Kulturna politika u Vojvodini
Ukrasi u dvorištu elita
Mada u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu tvrde da je "povratak nadležnosti označio i povratak domaćinskog poslovanja u najboljem smislu te reči – štedljivosti, racionalnosti, preduzimljivosti i reskira", suštinske promene u institucijama ipak nisu primetne. Poznavaoci prilika konstatuju da je u ustanovama još dominantan onaj poznati miris – socrealistički
Novosadska i vojvođanska kulturna javnost verovala je da će Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine (u narodu znan i kao Omnibus-zakon), koji je usvojen januara 2002. godine u Skupštini Srbije, označiti novi početak za prilično zapušten kulturni život u pokrajini i devastirane institucije kulture. Tim Zakonom su, naime, Pokrajini vraćena osnivačka prava, između ostalog, i nad mnogim kulturnim ustanovama, koja su Miloševićevom centrifugalno-centripetalnom politikom izmeštena u Beograd. A upravo je, pored loše ekonomske situacije, centralizacija celokupnog političkog, pa i kulturnog života, označavana kao jedan od osnovnih uzroka lošeg stanja u kulturi, i šire. Skoro godinu i po posle vraćanja nadležnosti, jasno je da su centralizacija i ekonomska pustoš tek segmenti mnogo kompleksnijeg problema. Jasno je i da svaki korak napred iziskuje strpljenje, ogromnu energiju i volju, kojih kao da i nema.
MIRIS SOCREALIZMA: Pomenutim Zakonom Pokrajina je preuzela starateljstvo nad mnogim kulturnim institucijama, među kojima su i tzv. veliki budžetski korisnici: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Arhiv Vojvodine, Muzej Vojvodine, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Galerija Rajka Mamuzića, Pozorišni muzej, Srpsko narodno pozorište i Narodno pozorište u Subotici. Već krajem 2001. godine u javnosti su se pojavili i neoficijelni spiskovi novih upravnih odbora ovih institucija, koje su pojedine stranke sastavile, na vreme se pripremivši za turobna kadrovska nadmetanja koja su usledila.
Mada u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu tvrde da je "povratak nadležnosti označio i povratak domaćinskog poslovanja u najboljem smislu te reči – štedljivosti, racionalnosti, preduzimljivosti i reskira", suštinske promene u institucijama ipak nisu primetne. Poznavaoci prilika konstatuju da je u ustanovama još dominantan onaj poznati miris – socrealistički, da još uvek postoji ogroman broj zaposlenih koji dobar deo radnog vremena provode u obilasku pijaca i šetnji, a da se, u slučaju da se nešto radi, radi po zastarelim, odnosno uvreženim principima. (Ovo naravno ne važi za sve institucije.) Branimir Andrić, zamenik pokrajinskog sekretara za obrazovanje i kulturu, u razgovoru za "Vreme", slaže se da je višak zaposlenih krupan problem, ali da je njegovo rešavanje "nemoguće van konteksta celokupne tranzicije političkog i ekonomskog sistema".
MANjINSKA POSLA: U želji da dođe do osmišljene kulturne politike u Vojvodini, Sekretarijat je početkom februara ove godine organizovao dvodnevno savetovanje na temu "Kako razvijati kulturu u gradovima i opštinama Vojvodine". Osim teorijskih uvida i pojedinačnih promišljanja konkretnih problema, čini se da na savetovanju nisu pronađeni odgovori na mnoga "goruća pitanja". Bilo da su to pitanja modela i prakse tranzicije kulturnih institucija, pitanja dominantnih kulturnih obrazaca, bilo da su vezana za odnos politike i kulture i specifičnosti vojvođanskog regiona. Takođe, nije ponuđen odgovor ni na pitanje da li će se sadržaj kulturnog stvaralaštva, ma šta pod tim podrazumevali, u Vojvodini većma iscrpljivati u folkloristici i tradicionalizmu, pristajući na stereotip pokrajine kao ruralnog zaleđa kojim dominiraju paori, zaprege, žito, salaši, guske i patke. Odnosno, da li će svoj kulturno-istorijski specifikum uspeti da sublimira u moderan i, što da ne, urban kulturni izraz. Takođe, ništa nije rečeno ni o međusobnoj, veoma lošoj komunikaciji između vojvođanskih urbanih sredina koje uglavnom liče na delove raspuknutog ogledala okrenutih ka Beogradu.
Pojedini manjinski predstavnici manjinskih kultura u Vojvodini žale se da se, suštinski, odnos prema kulturi nije promenio posle političkih promena u Srbiji 2000. godine. Po njima, u stvaranju i vrednovanju određenih kulturnih pojava još dominiraju predstavnici iste političke elite. Intelektualci mađarske nacionalnosti smatraju da je stranka potpredsednika republičke vlade Jožefa Kase, Savez vojvođanskih Mađara, preuzela monopol na usmeravanje kulturnog delovanja Mađara u Vojvodini i da oni koji na tu "jednodimenzionalnu sliku" ne pristaju – bivaju marginalizovani. Pored ostalog, i to je razlog što su brojni umetnici i intelektualci mađarske nacionalnosti otišli "trbuhom za kruhom" – u Budimpeštu. Sa sličnim problemima suočavaju se i pripadnici ostalih manjinskih kultura.
