stvari, zatim albume Doriana Graya, Ramba Amadeusa, Van Goga, Bajage… Tu su još i Igor Borojević, Aleksandar Radosavljević, Voja Aralica, Vlada Negovanović. Mirko Vukomanović, kao sjajno producirane bendove navodi riječku grupu Fit, zatim albume Haustora, naročito Tajni grad, koji ima snažan autorski pečat, dok produkciju Olivera Jovanovića za album Titanik Ramba Amadeusa smatra izvrsnom.

Međutim, uprkos svetlim izuzecima, opšte srozavanje standarda, sistematsko uništavanje diskografije, poguban uticaj medija i piraterija svake vrste doveli su do toga da je smisao producentskog poziva doveden u pitanje, kažu naši sagovornici pa se znatan broj talentovanih producenata povukao iz posla. Kada se sve to uzme u obzir, uz čitav haos devedesetih, čudo je da je neko uopšte ostao u poslu, kaže Mirko Vukomanović i dodaje: "Tek s uništenjem piraterije, koju i danas podržavaju razni lobiji, i vraćanjem novca u legalne muzičke tokove, počeće da se povećavaju budžeti za ploče, pa tako i muzički i produkcijski standardi."