Dr Alpar Lošonc, direktor novosadskog Centra za multikulturalnost, kaže za "Vreme" da je danas u manjinskim zajednicama, mnogo više nego pre dvadesetak godina, potrebno imati političku podršku da biste postali intelektualac. "U manjinskim zajednicama", po njemu, "vrši se redistribucija one političke moći koju joj je većina ustupila. Osamdesetih je kultura bila veoma važan element manjinske elite koja ju je koristila kao legitimaciju. Od početka devedesetih do danas ona je potpuno podređena, derivativnog karaktera i njeni predstavnici jesu tek subelita koja se nalazi u dvorištu glavnih političkih elita."
VEĆINSKA POSLA: Činjenica je, međutim, da se slični procesi dešavaju i u većinskoj kulturnoj slici Vojvodine. Kulturni establišment je ostao nepromenjen, samo što sada ima manje važnu društvenu ulogu. Došlo je i do niza retrogradnih pojava. Dok su se u Beogradu desila određena, bar neka diferenciranja u kulturi, u Vojvodini ne samo da su još uvek najznačajnija imena u kulturi oni intelektualci koji su bili aktivni ili pasivni glasnogovornici Miloševićevog režima, već su u pojedinim oblastima oni i napredovali. Izuzeci i ovde samo potvrđuju pravila.
Branimir Andrić, zamenik pokrajinskog sekretara, slaže se sa ovom konstatacijom, ali i upozorava da "postoji jedna kulturna datost koju nije moguće promeniti dekretom", i dodaje: "Država nije tu da stvara kulturu već samo okolnosti za demokratsku utakmicu za sve vrste stvaralaštva. Ako nema kritične mase ljudi, mi ih ne možemo stvoriti makar postojalo i dovoljno novca za to."
Pitanje je, međutim, da li zaista ne postoji kritična masa ili je to tek privid, pošto ne postoje institucije i snažni i kompetentni mediji koji bi trebalo da promovišu nove i drugačije kulturne pojave. Ako već nije u rodbinskim vezama sa predstavnicima elita, mladom umetniku ili intelektualcu u Vojvodini veoma je teško da doživi odgovarajuću promociju, već po potvrdu mora da ide izvan Vojvodine, najčešće u Beograd. Mnogi će u Novom Sadu samokritično priznati da bi i nedavno preminuli književnik Aleksandar Tišma u ovom gradu bio tek "dedak sa čudnim šeširom" koji šeta novosadskim parkovima, da nije doživeo slavu izvan ovog grada.
POSTREVOLUCIJA I NjENA DECA: Rezultati četiri konkursa za sufinansiranje projekata iz kulture (očuvanje kulturnih dobara, izdavaštvo, manifestacije i filmska produkcija) koje je raspisao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu ne daju mnogo nade da se stvari po ovom pitanju menjaju. Još uvek potpuno ubedljivo vode one izdavačke kuće i institucije koje bi se mogle podvesti pod tradicionalne ili folklorne, a one malobrojne, tzv. alternativne, koje su nastale zahvaljujući delovanju Fonda za otvoreno društvo još su na margini. U Sekretarijatu ističu da je ostvaren veliki korak napred zato što su konkursi bili potpuno javni. Takođe ističu da nije bilo novca za sve, a da su "oni koji su imali više iskustva i bili vičniji u ispunjavanju upitnika za konkurse imali i bolju prolaznost".
U tom smislu, bilo je predloga da se pri Pokrajinskom sekretarijatu otvori svojevrsni informativno-edukativni centar preko kojeg bi se povezivale određene kulturne grupe i preko kojeg bi se moglo doći do informacije o tome gde i kako tražiti novac za pojedine projekte. Izgleda, ipak, da ovo učenje o procedurama neće daleko odvesti, sve dok forma bude važnija od sadržaja. A da je forma često važnija od sadržaja pokazuje i odsustvo publike sa mnogih kulturnih manifestacija. Ako i skupe publiku za premijeru, reprize pozorišnih predstava se često održavaju pred par desetina gledalaca, književne promocije skoro niko i ne posećuje, a određene manifestacije imaju privid velike posete samo zbog lojalnosti rodbine, kolega i komšija.
Voluntarizam je opasan čak i među ukrasima u bašti političke elite. Sa oprezom treba reći da je on primetan i u kulturnoj politici i u kulturi, a da istovremeno ne postoji kvalitetan valorizujući i korektivni faktor. Dok god ne postoji, da upotrebimo tu reč, kritičan broj konzumenata kulture koji je spreman da u nju uloži novac, ona će biti tek posledica ili nusproizvod političkih i ekonomskih procesa. A za mnoge od nas, pa i za kulturu, ujed politike može biti koban.
Za kraj valja reći da će ovogodišnji EXIT, ako ga uopšte i bude, trajati samo četiri dana, od 3. do 6. jula. Izgleda da i postrevolucija, ne samo revolucija, jede svoju decu. Ili je pak EXIT bio samo svojevrsni incident.
Slučaj MSLU
Novosadski Muzej savremene likovne umetnosti, koji uskoro treba da postane i matična institucija sličnih ustanova u Vojvodini, ni 37 godina od osnivanja nema svoj stalni izložbeni prostor (niti stalnu postavku), kao ni odgovarajući depo za skladištenje umetničkih dela. Međutim, to nije jedini problem ove institucije.
Posle konfrontacije bivšeg direktora MSLU-a Dragomira Ugrena sa predstavnicima pokrajinske vlasti upravo zbog nedostatka prostora, on je smenjen početkom ove godine i na njegovo mesto postavljen je v.d. direktor Branislav Jovanović, pravnik po zanimanju, inače službenik u Izvršnom veću Vojvodine. Posle ovog čina i predsednik Upravnog odbora MSLU-a Vlada Kopicl podneo je ostavku, a Sekretarijat je na njegovo mesto postavio Slobodana Bodulića.
U Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu ističu da su svesni problema sa kojima se MSLU suočava zbog nedostatka prostora, ali da im nije jasno zbog čega su "zaposleni u ovoj ustanovi poveli svojevrsni krstaški rat protiv Sekretarijata, a za vreme Miloševićeve čizme su ćutali".
Na konkurs za direktora MSLU-a, koji je raspisan posle smene Ugrena, javio se samo jedan kandidat, Zoran Pantelić, jedan od tvoraca alternativnog kulturnog centra KUDA.ORG, čija kandidatura nije prihvaćena jer nije zadovoljavao kriterijume konkursa, odnosno nije imao dovoljno radnog staža, valjda na sličnim poslovima (!?).
Sada ova ustanova, po rečima zaposlenih, tavori u v.d. stanju, jer upravni odbor odbija da imenuje novog direktora dok se ne dobije prostor, a u Pokrajinskom sekretarijatu kažu da je to svojevrstan apsurd jer bi upravo novi direktor trebalo da se izbori za to.
Po Mišku Šuvakoviću, teoretičaru umetnosti iz Beograda, "upravo je ova institucija pod vođstvom Dragomira Ugrena, za razliku od beogradskog Muzeja savremene umetnosti koji je tokom devedesetih bio doveden u katastrofalno stanje, a čiji su programi bili ‘antimoderni’, ‘antipostmoderni’ i ‘antizapadni’, bio primer institucije decentriranog diskursa u odnosu na hegemone i homogene koncepcije nacionalnih muzeja savremene umetnosti".
Ukleta kuća SNP
Kulturni mastodont zvani Srpsko narodno pozorište već godinama potresaju razni interni sukobi preko kojih se neretko prepoznaju i sukobi političkih elita ili se bar preslikavaju određeni društveni procesi. Sa svojih skoro 600 zaposlenih – uzgred budi rečeno, sličan broj zaposlenih ima i Beočinska fabrika cementa, posle privatizacije – ova ustanova predstavlja veliku opasnost za svakog ko se usudi njome da rukovodi. Kažu da istorija međusobnih sukoba ima dugu tradiciju, ali da su oni posle promena 5. oktobra samo izbili na videlo.
Odmah posle 5. oktobra na mesto v.d. upravnika SNP-a postavljen je predsednik štrajkačkog odbora ove kuće operski pevač Branislav Jatić koji se nije dugo zadržao na ovoj funkciji već je posle mnogobrojnih sindikalnih i klanovskih sukoba u "ukletoj kući" morao da podnese ostavku. Potom je na mesto upravnika došao beogradski dramski pisac Ivan M. Lalić, koji je prilikom dolaska u Novi Sad bio veliki entuzijasta, ali je posle nepunih godinu dana otišao sa te funkcije, prethodno štrajkujući glađu.
Nakon njega je na mesto upravnika došao glumac Miodrag Petrović, a na mesto predsednika Upravnog odbora književnik i boem Đorđe Randelj. I taman kada se pomislilo da su se strasti smirile, iznenada su na sednici Upravnog odbora SNP-a pet od ukupno devet članova UO-a podneli ostavku, a među njima i član Izvršnog odbora Novog Sada zadužen za kulturu Robert Kolar. Pokrajinska skupština je 22. aprila imenovala novi UO, na čijem čelu se sada nalazi asistent na novosadskom Učiteljskom fakultetu Milivoj Mladenović.
